Broj 226

Svakidasnjica 

Mentalna hibernacija

Zatoceni u cudnom logoru u koji je bukvalno pretvorena njihova drzava, stanovnici Srbije su redukovali svoje psiholoske i bioloske datosti i sveli ih na nivo najelementarnijih potreba

Zivot se zgusnuo u nekoliko sati trajanja u hladnim danima na pragu zime, na izmaku godine, stoleca i milenijuma. Ovo je Srbija. Apstraktna drzava, nepriznata, usamljena, nezanimljiva ljudima koji su imali srece da im se zivot ne dogodi bas ovde.
Onima koji ovde otaljavaju svoje trajanje, svest o sebi, okruzenju, proslosti i buducnosti svedena je na elementarno pravo da se izrekne konstatacija o trenutnom fizioloskom funkcionisanju.
U protekloj deceniji u kojoj je svakodnevica bila ispunjena monstruoznim dogadjanjima, neshvatljivim po kolicini gluposti i tragicnosti, zitelji Srbije su gubili korak sa neverovatno brzim smenjivanjem spektakularnih zbivanja. Sve iscekujuci da su neverovatna i logici neprimerena dogadjanja neka vrsta eksperimenta iza kojeg sledi smislena reakcija, nisu reagovali ili su reagovali mlako i nedosledno. Iz neznanja, zabluda, oholosti, bahatosti, precenjenih misli o sopstvenoj superiornosti i iracionalnih pobuda da se isprave »istorijske nepravde«, mnogi pripadnici ovog naciona su izgubili putokaze.
Taj civilizacijski iskorak isprao je i istisnuo iz coveka svaki sadrzaj osim culnog. Sveden na elementarnu fiziolosku organizaciju, ovdasnji covek ima sposobnost percepcije ali mu nedostaje koncept organizacije sopstvenih sistema, koji po prirodnom zakonu uvek teze da funkcionisu optimalno uravnotezeno u datim uslovima. Opstanak u besmislu je ugrozavajuci za psiholoski integritet, pa covek da bi opstao i prilagodio se uslovima koji nisu optimalni za ljudsko funkcionisanje ukljucuje mehanizme odbrane prirodne, zastitnicke psiholoske snage, ciji je cilj da ugrozavaju agens, bilo da dolazi iz spoljasnje sredine, bilo da je produkt unutrasnjih otrovnih stanja, privremeno neutralise, i svesne i kvalitetne sisteme licnosti zastiti.
Iskorak iz stvarnosti, cvrsto zatvaranje ociju pred ruznim i ugrozavajucim dogadjajima ima cilj da ponisti realnost i ne dozvoli informacijama i zbivanjima da stignu do ranjenog i izmrcvarenog svesnog dela psihickog aparata. Ljudi koji aktiviraju ovakve odbrane izbegavaju informativne emisije, stampu, razgovore na teme koje zadiru u svakodnevna nevesela zbivanja. Oni su u proslosti ili u sopstvenom iskonstruisanom svetu u kojem nema sadrzaja apokalipticne svakodnevice. Oni regrediraju na primarne, rane nivoe funkcionisanja u kojima je zadovoljenje licnih fizioloskih potreba sve kosmicko iskustvo.
Nasuprot njima, kategorija ljudi koja se brani pseudoracionalizacijom, poseduje informacije i analizira ih, da bi mogla da zakljuci da je ljudska jedinka samo beznacajna igracka u rukama sudbine. Sudbina je vanvremena, kosmicka kategorija, koja kao elementarna prirodna nepogoda iznenada pogadja neki region i unistava ili po svojim pravilima modelira zivotne procese. Fatalisticki pristup oslobadja jedinku licne odgovornosti i osmisljava patnju.
