 |
Broj 226 |
|
|
|
| Alternativa
Mediji Muke po stampi Vredi li postavljati pitanje ko su nezavisni novinari,
Koliko god izgledalo nelogicno da nezavisno novinarstvo, koje bi, po definiciji, u ovakvoj Srbiji trebalo da predstavlja jezgro otpora rezimu i spiritus movens stvaranja gradjanskog drustva, ne preduzima zapazene akcije (sta onda ostali treba da rade?), toliko je i logicno, jer su mediji i novinari licno podvrgnuti represiji. Zrtveno jagnje Kada su, naporedo sa sada vec istorijskim pregovorima Milosevic–Holbruk
oktobra prosle godine, zapljustale prve kazne nezavisnim medijima, malo
je ko ocekivao da se Milosevic i kompanija nece zadrzati samo na otimanju
novca i plenidbi imovine. Slucaj Slavka Curuvije, medjutim, bacio je trajnu
ljagu na celu srpsku naciju koja se i pored oskudne demokratske tradicije
do 11. aprila 1999. nije mogla »pohvaliti« ubistvima novinara,
urednika i izdavaca. Nikada necemo saznati da li bi se to dogodilo da su
nezavisni mediji organizovali zajednicki otpor.
No, nezavisni mediji propustili su da izvedu zapazenije akcije. Curuvija je predlagao neizlazenje novina tri dana, nesto poput generalnog strajka, ali su drugi izdavaci i urednici odbacili ideju. Pominjalo se i stampanje jedne prazne strane, u znak protesta, ni to nije uradjeno. Da li iz nesposobnosti da shvate da ono sto je danas jednog snaslo moze koliko sutra zadesiti i druge, ili iz nedostatka kolektivne svesti, pojave jos neshvacene na ovim prostorima, mediji su ostali tihi. Jedino sto su preduzeli bilo je stampanje nekakvih besplatnih oglasa, pri tom ne narocito vesto osmisljenih. Kampanja »Nije srpski cutati« (kao da nesto mora biti srpski, mada cutanje ima dubokih korena na ovim prostorima), prosla je kako je prosla. E, to je bilo pre bombardovanja, dok je jos postojala ideja o oblicima saradnje... A, onda je Curuvija prestao sa izdavanjem novina i, prema vazecim carsijskim teorijama, to platio glavom. Vecina ostalih je potrcala na cenzuru, a neki su i ode cenzorima pisali.
Danas, sest meseci po okoncanju bombardovanja, mediji stidljivo govore o pravim uzrocima nacionalne katastrofe, spekulisu brojem zrtava, poricu etnicko ciscenje, duvaju u Miloseviceve trube kao sto su duvali s proleca. Nedostaju analize takvog ponasanja, nedostaje solidarnost, nedostaje rasprava u strukovnom udruzenju. Ipak, izuzeci postoje. Na udaru zakona U protekla dva meseca, javna glasila, stamparije i pojedinci platili
su drzavi nekoliko miliona dinara zbog tuzbi osnovanih na Zakonu o informisanju.
NUNS u poslednja dva meseca nije reagovao na osude medija i novinara. Udruzenje novinara iz RS, koje sebe takodje naziva nezavisnim, spremno je postavilo ultimatum drzavnim organima koji sprovode istragu u slucaju atentata na Zeljka Kopanju, osnivaca i glavnog i odgovornog urednika banjaluckih Nezavisnih novina, ukoliko u odredjenom roku ne budu u javnost izneti rezultati istrage. Medjutim, u poplavi tuzbi i osuda bilo je i primera koji mozda govore o tome da se deo pravosudja ili samo pojedine sudije opiru nalozima u kojima uz tuzbe idu i presude. U jednom postupku, Danas je potpuno oslobodjen optuzbe, a u drugom je ustanovljeno da jedan od tuzenih nije nosilac funkcije na osnovu koje je protiv njega podignuta tuzba, te je oslobodjen, a drugostepeni organ, Vece za prekrsaje u Kraljevu preinacilo je presudu cacanskom Glasu i nalozilo da mu se ima vratiti deo uplacenog novca. Svi ovi navodi pokazuju da je takozvani »Vucicev zakon« mocno sredstvo u borbi rezima da ostane na vlasti, ali i da njegovi autori i korisnici osecaju da je njihova moc i dalje toliko velika da se slobodno ne moraju pridrzavati ni ovog pravnog okvira. Pravosudje, sem izuzetaka, samo je deo egzekutivnog aparata. No, primetno je da cehovska solidarnost izostaje, da ostali mediji ne »dizu buku«. Udruzeni? Ako zanemarimo za trenutak represiju rezima, problemi novinarstva kao
profesije, kriza samosvesti i solidarnosti pojedinaca, nesporno postoje.
Drugi pokusaj Nezavisnog udruzenja novinara Srbije (NUNS u daljem tekstu)
da privede kraju redovnu izbornu skupstinu udruzenja propao je zbog nedostatka
kvoruma. Iako je u prvom delu skupstine Statut NUNS-a izmenjen, cime je
kvorum znatno smanjen, 6. novembra falilo je tridesetak clanova. Dakako,
nijedna odluka nije mogla biti usvojena, ali sama atmosfera cinila se neprilicnom,
s obzirom na to gde se NUNS nalazi, kakvi ga problemi razaraju.
Oko krivicnog postupka protiv urednice ekonomske rubrike Dnevnog telegrafa, Zoje Jovanov, angazovale su se medjunarodne organizacije za zastitu novinara. One su insistirale kod jugoslovenskih nadleznih organa da se postupak protiv ove novinarke obustavi, ali je ona odmah posle informacije o ovoj akciji dobila poziv da se pojavi na rocistu zakazanom za januar. Komplikovani odnosi izmedju organa NUNS-a, Sekretarijata i clanstva, presli su granice internog. Polemika predsednika u ostavci Milosa Vasica i generalnog sekretara Dragutina Rokvica osvanula je na stranicama Danasa. Jedan drugom zamerali su kominternovske metode, odnosno nerad i neodgovornost. Pojedini clanovi zatrazili su pravna tumacenja eksperata, neki su se opet okrenuli drugim ekspertima, treci pravnom zastupniku Udruzenja. Da li je potrebno pomenuti da su zakljucci suprotni? Skupstina NUNS-a propustila je da raspravlja i donese odluke (dok je imala kvorum) o ponasanju medija tokom bombardovanja, o zatvaranju novinara, sudskim progonima, likvidacijama, pokusajima atentata. Vrlo los materijalni polozaj novinara, kako zaposlenih u redakcijama tako i fri-lensera, pominjan je stidljivo, kao da se o nekom drugom radi. Umesto toga, rasplamsali su se antagonizmi oko statusa i poslovanja Medija centra, ciji je osnivac, vlasnik i upravljac NUNS. Stavovi o legalnosti skupstine vidjeni su sada u svetlu interesa. Zaposleni u Medija centru smatrali su da je sazivanje skupstine bilo pogresno u citavoj proceduri i da bi delegatski princip obezbedio kvorum. Na optuzbe jednog broja clanova da im je cilj opstrukcija, jer im to odnekud odgovara, Hari Stajner, direktor Centra, odbacuje sve insinuacije. On kaze da su odnosi NUNS-a i Medija centra precizno definisani statutom Medija centra. U vezi sa poslovanjem, Stajner tvrdi da Centar zivi od realizacije projekata i da on ne postoji zato da bi donosio novac NUNS-u, nego da brine o Udruzenju u okviru svojih propisanih obaveza. Tako su NUNS-u obezbedjene nove prostorije od novcanog iznosa novinarske nagrade koju je Centar dobio. Stajner naglasava zainteresovanost za saradnju sa Udruzenjem na zajednickim projektima, ali da izostaje saglasnost druge strane. Zaposleni u Sekretarijatu, koji su i clanovi NUNS-a, drze da je skupstina sazvana »zakonito«, ne samo po Statutu, nego i imajuci u vidu fakticko stanje. U jednom se, medjutim, dve grupe slazu: izborni organi NUNS-a nisu najbolje vrsili predvidjene duznosti, cime se moze pravdati demotivisanost clanstva koje u Udruzenju ne vidi predstavnika profesije i zastupnika interesa novinara. Nezavisni ce posmatrac primetiti da nedostaje volje, cini se i motivacije, da se zadovolje principi legaliteta i legitimiteta, da se konacno objedine. Ovako, javila se proceduralna kriza koja preti da razori preko potrebno esnafsko udruzenje. Represija rezima je sve snaznija, udruzenje sve slabije, problemi ne nestaju. Zna li neko u Srbiji ko je Nebojsa Ristic? Zasto se mediji ne bave osnovnim ljudskim pravima, sta uopste zastupaju? Vredi li postavljati pitanje ko su nezavisni novinari, da li se opiru rezimu i kako to rade? Zar je moguce da presuda Makiju zavredjuje isto prostora u Blicu i Ekspres politici? Ima li komentara o lakrdiji koja je napravljena od sudjenja u Valjevu? Zanima li medije nesto vise od politicara i njihovih intriga? Nastasja Radovic
|
|
|
|
|
