Dedinjski gazda je na jugu Srbije bio i okupljenom (tacnije: sakupljenom) narodu govorio. I objasnjavao, objasnjavao – on tako krasno ume da objasnjava, a to mu je i duznost. »Naravno da se tesko zivi«, rekao je (rec »naravno« je njegova omiljena govorna postapalica posle koje uvek sledi – neki bezobrazluk). Ali, objasnio nam je vrhovni objasnitelj, to je zato sto je Srbiju snaslo odjednom sedam apokalipticnih nevolja (druge zemlje zadesi najcesce samo jedna). I pobrojao ih je: raspad zemlje, rat, sankcije, bombardovanje... Ispade da su sve te nevolje dosle same od sebe, da sve one poticu iz zbirke prirodnih katastrofa pred kojima smo nemocni, naravno. Ispade da se on slucajno, najslucajnije nalazio na vlasti dok su nas te katastrofe snalazile. Ispade da ne postoji ni pramicak primisli da je barem mal-malo on sve te bede i uzase prouzrocio.
Sta li dedinjski samodrzac misli o svojim podanicima? Da su oni tako blentavi i nisci duhom da su nesposobni da uspostave najprostiju logicku vezu izmedju vlastodrsca i bedâ koje ih prate vec desetak godina? Moze biti da je on sam nesposoban da uspostavi tu logicku vezu, moze biti da u njegovom aparatu za razmisljanje postoji neka slepa mrlja na vlaknima koja povezuju sistem uzrok–posledica (zbog cega bi ga trebalo poslati na popravak i dugotrajni oporavak).
Sta god od ovo dvoje bilo tacno jasno je da dedinjskom samodrscu nije ni na kraj pameti da nas oslobodi pogubnosti svoje vladavine. On nam cak ne porucuje »Posle mene – potop« nego »Nek potop dodje odmah, samo da sam ja na dedinjskom brdu«. Na bezbednoj uzvisini.

Ona

U satirickoj pesmici »Julag« (koja, ovih dana, u predstavi teatra »Ogledalo« uveseljava pucanstvo) pre nekoliko godina gdji Markovic sam dodelio zvanje »viteza bestidnih tvrdnji«. Onomad sam se jos jednom uverio koliko je moja dijagnoza bila tacna. Narecena gospodja je jednog od lidera Saveza za promene optuzila da smera »da na vlast dodje na boljsevicki nacin«. Poslednji evropski primerak boljsevizma jednog svog politickog protivnika optuzuje, ni manje ni vise, za – boljsevizam. Tipican srpski kalambur, originalni srpski doprinos teoriji i praksi neumrlog, u njenom srcu, boljsevizma.
Optuziti lidera »setackog naroda« za »boljsevicke metode« svakako je cista besmislica. Nesto se ne secam da su boljsevici izveli svoju revoluciju – pomocu setnji. (Boljsevici su vlast osvojili u mesecu oktobru, setnje se odvijaju u istom mesecu, ima tu nekog djavola, umuje dr Markovic.)
Novost je da rec »boljsevizam« za dr Markovic ima negativno znacenje. Ali, to je samo znak panike i beskrupuloznosti u ocuvanju bracne vladavine. Prisivanje svakojakih etiketa politickim protivnicima tipicna je odlika boljsevizma i to onog iz njegovog »najrazvijenijeg stadijuma«. Staljin ipak nikad nije nalozio Beriji i Jagodi da nekoga optuze – za staljinizam.

Sluga

Vojvoda Seselj je veliki batinoljubac. Valjda se zato i naselio u Batajnici (sto je verovatno izvedeno od »bat« ili »batina«). Nedavno je izjavio da setaci mogu da se setkaju koliko im drago ali »ako budu ometali saobracaj dobice batine!« Izjava puna neskrivenog sladostrasca! Nesto ranije – posle batinaske orgije na Brankovom mostu – izjavio je da je »policija, za njegov ukus, bila previse blaga« (pokvarila mu je svakako uzitak).
Da li igde postoji zemlja u kojoj jedan potpredsednik vlade moze javno da kaze nesto slicno? (I ne samo da kaze nego i da, verovatno, naredi.)
Ne, zemlja koju je jedan pesnik euforicno nazvao »bunom medju narodima« i u kojoj ovakve izjave prodju bez ikakvih posledica po izjavodavca, jedinstvena je na saru zemaljskom.
Vojvoda Seselj je poznati srpski rodoljub i nacionalista. Nacionalisti, pokazuje se, vole svoj nacion samo zato da bi, kad za tu ljubav budu nagradjeni na izborima, mogli da ga mlate. Iz ciste ljubavi prema njemu, naravno.
Da li je izjava batajnickog vojvode najprimitivnija demonstracija uzivanja u zadobijenoj moci (koju obezbedjuje sluganstvo dedinjskom gospodaru), moci koja mocniku obezbedjuje imunitet za sve vrste baljezgarija i koja funkcionise po uproscenoj verbalno-psiholoskoj semi »ja sam mocnik, niko mi nista ne moze«?
Ili je rec o osobenom psihickom oboljenju koje bismo mogli nazvati batinaskim voajerizmom (a koji je oblik nastranosti koji biraju tipovi koji su istovremeno i sadisti i kukavice). Moguce je da sam u pravu. U jednoj nakaradnoj vladavini na povrsinu mogu da isplivaju svakorazne duhovne nakarade.