Prilog izucavanju manipulativnih strategija 
Milosevicevog rezima

Misa Djurkovic

Mehanizmi i strategije ocuvanja vlasti, koje Milosevicev rezim upraznjava, zaista su povremeno ingeniozni i zapanjujuce inventivni. Svaki poraz pretvara se u novi izvor manipulisanja, svaki pogresan potez dobija racionalizaciju i kosmicko opravdanje. Nakon dvanaest godina katastrofalne vladavine i neopisivih nelagoda koje je priredio sopstvenom stanovnistvu, Milosevicev sistem i dalje nastavlja da se samoreprodukuje i da vrhovnom Majstoru odrzava vlast. Svakako je zanimljivo zapaziti da je inventivnost mehanizama koje koristi za ocuvanje sopstvenih pozicija u ociglednoj kontradiktornosti sa potpuno nerazumljivim promasajima, pogresnim procenama i porazima u spoljnoj politici i »zastiti srpskog naroda«.
U ovom clanku bavicemo se ovim prvim, »uspesnijim« delom njegove politike, koji je sav usmeren ka reprodukovanju uslova u kojima se njegova vladavina namece kao jedino resenje.¹ Pokusacemo da neke od tih mehanizama prikazemo na jednom skorasnjem, visokom dostignucu njegovih manipulativnih tehnika.

Manipulativne igrice

Nakon dvoipomesecnog ratovanja sa NATO-om, prenosni sistemi Elektrodistribucije ostali su znacajno osteceni. Posto je zemlja i nakon rata ostala pod rezimom strogih sankcija, kao i bez ozbiljnih novcanih rezervi, postalo je ocigledno da se mreza nece moci u dovoljnoj meri oporaviti da bi podnela onoliku potrosnju kolika je uobicajena u zimskim mesecima, kada se veliki deo gradjana Srbije greje pomocu elektricne energije. Buduci da se rezim ne plasi blokirane i po-sebe-destruktivne opozicije vec samo mogucih socijalnih nemira od strane smrznutog stanovnistva, javilo se ozbiljno pitanje na koji nacin sto vise rasteretiti elektricnu mrezu. Osim potrage za gasom i mazutom, krenulo se u kampanju za popularisanje grejanja na cvrsta goriva. Covek koga se Srbi najvise plase, i koji im je tokom svog ucesca u vladi potpisivao sve nepopularne uredbe i zakone, potpredsednik vlade Vojislav Seselj, poceo je otvoreno da upozorava narod da grejanja na struju nece biti, te da ce stoga svako morati da trazi alternativne izvore energije, tj. ugalj i drva. Slicne informacije su stizale i od strucnih timova, poput tima UN-a koji je procenio da ce gradjani Srbije imati za 30–50% manje elektricne energije na raspolaganju no sto su je imali prosle zime. Naplaseni narod poceo je intenzivno da kupuje i nabavlja sporete na cvrsto gorivo. Ali, posto je sargarepa obicno primamljivija od stapa, pored zaplasivanja bilo je potrebno istu pricu servirati mu i na daleko prihvatljiviji i prisniji nacin, tako da sve to naprosto prihvati kao nesto normalno. Tako smo dobili vrhunac kampanje ubedjivanja ljudi u nuznost takvog zivota, a to je svakako porodicni kviz koji se pod nazivom »Bracne zavrzlame« od pocetka septembra 1999. emituje na, prema najnovijim istrazivanjima agencije »Stratedzik marketing«, najpopularnijoj televiziji u Srbiji, televiziji Pink.