Slozenija forma individualne odbrane intelektualizacija, dopunjena je i ucvrscena racionalnim komponentama. U njoj je sadrzana spoznaja da ljudska zajednica funkcionise po surovim pravilima, koja ne trpe kasnjenje u donosenju odluka, odlaganje donosenja odluka ili pokusaje da se naruse od vecine prihvaceni sistemi odnosa i funkcionisanja. Neodgovornost, apsolutisticki mentalni sklop i infantilno istrajavanje u sopstvenoj zamisli organizacije drzave avanturisticki su eksperimenti koje skupo placaju narodi koji imaju nesrecu da izaberu ili da im se nametnu lideri koji ne korespondiraju sa realnoscu.
Mehanizmi odbrane su psiholoske snage koje se aktiviraju da bi se opstalo u besmislu i beznadju, i njihovo trajanje je ograniceno. Dugotrajnije funkcionisanje psiholoskih snaga u ugrozavajucim uslovima dovodi do tragicnog osiromasenja licnosti koje nastaje umrtvljenjem najfinijih i najtananijih crta licnosti.
Razaranje suptilnih sadrzaja psiholoskog aparata, kao sto su nada, volja, vera, poverenje, zelje, sposobnost anticipacije, potreba za planiranjem, osecanje dostojanstva i samopouzdanje, brise individualnost i jednostavnost licnosti, svodeci coveka na ogoljeno biolosko bice, koje nije spremno ni spretno da se odgovorno suoci sa sobom, svojim potrebama i pravom da kreira svoju svakodnevicu.
Predatost, ispraznjenost od svih osecanja osim straha, neverica i iracionalno iscekivanje »da se nesto dogodi« drzi ih u stanju mentalne hibernacije zbog koje tesko mogu da se pokrenu i pobune. Aktuelno stanje egzistencijalne ugrozenosti svakodnevno je potencirano bezocnim spektakularnim zlocinackim potezima koje povlace destruktivci oliceni u drzavnoj vlasti.
Unistivsi sve sto je formalno-pravno cinilo organizovan drzavni sistem i prekidajuci svaku komunikaciju sa medjunarodnom zajednicom, vlastodrsci su sebi obezbedili uslove za pracenje svih zbivanja na teritoriji koju jos uvek formalno kontrolisu.
Zatoceni u cudnom logoru u koji je bukvalno pretvorena njihova drzava, stanovnici Srbije su redukovali svoje psiholoske i bioloske datosti, i sveli ih na nivo najelementarnijih potreba.
Redukcija je izazvala regresiju i socijalnu redukciju, tako da prosecan stanovnik Srbije egoisticno i kratkovido prati samo svoje potrebe i slusa sopstvene zelje, nesposoban da anticipira svu tragicnost i neprirodnost sopstvenog funkcionisanja, koja je nastala jer je uveren da ce se na nekakav volseban nacin bas on spasti od opste propasti. Ispraznjenost od saosecanja i neshvatanje da covek moze da bude kompletan samo u interakciji sa drugim pripadnikom svoje socijalne grupe, onemogucava vecini da sagleda realnost. Odvojeni od realnosti oni ce i dalje ropski sluziti fikcijama koje su im nametnute ili su ih sami stvorili da bi ostali u nekoj vrsti paradoksalnog konformizma. Strah od gubitka fiktivnog radnog mesta stiti ih od susreta sa strahom koji bi nastao ako bi se susreli sa spoznajom sveukupne propasti. Desetine malih strahova pravilno rasporedjenih u svakodnevnom ubijanju ljudskog u coveku, predstavljaju barijeru pred osvescivanjem koje bi izazvalo uzas, saznanjem da smo svi ucestvovali u stvaranju zla, cutanjem, zatvaranjem ociju pred terorom ili trpljenjem.
Izlaz iz bezizlaza bi se davno pronasao ili se u lavirint zla ne bi ni uslo da smo bili spremni da naucimo da je pristajanje na cutanje nad zlocinom ucestvovanje u zlocinu. Prihvatanje takve istine je najcvrsci odbrambeni bedem pred varalicama koje sada vladaju nasom stvarnoscu.

Dragica Stanojlovic  


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar