Konjic zivi. Konjic nije umro. Tako osecate dok ste u gradu na obali Neretve.
Na putu od zeleznicke stanice do gradskog trga presrecu vas osteceni krovovi zgrada a po ulazima kuca videcete rupe koje zjape – neizbrisivi ratni tragovi. U centralnom delu grada, na prostoru izmedju trga, gde je raskrsnica puteva za Sarajevo i Mostar, i Pazara, starog gradskog jezgra koje je steciste trgovine, podizu se mnoge nove kuce, otvaraju radnje i prodavnice. Ljudi zive i rade, dovijaju se i snalaze. Bogomolje razlicitih vera i dalje postoje. Konjic je jos uvek grad sirine i raznovrsnosti.
Stanovnici Konjica ce vam, uglavnom sa osmehom na licu, reci da je sve dobro sto se svrsi (misleci na opste zlo koje se dogodilo) i da se opet moze ziveti, trgovati, pa i pevati, iako je mnogo toga na pravdi Boga nestalo ili se izgubilo u nadoslom ludilu. Idu u ribolov, sede u javnim lokalima, igraju tablu – omiljenu igru slicnu sahu.
Kulturno-umetnicko drustvo »Neretva« steciste je pozorisnih predstava, poetskih veceri, recitala i dramskih skeceva na kojima ucestvuju i profesionalni glumci i amateri. Postoje i druga pozorista. Gradjani tu provode zimske i letnje veceri.
Mladi zive druzeci se i saleci. I dalje se slusaju isti pop-ritmovi. Iz kafica se cuje zamor i pesma.
Stice se utisak da Konjic svojim prirodnim okruzenjem i lepotom potire sve udare sudbine i da tako, opkoljen brdima na kojima se i u avgustu vidi sneg, nosi sklad i prirodnost. Nije nikakvo cudo kad vidite starog Konjicanina kako sedi i gleda vrhove Prenja, kao da je prvi put tu.
Ta vezanost za prirodu i stalno vracanje njoj oseca se i sada, kroz vedrinu i duh ljudi. Kad se nadjete na staroj gradskoj cupriji protrese vas lepota – tada kao da srastate sa ovim mestom i kao da ste odvajkada u njemu.
Humor nije iscezao, sastavni je deo tamosnjeg zivota (na ulici, u radnjama, po kucama). Kaze se da Konjicanin pocinje sa salama kako se rodi i prodise.
Prica, pesma i smeh (uprkos zlu) ostaju u Konjicu. Pogled sa starog mosta ostace vecita inspiracija umetnika i putopisaca.
»Ko je bio pravi Konjicanin i sad je. Zeman dodje i prodje al’ mi smo uvek isti«, reci su jednog od najstarijih Konjicana.