Ova televizija ciji je vlasnik, direktor i jednom recju Gazda, Zeljko Mitrovic, clan Direkcije JUL-a, nedavno je proslavila pet godina postojanja. TV Pink je izuzetno znacajan stub rezima, prema misljenju autora ovog teksta daleko znacajniji nego RTS kojim su opsednuti ovdasnji opozicioni prvaci i analiticari. RTS, glasilo Socijalisticke partije, je otvoreni poligon za prenosenje direktnih poruka u koje odavno veci deo stanovnistva ove zemlje ne veruje. Pink je daleko suptilniji i stoga sve uspesniji mehanizam za vladanje. Njegov ogroman manipulativni i politicki potencijal zasniva se upravo na njegovoj (navodnoj) potpunoj apoliticnosti. Dok je RTS musko nacelo, otvoreno i direktno agresivan, i trazi isti takav odgovor, reakciju po principu uzmi ili ostavi, Pink je zensko nacelo jedne politike zavodjenja koje svoje zavodnicke tehnike praktikuje na suptilan, postepen i utoliko vise neodoljiv nacin. Dok je RTS otvoreno nacionalisticko, TV Pink je multikulturalno, pro-SFR jugoslovensko i kvazizapadno lice Miloseviceve vladavine. Svakako je zanimljivo i indikativno da ovu televiziju gledaju u velikoj meri mladi ljudi koji iako deklarativno protivni ovom rezimu, preko TV Pink usvajaju sistem vrednosti, kao i nacine ponasanja i opstenja koji taj rezim reprodukuju.²

Ovoga puta se to nije desilo. (Gospodje su konacno zavrsile igru i devojke su nevesto izvedene sa scene.) Ali ko zna, mozda neki drugi put... Dovoljno je da je naznaceno kako je ovde sve dozvoljeno i da nikakve granice nisu svete. Ljudima je otvoreno pokazano da smo dosli do granice posle koje im nista vise nece biti zabranjeno, makar na simbolickom nivou, dok im se na realnom oduzima sve (ukljucujuci i delove zemlje). Kao sto su to mnogi teoreticari od Adorna do Fukoa i Bodrijara primetili, ovakva hiperprodukcija i proliferacija seksualnog u svim sferama, zapravo je znak potpunog osiromasenja samog seksualnog. Navodna (seksualna) sloboda koju bi ovo skidanje trebalo da predstavlja je vestacka, simulirana sloboda i namece se kao sublimacija, vestacka nadoknada za otete elementarne slobode.
No, ovo skidanje je samo deo opsteg trenda razgolicenja na nasim popularnim televizijama, u cemu Pink kao najgledanija prednjaci (kao i uvek kad su »nove tendencije« u pitanju). Sve to, kada se stavi u siri teorijski kontekst, dovodi do veoma zanimljivih zakljucaka. Naime, modernisticki teoreticari, zagovornici Prosvetiteljske metafizike, opcinjeni su i obuzeti pojmovima ubrzavanja, dinamizacije, akceleracije, usmerenog kretanja koje istoricisticki vodi ka jednom krajnjem zadatom cilju Univerzalnog oslobodjenja, Razresenja svih na izgled nespojivih ambivalentnosti i neresivih aporija na cijem ce se blistavom kraju kao Lajbnicov lik ociscen od suvisnog mermera pojaviti Univerzalni, benevolentni (Fukujamin) Poslednji covek. U osnovi ove ideologije stoji prosvetiteljska individualna psihologija koja veruje u urodjenu ljudsku dobrotu, nazalost ophrvanu zamkama jos-nesavrsene civilizacije. No, neki drugi teoreticari sagledavaju ljudsku prirodu i njen odnos prema drustvima futuristicke modernosti na malo drugaciji nacin. Mislioci poput Zana Bodrijara i Pola Virilia, pisca Dzejmsa Balarda i napokon reditelja Dejvida Kronenberga (narocito u filmu »Sudar«) razvili su jednu zapanjujucu, mutantsku, ali veoma realisticku projekciju buducnosti koju vide kao najpre ostvarivu u Americi kao zemlji ostvarene modernosti, ili hiper-modernosti, zemlji neprestane akceleracije koja gubi referentni okvir i tezi da prestigne samu sebe.⁵ Ovi mislioci smatraju da ce u buducnosti ljudi imati tako malo vremena za zabavu da ce teziti da te malobrojne trenutke ispune najjacim mogucim utiscima i (simuliranim) dozivljajima. Istovremeno, predvidja se da ce tehnika proizvodnje televizijskog i drugog igranog programa toliko uznapredovati da ce svako bez problema moci da pravi svoj program i da ga na trzistu nudi kupcima i potrosacima. Interaktivna televizija mogla bi da ima pravac razvoja u kojem danas ide Internet. Univerzalna logika nesputane trzisne konkurencije koju Amerikanci danas na sve nacine pokusavaju da izvezu u svet kao jedinu Progresivnu i mogucu zarad efikasnosti i povecane produktivnosti kao jedinih (samorazumljivih) ciljeva, dovesce, prema ovim autorima, do stanja u kojem ce na ekranima carovati samo ubistva, nesrece (dogadjaji ispunjeni krvlju) i najperverzniji i najradikalniji oblici pornografije.⁶ Prema logici po kojoj se ljudi veoma brzo zasite neobicnostima, trazice se stalna pomeranja ka novim i upecatljivijim utiscima, tako da ce na kraju svi ostali programi otpasti zarad ove dve vrste emisija.
