Broj 224-225

Dogadjanja

Narod kao samoposluga rezima

Zivot po spisku

Beli spisak, sa imenima podobnih radnika koji drzavnim autobusima putuju iz grada u grad na »spontane« doceke »voljenih vodja«, stvorio je novu populaciju virtuelne aktiviste. Crni spisak namenjen je realistima

Ekonomska jesen, ili jesen ekonomije, svejedno, zapocela je gegovima starog rezimskog kalupa, od kojih je najupadljiviji bio onaj s dinarom. Pocetkom oktobra marka je skocila na 20 dinara, a rast snage monetarnog udara poceo je, kao po komandi, nakon tvrdnji s vrha drzave da devalvacije nece biti. Isti su, dabome, optuzili Crnu Goru i Republiku Srpsku za pumpanje marke i tako trose vec olinjali model prebacivanja krivice za poslove na svom terenu. Naime, Savezna vlada je pre godinu dana prekinula platni promet sa RS, Crna Gora u finansijama zajednicke drzave ucestvuje samo sa dva do pet odsto, pa je njihov uticaj na srpsko devizno trziste marginalan. I sama pomisao da bi CG i RS digle DEM na 20 dinara radi kupovine na crno u Srbiji je smesna, jer kod kuce su to mogle jeftinije. U svakom slucaju, srpskim vlastima, i istim u federaciji, ostalo je napismeno da je maksimalan rast marke, koji drzava trenutno moze da zakoci, 20 dinara.
Marka je krajem oktobra pala na 17 dinara, na koliko nezavisni ekonomisti procenjuju njenu realnu vrednost, vec ugradjenu u cene. O devalvaciji se, medjutim, i dalje suska po stampi, cak i posle privodjenja novinara nezavisnih glasila na informativne razgovore u SUP, zbog najava da bi drzava i zvanicno mogla da prizna da marka vredi vise od sest dinara. Krug je, za sada, a sa zvanicne strane, zatvorio premijer Mirko Marjanovic, ritualnom recenicom za takve prilike: »Moramo da sacuvamo cenovnu i valutnu stabilnost«.

Do iznad grla

Sa kalupa za programiranje kontrolisanog haosa otisnuta je i »obnova zemlje sopstvenim snagama«, odnosno preraspodelom preostalih para. Posle vanserijskih nameta, kao sto su dnevnice solidarnosti i placanje doprinosa pre isplate zarada, ponovo je zakotrljana vest sa drzavnog vrha da narod jos ima novca, nekih dve-tri milijarde maraka, sto je, po uhodanom scenariju, bio horski poziv na otimacinu. Savezna ministarka Borka Vucic, poznata i kao autor price o bogatstvu u slamaricama, javno je okusala validnost iste tuzeci sve lidere SZP za uvredu casti i ugleda, a koji bi joj bili popravljeni sa dva miliona dinara. Savetnik predsednika SRJ Zoran Lilic vec je ojadio Glas javnosti za 270 000 dinara, potpredsednik srpske Vlade Milovan Bojic tek ce opeljesiti, a ostali se verovatno spremaju na opipavanje terena na kojem mozda ima jos nesto novca i imovine za 

otimanja u prisustvu vlasti, sudske i policijske. Pripadnicima potonjih, buduci da drzava ocito ne moze dovoljno da ih placa, dato je ekskluzivno pravo da uzmu od naroda sve sto hoce. Policija je dobila pravo da, bez naloga, upada u stanove i uzima sve »za potrebe sluzbe«, auto i kompjuter na primer, a gradjanima da ostavi rukom pisanu potvrdu o otudjenom privatnom vlasnistvu, na obicnom papiru (mozda i na salveti). Uputstvo za ostecenog je da moze da tuzi drzavu u liku Vlade Srbije, suda i policije, s jedinom nadom da ce »u ime naroda« biti svrstan u povecu grupu gradjana koji nemaju sanse da naplate uvredu casti zbog optuzbi s rezimskog vrha da su placenici, izdajnici.
Rad policije po kucama nije, medjutim, nimalo duhovita igra. Plasiran, navodno, zbog otkrivanja ilegalaca i svercera po stanovima, posao racijskog i inventarskog uvida u identitet gradjana i privatnu imovinu utemeljen je kao pravo. A znamo kako se drzava tesko oslobadja stecenog prava da narod koristi kao svoju samoposlugu. Slicno pravo policija ima nad bankama prilikom prenosa gotovine. Godinama je obicaj da se u koferima novac prenosi iz filijale u filijalu, ali je samo »Montenegro banci« policija zaplenila pare, oko 1,2 miliona maraka, dala potvrdu, i, evo, vec dve godine novac nije vracen. Plenidba je izvrsena u vreme pobune demokratskih snaga Crne Gore protiv Milosevicevog rezima. Nezakoniti upadi u stanove i zaplena imovine takodje su promovisani u vreme pobune, ali ovog puta gradjana Srbije protiv Milosevica, pa valja ocekivati da ce otimacina biti selektivna. Tacnije, po spisku, crnom. Beli spisak, sa imenima podobnih radnika, koji drzavnim autobusima putuju iz grada u grad na »spontane« doceke »voljenih vodja«, takodje je tvorevina iz nepresusnog arsenala podele naroda (prethodna je bila na patriote i izdajnike). Radnici iz prodrzavnih firmi, koji »spontano« tapsu vlasnicima rezima, cine to po radnoj obavezi, pod pretnjom otkazom, kao »cuvari mostova« u prethodnom ratu. Takav udar na neprikosnoveno, i ustavima SRJ i Srbije zagarantovano, pravo na rad i privatnu svojinu drzi se na porazavajucoj cinjenici da svaki zaposleni u Republici izdrzava dva radno sposobna nezaposlena gradjanina i jednog i po penzionera, a sa 65 DEM prosecne plate. Odnosno, drzi se na strahu od potencijalnog spiska koji bi dosezao do iznad grla.

