U tekstu pod naslovom »Pisci nisu nikakvi eksperti«, objavljenom u Republici (br. 224–225), nemacka knjizevnica Herta Miler na arbitraran nacin predstavlja situaciju na Balkanu i na taj nacin sama porice svoju osnovnu tezu – da su intelektualci nekompetentni da bi donosili politicke ocene. Sudbina ove rumunske emigrantkinje mi je malo poznata, ali na osnovu ovog teksta mogu zakljuciti da je rec o predstavniku frustrirane postkomunisticke inteligencije – fascinirane demokratijom, iskustvom sa kojim se nisu sreli u toku celog svog zivota. Zbunjeni novim svetom, u kojem su se iznenada zatekli, ovi intelektualci najcesce nalaze svoju »samorealizaciju« u ulozi ignoranata ili prefarbanih lisica.
Ova dva (sigurno ne jedina) odlicja ispoljila su se na specifican nacin u reagovanjima na jugoslovensku krizu. Dok su se na Zapadu culi mnogi odvazni glasovi, koji osudjuju novu strategiju NATO-a, intelektualci bivseg komunistickog bloka su se ponasali prema receptu Herte Miler o »nekompetentnim piscima«. Ili su cutali (»ignoranti«) ili su (kada se radilo o novim clanovima NATO-a iz bivseg Varsavskog pakta) gromoglasno i iz starih navika podrzavali Vasington, svog novog hegemona (»prefarbane lisice«). U retkim slucajevima upozoravano je na opasnosti koje prete svetu prihvatanjem nove strategije NATO-a, »isprobane« vazdusnom agresijom na Jugoslaviju. Kada se radi o ignorantima (medju koje bih rado svrstao gospodju Miler sa njenim haoticnim predstavama o bivsoj i sadasnjoj Jugoslaviji), oni su se ponekad, grizuci se za jezik, javljali za rec da bi uglavnom ponovili opsesivne tvrdnje o Srbima kao najvecem zlu Balkana. Svoju hipokriziju ispoljavali su potpunom ignorancijom istorijskih cinjenica, sto i nije cudno, posto o bivsoj Jugoslaviji znaju jedino toliko da nije bila pod dominacijom Moskve i da se u njoj zivelo »kao na Zapadu«.
Kompleks »prefarbanih lisica« zasniva se na tome da su u mladosti nosili crvene partijske knjizice, sto bi zeleli da sto pre zaborave. Hrabriji medju njima priznaju da su zadrzali levicarska uverenja, ali slabiji duhom su se u danasnjoj polarizaciji nasli na krajnjim desnicarskim, cesto klerikalnim pozicijama. Poljski pisac Andzej Scipiorski (Andrzej Szczypiorski), koji je svoju novinarsku i spisateljsku karijeru stvarao slaveci »vernost Sovjetskom Savezu«, danas na vulgaran nacin, nedostojan knjizevnika, psuje »naivne«, kriticki raspolozene u odnosu na novu strategiju NATO-a, politicare i novinare zahtevajuci od njih slepu poslusnost prema Vasingtonu, a o Srbima pise kao o »tupom i glupavom« narodu.
Prateci ponasanje postkomunistickih intelektualaca prisecam se dokumentarnog filma poljske TV iz 1990. godine o ruskim disidentima. Na pitanje novinara kako zamisljaju demokratske promene u Rusiji, jedan od lenjingradskih umetnika je odgovorio pitanjem: »A sta je to demokratija? U nas ovaj pojam ima iskljucivo negativnu konotaciju. Uz demokratija obicno se dodaje epitet: burzoaska!« Ova zbunjenost traje do danas u svim zemljama bivseg Istocnog bloka. Cenzura je ukinuta, ali vladajuce partije (cesto mafijaskog karaktera) diktiraju pravila ponasanja »slobodne stampe«. Zapad se ponasa selektivno ne samo u odnosu na jugoslovensku krizu, nego i prema postkomunistickim zemljama. Na gazenje ljudskih prava ukazuje se tamo gde i dalje vladaju »neposlusni« politicari (u Belorusiji, na primer). Nema, medjutim, ostrih reakcija na evidentno krsenje prava nacionalnih manjina i progone politickih protivnika u zemljama u kojima dominiraju prozapadni rezimi. O tome bi imala mnogo da isprica i sama Herta Miler...

Najcudnija u svemu tome je evolucija »generacije 68«. Paradoksalno je da je ova »postkolonijalna levica«, koja je danas zauzela vodece pozicije u zapadnim drzavama, postala inicijator neokolonijalizma, o cemu svedoci pretvaranje BiH i Kosova u protektorate »medjunarodne zajednice«. Do ostrog zaokreta udesno doslo je i medju mnogim bivsim disidentima na Istoku. Nekadasnji duhovni vodja demokratske opozicije u vreme realsocijalizma Adam Mihnjik (Micnik) pretvorio je svoj list, najtirazniji poljski dnevnik Gazetu viborcu, u propagandnu trubu NATO-a i vec deset godina gradi image Srba kao najkrvolocnijeg i najomrazenijeg naroda Evrope, sluzeci se pri tom falsifikatima, a sto je jos gore – precutkivanjem svega sto bi ovu sliku promenilo. I medju onim Poljacima koji ne kriju svoja levicarska uverenja doslo je do ostrih podela. Drzavotvorni rukovodeci aktiv opozicionog Saveza demokratske levice bezrezervno je podrzao vojnu intervenciju NATO-a, ali se i medju vodecim socijaldemokratama pojavila frakcija koja je ogorcena ne samo novom strategijom Severnoatlantskog pakta, nego i vazalskim ponasanjem poljske diplomatije. Stavove ove frakcije izrazava Tribuna, koja je od nekadasnjeg »organa« levice evoluirala u nezavisni dnevnik. To je ujedno jedini poljski dnevni list koji je svoje stranice otvorio svima, domacim i zapadnim publicistima, spremnim da slobodno i bez vazalskog kompleksa iznose kriticke ocene politike NATO-a i Vasingtona, ne dovodeci pri tom u pitanje imperative evroatlantske integracije. Medvedju uslugu interesima Srbije i danasnje Jugoslavije cine malobrojni, ali bucni, mastodonti komunizma koji pod crvenim zastavama nastupaju na demonstracijama podrske rezimu Slobodana Milosevica. Time se u svetu ucvrscuje slika Jugoslavije kao poslednjeg bastiona marksizma–lenjinizma, ideologije koja je upravo u toj zemlji nailazila na najostrije otpore u vreme kada su joj se intelektualci Istocnog bloka duboko klanjali. Najveca nesreca za Jugoslaviju je, ipak, odnos nasih intelektualaca (medju kojima takodje ne nedostaju ignoranti i prefarbane lisice) prema nedavnoj proslosti i sadasnjosti. Nepravedne, cesto inspirisane sovinizmom (Hrvat Tito, Slovenac Kardelj) ocene perioda posle II svetskog rata daju obilnu hranu raznim Hertama za donosenje arbitrarnih sudova. Samo ignorant, koji ne zna ili ne zeli da spozna realnosti sadasnjeg postkomunistickog doba, moze da na trijumfalisticki nacin prica o »velikom preokretu«, kako to cini gospodja Miler. Na Istoku je i dalje ogroman otpor tranziciji, broj »komunonostalgicara« krece se od 60–80 odsto stanovnistva u vecini postkomunistickih zemalja (cak i u Poljskoj, lideru sistemskih transformacija, priprema se trijumfalan povratak levice na vlast), iz godine u godinu rapidno raste broj protivnika evroatlantske integracije. A sve to se dogadja ne zbog superiornosti komunisticke ideologije, nego zbog dubokog razocarenja u nove vladajuce elite, koje su – pod protektoratom Zapada – izdale obecanja i ideale nekadasnjih disidenata i demokratske opozicije.
Demokratska inteligencija u Jugoslaviji do danas nije pruzila sinteticku definiciju perioda 1945–1989. godine, prepustajuci da sliku o tim vremenima predstavljaju svetu ekstremne ideoloske grupacije: desnicarsko-nacionalisticka i komunisticko-boljsevicka. Teze gospodje Herte Miler odlicno se uklapaju u strategiju »obaranja Milosevicevog rezima«, ali nisu vredne ni lule duvana. Ondasnja Jugoslavija nije bila samo »dzez sa Titom«, »filmovi Tarkovskog« i izlozi puni robe »kao na Zapadu«. U toj, nazovi komunistickoj, Jugoslaviji stampane su kriticke ocene marksizma Kolakovskog, potresna logorska svedocanstva Solzenjicina, knjige slobodarske, antidogmatske provenijencije, od kojih se mnoge do danas nisu ukazale u postkomunistickim zemljama. U toj istoj, takozvanoj »kardeljevskoj Jugoslaviji« uspostavljen je federalni sistem sa resenjima statusa naroda i narodnosti za koje do danas ne zna demokratski svet Zapada. Otvorenost prema tom zapadnom svetu, zajedno sa (ideoloski ogranicenim, ali ipak!) uvodjenjem elemenata trzisne privrede, ucinio bi od Jugoslavije danas, da nije bilo rata, glavnog kandidata za ulazak u Evropsku uniju (sto potvrdjuje primer Slovenije, koja je na najbolji nacin iskoristila to nasledje). Zbog cega do toga nije doslo, to je poseban problem koji nije tema ovog priloga.
Ako smo vec spremni na samobicevanje, ogranicimo se na period poslednjih deset godina i pokazimo prstom na, domace i strane, kreatore »novog jugoslovenskog poretka«. Moguce je da su i oni, kao i sadasnja situacija, proizvod starog poretka, ali to treba dokazati na osnovu solidnih analiza, a ne verbalnim, kafanskim kalamburom, karakteristicnim za mnoge nase komentatore. Ziveci dugo na »Istoku«, gde sam bio svedok svih velikih drustvenih i politickih procesa u poslednje tri decenije, odavno sam zakljucio da bi proces tranzicije u ovom regionu bio mnogo laksi da su te zemlje imale za sobom iskustvo nekadasnje Jugoslavije.
Slusajuci neke od jugoslovenskih »samokriticara« moja supruga, na delikatan nacin, citira staru poljsku poslovicu: »Dobar orao ne kalja sopstveno gnezdo!« Razmislimo o tome pre nego sto pocnemo svako samobicevanje.