Ovu razvojnu logiku na izvestan, rudimentaran nacin nalazimo vec ostvarenu u Srbiji u mesecima nakon rata.⁷ Zemlja se nakon rata nalazi u potpunom limbu. Podaci o (ne)funkcionisanju nekih elementarnih stubova zivota su frapantno nestvarni. Sve se pretvara u virtuelnu stvarnost; ljudi zive virtuelni zivot primajuci virtuelne plate u virtuelnoj ekonomiji.⁸ U takvim uslovima dve stvari su 

Strah od smeha

Tradicija porodicnih kvizova u ovoj zemlji povezana je pre svega za nadmetanja u znanju (u raznim oblastima). Godinama su se u heroje pretvarali razni anonimusi koji su nas zapanjivali svojim ogromnim poznavanjem pojedinih oblasti (kao sto je istorija filma, srpska istorija, istorija savremene muzike, istorija sporta, grcka mitologija) ili pak univerzalnim i sveobuhvatnim znanjem iz najrazlicitijih oblasti, kao sto je bilo u cuvenoj »Kviskoteci«. Dakle, znanje se vrednovalo i nametalo kao odredjena vrednost koja vas moze istaci, proslaviti, a neretko i obogatiti. Heroji nekadasnjih kvizova bili su pripadnici elite u odredjenim oblastima, najcesce intelektualne.
Umesto toga, kviz TV Pinka nudi nam za heroje polupismene, svakodnevne, tzv. obicne ljude, koji su junaci upravo zbog sopstvene prosecnosti, nikakvih distinktivnih odlika i neznanja. Najkomicniji deo kviza je igra »Opste kulture« u kojoj ucesnici pokazuju fascinantno nepoznavanje cak i onih pojava, likova i fenomena koji dominiraju u popularnim ukrstenicama. Tako mozete cuti da je Najdzel Kenedi sin predsednika Kenedija i videti da takmicari ne znaju ko su Franc Subert, Entoni Hopkins... Ali, sve se to prezentira sa krajnjom benevolentnoscu koja govori: »Ma uostalom, nije ni vazno. Koga je uopste normalnog briga za te ljude?«. Ovo je, naravno, samo refleksija onoga kako se obrazovanje inace tretira i vrednuje u zemlji.

Pomenimo i da je kviz obelezen neverovatnim izostankom elementarne profesionalnosti, dikcije, razgovetnosti i smislenosti u govoru voditelja, u cemu dominira muski deo voditeljskog tandema, Pile. Radi se o veoma popularnom heroju TV Pinka koji u svojoj parodiji popularnih telesopova stalno prezentira neke navodne novitete trzista, pokusavajuci da zasmeje svoje gledaoce. Problem je sto su sve njegove ideje beskonacno neinventivne i sto se jednoj sredini ciji je opori humor vazda bio izraz nepristajanja na norme i nacin za razbijanje stega i za provociranje svih, od ukucana do vlasti, namece jedan simulakrum humora koji beskonacno zatupljuje i zaglupljuje i kao obrazac humora namece krajnju neinventivnost i benevolentnu tupost usiljenosti.
Naime, malo sta je u ovom sistemu ostavljeno slobodno i nepokriveno. Na izgled apsurdno izgleda teza koju ovde zastupamo, da su u jednom visepartijskom sistemu daleko veca presija i kontrola svih mikrosistema i delova drustva no sto je to bilo u jednopartijskom sistemu kakav smo imali do 1990. godine. Ali, rec je o veoma logicnoj stvari koja moze da sablazni samo analiticare koji se bave samo formalnim aspektima demokratije. U onom sistemu, stvarna i potencijalna moc bile su koncentrisane na jednom mestu, koje je i formalno imalo pravo na opstu kontrolu i distribuciju raznih oblika moci. Ta formalna, zagarantovana vlast davala je, uz odlicno materijalno stanje u drustvu, sigurnost. Stoga je sistem bez opasnosti mogao da dozvoli postojanje nekih slobodnih enklava u drustvu, buduci da njihova moc nije mogla da naraste do te mere do koje bi ga mogla ugroziti. U ovom sistemu, medjutim, u kojem postoje formalne mogucnosti za gubljenje vlasti i za istinsku disperziju moci, rezim je prinudjen da na sve nacine pokriva sve pore drustva i da kontrolise bukvalno svaki aspekt zivota, komunikacije i delanja, kako bi sprecio nekontrolisani porast neke oponirajuce i ugrozavajuce moci, kao i sredstva koja bi ka tome vodila.
A humor je upravo takvo sredstvo. »Smeh ima«, kaze Vladimir Dvornikovic u eseju »Humor, satira i ironija u Juznih Slovena«, »ne samo svoju fiziologiju i psihologiju, nego i svoju karakterologiju, pa i vise: svoju etiku i sociologiju«.¹¹ Sa njim mozemo reci da se inteligencija, kultura, ceo tip coveka, ali ponekad i politicki sistem poznaju po smehu. »Naivnost, dobrocudnost, pakost, zloba, zavidljivost, zucnost, pronicljivost i tupost ogledaju se u raznim formama smeha i smesnosti. Smeh moze da bude spontan, pa cak i mehanicki-refleksivan, ali moze da bude i duboko znacajan, da kori, da vaspitava, da se ruga, pa i da mrvi i obara u prah onoga kome je namenjen.« Razni oblici kritickog humora mogu, doduse, sluziti i kao ventil nezadovoljnom stanovnistvu (to su one price da je u proslom sistemu postojala sluzba koja smislja viceve o politicarima na vlasti i distribuira ih medju obicnim svetom). Ali, satira, ironija i drugi subverzivni oblici humora mogu opasno nagrizati sistem razvijajuci kriticki duh i dovitljivost (protesti iz ’96–97. su najsveziji primer). Narocito ako je u pitanju duh ovako specificnog podneblja, gde humor nikad nije nevin, slatkast i vedar, vec po tradiciji ofanzivan. Smeh naseg coveka je, kako to Dvornikovic primecuje, »retko kad bez izvesne ostrice. Nas je narod izrazito podrugljiv, vise naklonjen ironiji, satiri i sarkazmu nego vedrom humoru«. Bogata fantazija, kriticnost i retorski dar za pricanje potcrtani su gorcinom i zucnoscu. Stoga je rezim prinudjen da obrati narocitu paznju na ovu bitnu oblast drustvenog zivota i da nju prekriva neutralisucim simulakrumima, upravo onakvim kakvi bi morali da nametnu vedar, slatkast i zatupljujuci kvazihumor. Otud poplava »humoristickih« serija poput »Srecnih ljudi«, »Otvorenih vrata« i »Porodicnog blaga« na RTS-u, ali i ovako zatupljujucih programa kao sto su »Pile telesop«, »Ljubav i moda« i ostalih orudja tupavosti RTV Pinka. U tome rezim ima istinski tezak posao jer je izvorni humor kod naseg naroda po prirodi rezak, opak, cesto vulgaran, zajedljiv ili, kako ga Dvornikovic naziva, »ujedljiv«. Ali, Pink je ipak vremenom postao najgledanija televizija.
Pile je veoma indikativan zbog jos nekoliko svojih odlika. On je najpre elementarno nepismen. Objasnjavajuci zadatak u jednoj igri, dosao je u situaciju da kaze da takmicari treba da uzimaju ves iz korpe i da ga kace na konopac. No, on nikako nije mogao da se seti (?) kako se kaze »jednina od vesa«.
Uz to, Pile je potpuno feminiziran po svojim manirima, nacinu govora i opstem stavu i ponasanju. Kao takav, potpuno se uklapa u paradigmu voditelja i paradigmu muskaraca kakva nam se od samog pocetka namece sa TV Pinka. Idealni obrazac te paradigme su, sada vec cuveni Bosko & Stanko, zvezde najpopularnijeg TV magazina »Siti«. Izrazita i upadljiva dominacija feminiziranih muskaraca na ovoj televiziji i znacajan porast homoseksualizma u Srbiji u poslednjih nekoliko godina, o cemu mozemo samo intuitivno i po glasinama da zakljucujemo jer ne postoje istrazivanja o tome,¹² navode nas na nekoliko zanimljivih pretpostavki. Ako se slozimo sa Fukoom i Bodrijarom da seksualnost proistice iz procesa proizvodnje (diskursa, govora i zelja),¹³ osnovna hipoteza ce biti da se feminiziranost i homoseksualizam namerno namecu od strane sistema. To se, naravno, ne radi otvoreno i na zvanicnom nivou rezim gura tradicionalni konzervativni model muskarca domacina kome to ne pada na pamet jer on sa svojom seljancicom, pa i ponekom komsinicom, uvek moze u dovoljnoj meri da zadovolji svoje potrebe. Stavise, smatra se da optuzba za pederastiju i veze sa pederima najzesce moze da pogodi neku javnu licnost, pa je pocetkom oktobra 1999. RTS 

¹ Moto Miloseviceve vladavine je: »A ko drugi, ako ne ja?«. Strategija dakle nije nadmetanje na slobodnom politickom trzistu, na kojem bi se nametnuo kao jedan faktor, bolji od drugih, vec je u pitanju potpuno monopolisanje i pokrivanje trzista i njegova identifikacija sa samim sobom: sem mene nista ne postoji. Uz to, naravno, ide strategija potpunog unistavanja opozicije kao ozbiljnog pretendenta, odnosno njeno svodjenje na status nuznog ukrasa koji uz to treba da opravda moto time sto ce se biracima prezentovati kao jos gori od vlasti.
² U ovom clanku nemamo prostora, no svakako bi bilo potrebno uraditi ozbiljnu studiju o tome na koje sve nacine Pink utice na, pre svega, mladu populaciju u Srbiji. Ovde cemo u tekstu izneti samo neke od njih.
³ Suzana Mancic je idealna osoba za popularisanje ovih sporeta zato sto po tradiciji donosi srecu i, pre svega, kao i Smederevac, podseca na Stara Dobra Vremena; nostalgija je jedna od najjacih poluga ovog rezima.
⁴ I ova cinjenica, i sam tekst, bi trebalo da doprinese razvejavanju dosadnih, banalnih, jednostranih i nekorisnih tvrdnji velikog dela ovdasnjih novopecenih liberala koji, sledeci apstraktne seme, insistiraju na konzervativizmu, patrijarhalizmu i zatvorenosti rezima prema novim svetskim tendencijama. Problem kod njih je metodoloske prirode, jer ne shvataju da rezim nema nikakvu sustinu, niti bilo kakve ideoloske odlike koje bi ga nuzno karakterisale. Rezim ima hiljade lica koje navlaci po potrebi, kao sto ima i hiljade oblika (simulakruma) kojima pokriva odredjene sfere. I konzervativizam i progresivizam i licemerno insistiranje na tradicionalizmu i otvorena pornografija podjednako cine njegov prostor i pojavu. Ta vlast mora biti potpuna i pokrivati sve delove sistema, pa i lascivne i pornografske, buduci da je podrucje seksualnosti izuzetno bitno u jednom drustvu.
⁵ Pogledati u Zan Bodrijar, Amerika, Badi Books i Context, Beograd 1993.
⁶ Prost uvid u neprestano povecanje kolicine nasilja na televizijama i podaci o tome koji su sajtovi najposeceniji na Internetu ocigledno potvrdjuju ova predvidjanja.
⁷ Srbija kao ostvarenje najgorih tendencija Modernosti.
⁸ Skorasnja setnja od 11. 10. predsednika Milosevica po Srbiji jedino se na taj nacin moze tumaciti – kao zamisljena video-igrica virtuelnog junaka u virtuelnoj zemlji: igrac mora da na jednoj trasi otvori pet mostova, odrzi nekoliko govora, proveze se jednim delom i zeleznicom, primi venac paprike i vrati se u Beograd, a da pri tom uspe da tokom celog puta izbegava ogroman broj ljudi nezadovoljnih njegovom vladavinom (kao u cuvenoj video-igrici »Pakmen«).
⁹ Kada je pocetkom godine najeksponiraniji seks-simbol ovdasnje estrade, pevacica Jelena Karleusa, u reviji Sabor otvoreno razoblicila svoju profesiju, napravila je incident na koji su odreagovala sva vodeca imena estrade, pa cak i vrhovni pokrovitelj Zeljko Raznatovic. Karleusa je izjavila: »Svi mi u ovom poslu smo u sustini kurve. Ne bas u pravom smislu te reci, ali tu negde. Umece je sebe dobro unovciti. Ja sebe ubrajam u vrhunske kurve, koje umeju da se prodaju za najbolju mogucu cenu, na najvestiji nacin«. Pogledati Vreme br. 431, str. 33. Posle rata dolazi do obrta. Pevacice iz »Modelsa« u jednoj od emisija magazina »Siti«, doduse kroz smeh, kazu da je cena za vece sa nekom od njih 10 000 DM.
¹⁰ Ovo bi se mozda moglo tumaciti i kao nacin pospesivanja preduzimackog duha u gradjana Srbije koji ide zajedno sa najavljenom intenzifikacijom privatizacije: ako hoces ovakvu zenu zaradjuj! Ali bi se isto tako moglo sagledavati i kao razvoj price o takozvanom konzervativnom konsenzusu izmedju vlasti i naroda, odnosno kao jos jedan nacin da se narod potkupi time sto ce imati simulaciju bljestavila i sjaja kakav prezentira Pink, zatim simulaciju mogucnosti brzog obogacivanja – otud tolika inflacija lutrija, loto i fonto-izvlacenja i, konacno, simulaciju slobodnih seksualnih uzivanja, gledajuci porno-filmove.
¹¹ Vladimir Dvornikovic, Borba ideja, Sluzbeni list SRJ, Tersit, Beograd, 1995, str. 100.
¹² Razlog tome je to sto nema nikog zainteresovanog da ih radi. Rezim skriva sve sto bi moglo da ga kompromituje, pa i patoloske podatke kao sto su porast alkoholizma, narkomanije, maloletnicke delinkvencije, prostitucije... A ova druga, opoziciona strana (pri cemu pre svega mislim na razne NGO-e i medije) problem homoseksualizma tretira apstraktno-individualisticki, kao nesto sto spada u domen ljudskih prava i sto je hibris istrazivati kao drustvenu tendenciju sa ozbiljnim uzrocima i posledicama.
¹³ Pogledati Zan Bodrijar, O zavodjenju, Oktoih, Podgorica i Grigorije Bozovic, Pristina 1994, str. 5.
¹⁴ Monteskje, O duhu zakona, Filip Visnjic, Beograd 1989, tom I, str. 52.
¹⁵ Lako je uociti da nezadovoljni, nasilni navijaci Crvene Zvezde, iz kojih su regrutovani nekadasnji ratnici, predstavljaju mnogo veci problem za kontrolisanje nego fini, pseudourbani Pinkoidni mladici.