Ko ce koga grejati

Iz jesenjeg politicko-ekonomskog miljea pomalja se jos jedna podela ko ce koga grejati na zimu. Potpredsednik Savezne vlade Tomislav Nikolic izjavio je da drzavne vlasti nece sputavati doturanje humanitarne pomoci Evropske unije gradovima u Srbiji u kojima je opozicija na vlasti. Osim sto je time javno naznacio da u zemlji postoje dve vlasti, Nikolic je najavio da ce rezim kontrolisati koriscenje strane pomoci, porucujuci da, posto je ona besplatna, grejanje stanova treba da bude besplatno. Prvi zimski poen bi tako trebalo da pripadne rezimu zbog tek ustanovljene brige za standard gradjana.
U Beogradu je situacija nesto komplikovanija, jer je on, mada zvanicno opozicioni, geografski bedem Dedinja. Da bi to i ostao, a prema zamisli radikala u Skupstini grada, treba nad prestonicom uvesti prinudnu upravu.
I druge radnje na formiranju »oslonca na sopstvene snage« u Beogradu veoma su upadljive. Recimo, po provinciji su opeljeseni energetski objekti da bi se zakrpili ratom osteceni u Beogradu, a stigao je i ruski gas kojeg koristi 82% toplana u glavnom gradu. Pocelo je i grejanje, a i zagrevanje svih vrsta.
Sudeci po izvestaju RTS-a, najupadljivije bi trebalo da bude ono o obnovi zemlje. Dugo se ekranom vrtela recenica Milovana Bojica da »Srbija danas ima 103 gradilista, ona je zemlja u kojoj se radi najvise na svetu«. Nekako u isto vreme Savezni zavod za statistiku objavio je podatak o padu gradjevinskih radova za 11% u odnosu na proslu godinu (kada je radilo pola kapaciteta), ali se ta cinjenica valjda izgubila u poplavi pompeznih rezimskih parola o »novom nju dilu«, »zamajcu reformi« i slicno. Samoobmani ucestvovanja u podizanju virtuelnih objekata podlegla je i ona manjina radno sposobnog stanovnistva koja jos ima stalno zaposlenje i radnu obavezu da klice »novim graditeljima«. Ko su oni, odnosno ko nisu, objasnio je Slobodan Milosevic 11. oktobra u Leskovcu: »Gradjani ne treba da se zavaravaju da obnovu zemlje mogu da obnove oni koji se toboze u ime napretka vuku u vecernjim satima ulicama nasih gradova«. Predsednik SRJ je to rekao prilikom otvaranja lokalne zeleznicke stanice (obnovljene), pred oko 20 000 ljudi autobusima dovezenih iz Lebana, Medvedje, Vranja, Vladicinog Hana, Surdulice, Bosilegrada i Nisa. Festa je, prema najskromnijoj proceni Odbora za ljudska prava u Leskovcu, stajala pola miliona dinara, odnosno 20 tona humanitarne pomoci.

Izbledele maske uspeha

Karakteristicnu poruku toj novoj feli ljudi virtuelnim aktivistima uputila je Savezna vlada, saopstavajuci da »jugoslovenska privreda pokazuje izrazitu vitalnost. Pored intenzivnog procesa obnove zemlje, raste industrijska proizvodnja i spoljnotrgovinska razmena«. Zvanicna statistika je, medjutim, obelodanila da je trgovina sa svetom za devet meseci ove godine bila upola manja nego u istom periodu lane, da je istovremeno industrijska proizvodnja pala za 28,7%, odnosno da je u poredjenju sa onom iz 1991. bila niza za 60%.

Vlada Srbije je napravila korak unazad, predlazuci reformu poreske politike. U varijanti »daj sta das, ali odmah«, ponudila je zakone za prebijanje dugova izmedju drzave i gradjana. Tako bi roditeljima, kojima drzava duguje po 22 decja dodatka, i penzionerima, koji nisu pristali na bonove za struju umesto novca, drzava ponudila da im »u to ime« otpise sve neplacene poreze i druge dazbine. Poreskim obveznicima (preduzecima i gradjanima koji duguju oko 9 milijardi dinara) oprostila bi kamatu na lanjski dug i pola glavnice, ukoliko drugu polovinu plate do kraja ove godine. Onome ko bude platio 40, 30, 20 ili 10 odsto bio bi oprosten dug u istom procentu, a ostatak bi, uz odobrenje drzave, mogao da plati i dogodine. Nezavisni ekonomisti procenili su da je dug drzave veci nego dug gradjana i da bi vlast profitirala ako bi narod pristao, makar uz proteste, da se stvar jednostavno izbrise i zaboravi. Kao sa starom deviznom stednjom, na primer. One prave nove pare, drzava je kreirala sa takvom panicnom zurbom da je u prvoj verziji zakona o obaveznoj prodaji poslovnog prostora, za koji su trgovci, ugostitelji i drugi do sada placali zakup, odredila devizni cenovnik.
Kuda se to rezimlijama zuri, hm, pred izbore, kao direktorima koji pred odlazak na novu duznost odjednom isprazne ceo fond za reprezentaciju. I gde to narod, osim aktivista »na otvaranju obnove«, tapka u mestu i ceka.

Zoja Jovanov  


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar