Nebojsa Popov

Knjizevnik Vladimir Arsenijevic nas je ovih dana suocio s jednim vaznim pitanjem, o ulogama koje »igramo« u ovdasnjim zbivanjima. »Mislim«, veli on, »da nam je svima vec dosta glumljenih istih uloga iz godine u godinu. Sve price su se odavno vec istrosile, sva odusevljenja su prosla i nemoguce ih je vratiti, nemoguce je glumiti nesto sto je proslo, preostalo je samo da uradimo ono sto je na nama« (Danas, 13–14. 11. 1999). Za jednog knjizevnika je razumljivo da ga najvise zanima »glumljenje uloga« u umetnickim tvorevinama, ali Arsenijevic govori i o ulogama u svakidasnjem zivotu, sto je blize mom zanatu pa o tome zelim i sam nesto da kazem.
Podsticaj za ovaj tekst nasao sam u pitanju knjizevnika Arsenijevica i, jos vise, u sudbini jednog drugog Arsenijevica, slikara Bogoljuba Arsenijevica, kome se, takodje ovih dana, sudi u Valjevu. O kakvim ulogama je rec u ovom sudjenju i oko njega? Sta mi o tome znamo? Sta je gluma, a sta stvarnost? Sta je istroseno, a sta nije?

Pokusaj odgovora na ova pitanja pociva na neposrednom posmatranju citavog toka sudjenja u Okruznom sudu u Valjevu (28. oktobra, 11, 12. i 15. novembra 1999) i na drugim izvorima znacajnim za osnovnu temu ovog teksta.

(Ne)savladiv beskraj

Vec sâm izbor sudjenja za posmatranje i analizu nije lisen znatnih teskoca. Naime, u toku su mnoga sudjenja, i pred redovnim sudovima, a jos vise pred sudijama za prekrsaje (proglasenim za »preki sud«, zbog ishitrenog postupka i drakonskih kazni). Izbor sam donekle suzio na sudjenja organizatorima i ucesnicima mitinga, novinarima i medijima. Ustanovio sam da ni poveci broj posmatraca i analiticara, cak ni citavi instituti ne bi bili kadri da obuhvate sva sudjenja, cak ni reprezentativan uzorak, jer je samo u nekoliko proteklih meseci bilo, samo kod sudije za prekrsaje, bezbroj sudjenja, pre svega, organizatorima mitinga u Cacku, Leskovcu i Valjevu. Protiv pojedinih gradjana pokrenuto je i po vise (i preko deset) postupaka. Samo protiv lista Glas javnosti podneto je oko pedeset prijava. Nizu se i procesi novinarima i medijima u Beogradu, Boru, Sokobanji, Kikindi, Novom Sadu, Nisu, Cacku, Kraljevu... Ima i bizarnih skandala, kao sto je hapsenje Dese Trevisan, dugogodisnje dopisnice londonskog Tajmsa, koja je svojevremeno proterana iz zemlje. Ima i golog nasilja, od prebijanja do ubijanja (ubistvo Slavka Curuvije i dalje je nerasvetljen presedan). Da i ne pominjem takodje brojna sudjenja u vezi s ratom na i oko Kosova. Argumentacija izlozena u jednom dijalogu i na sednicama Gradjanskog parlamenta Srbije, o cemu je vec pisala Republika, navela me je da izbor »slucaja« suzim na sudjenja Bogoljubu Arsenijevicu i Ivanu Novkovicu, organizatorima mitinga u Leskovcu i Valjevu, s tim sto je onaj prvi i vremenski prethodio drugom. Pretpostavka je da oba »slucaja« bolje od drugih izrazavaju sustinu ne samo tekucih sudanija, nego i ideje i htenja organizatora i ucesnika mitinga, i da se sustina zbivanja tu moze videti bolje nego na sudjenjima koja imaju izrazitu nacionalnu komponentu (recimo, sudjenja Albancima ili Srbima).
Beskrajnu sudaniju tesko je, inace, drukcije razumeti nego kao deo kobnog vrtloga nasilja kojim smo zahvaceni vise od deset godina. Sila, kada se jednom oslobodi spoljnih ogranicenja i unutarnjih kocnica, ocigledno, dobija snagu stihije koju nije u stanju da savlada, sputa, cak ni bitno ogranici ni druga sila, veca i jaca, nego i ona postaje deo istoga vrtloga.
Sudjenje u Valjevu, svakako, nije dovoljno da bismo odgovorili na sva postavljena pitanja, ali, verujem da cu to dokazati, ono je vise nego dovoljno da se na neka pitanja odgovori a druga sto konkretnije postave.

Odmazda

Starozavetno geslo – »oko za oko, zub za zub« – smatra se, pogotovo u pravnoj literaturi, za trag varvarstva koji civilizacija nastoji da savlada sistemom prava i pravosudja. Time se ostecenom oduzima pravo da se sam namiri i utvrdjuju norme i procedure za legalno i legitimno sudjenje. U principu je iskljuceno da sâm sud bude sredstvo ili zaklon za odmazdu. Sudjenje u Valjevu je pokazalo da se bas tako nesto ovde desava.
Tokom sudjenja je ustanovljeno da je jednom policajcu, Dejanu Lukicu, ostecen jedan ili dva zuba, bez uverljivih dokaza da je to ucinio Bogoljub Arsenijevic. Nasuprot tome, izneti su dokazi da je Arsenijevicu prilikom hapsenja (17. avgusta) slomljena vilica i rebro, iscasena ruka, povredjen bubreg, izazvano vise kontuzija i unutarnje krvarenje, ali sve to nije predmet sudjenja. Ne znaju se ni pocinioci premlacivanja, niti je pokrenut postupak da se oni pronadju. Povrh svega, toliko povredjeni Arsenijevic (uz to jos i diskopaticar pre hapsenja) sve vreme je u zatvoru, bez odgovarajuce lekarske nege. Molbe da se brani sa slobode i da mu se pruzi odgovarajuca nega ostale su uzaludne. Cak i posle izricanja presude, Arsenijevic je zadrzan u zatvoru. Imajuci u vidu zdravstveno stanje, nije izvesno hoce li izbaviti zivu glavu.
Na delu je, dakle, surova odmazda, surovija od starozavetne, koja je odrzavala izvesnu ravnotezu (»zub za zub«). Ovde se za jedan ili dva povredjena zuba poseze, mimo suda i zakona ili uz njihovu pomoc, za citavom glavom, zivotom. A sud ne reaguje na odmazdu, i vise od toga, sudi samo Arsenijevicu. Zasto? Cemu ovo sudjenje? Kakva je njegova uloga i ko kakvu ulogu ima u svemu ovome?

Uloge

Kako vec zakon predvidja, sve uloge su pokrivene. U sudjenju ucestvuju Vece petorice, kojim predsedava Mitar Djenisic, tuzilac Miroslav Milakovic, optuzeni Bogoljub Arsenijevic, cetiri advokata (Branislav Tapuskovic, Natasa Rasic, Vladimir Rajkovic i Luka Acimovic), dva vestaka (lekari Dobrila Dimitrijevic i Milos Stefanovic), svedoci (devet policajaca i dvanaest gradjana), novinari i gradjani.
Prema optuznici, a s pozivanjem na Zakon o javnom redu i miru, optuzenom se stavlja na teret da je 12. jula 1999. u Valjevu organizovao »miting protiv vlasti« i potom pokusao da »osvoji« zgradu Skupstine opstine i pri tom ometao policiju u vrsenju sluzbene duznosti i nekolicini naneo teske povrede, zbog cega je zapreceno kaznom od najmanje pet godina zatvora.
Tokom sudjenja jedino je pouzdano utvrdjeno da je Arsenijevic organizovao miting. Ustanovljeno je i da su petorica policajaca zadobila izvesne povrede (jednom je ostecen zub – jedan ili dva – drugom prignjecena noga, trecem trbuh, cetvrtom je optuzeni drzao pendrek, a petom je cuskana i zbacena sapka sa glave). Najvise dokaza izvodjeno je oko povrede zuba. Svedoci–policajci su tvrdili, upadljivo kontradiktorno, gde i kako se to dogodilo. Tvrde da je povreda nastala »pikslom (pepeljarom) koja je bacena s kraja na kraj jednog inace tesnog hodnika punog ljudi, bas pravo na zub policajca. Bilo je i bizarnih izjava (da je pepeljara letela »poluhorizontalno«, da je hodnik dug preko deset metara, u svakom slucaju manje od pedeset metara, da je leteci predmet bio cas od plastike, cas od kristala, itd.). Nije, pak, dokazano da je »predmet« bacio Arsenijevic. Svedoci su cak uverljivo dokazivali da ta povreda nije ni naneta u hodniku nego neznano gde i od koga. 

Bizarno je bilo i izvodjenje dokaza o povredi stomaka, i to kolenom, koje optuzeni jedva podize, zbog diskopatije, a i inace bi tesko mogao da dosegne stomak osobe vise od njega dvadeset santimetara, i to jos da nanese vise udaraca, kao rafalom. Jos neobicniju ulogu ima navod da je optuzeni citavih dvadeset minuta drzao pendrek jednom policajcu (i time ga sprecavao u vrsenju duznosti), a citav dogadjaj je trajao desetak minuta). Sta tek reci o cuskanju i padu sapke jednog policajca, kao – krivicnom delu!
Svako je imao svoju ulogu u ovom sudjenju. Posle dokaznog postupka, tuzilac je ostao pri optuznici. Optuzeni je posle njegove reci (12. novembra) zahtevao da se prekine »cirkus« i da ga vrate u zatvor. Tek na ubedjivanje advokata, pristao je da i odbrana kaze svoju rec. Advokati su dokazivali da navodi optuznice nisu dokazani. Ukazivali su, takodje, na neuverljivost navoda optuznice i navoda svedoka–policajaca. Doveli su u pitanje i sâm Zakon o javnom redu i miru koji stiti iskljucivo policiju, ali ne i gradjane. Problematicna je i regularnost sudjenja, pre svega ogranicavanjem javnosti (prilaz zgradi suda a ne samo ulaz bili su pod velikim nadzorom policije koja je »filtrirala« publiku, cak i hapsila posmatrace, na primer, Vericu Barac, predsedavajuceg Gradjanskog parlamenta Srbije). Zbog svega toga, predlozili su da se optuznica odbaci a optuzeni oslobodi.

Razlozi i motivi bunta

Arsenijevic je svoju zavrsnu rec zapoceo recima: »Nije mi dozvoljeno da se lecim, a dozvoljeno je da pricam«. U govoru koji je trajao oko pola sata najmanje je reci o povredama, uskracivanju lekarske pomoci (samo je vilica sanirana) i torturi kojoj je izlozen. »Ja nikada nisam bio bolestan«, kaze, »a sada sam prinudjen da budem bolestan, fizicki, a ne psihicki«. »Ne plasim se zatvora, i ne trazim da me oslobodite, vec da se lecim i izlecim, a od svoje odgovornosti ne bezim.«
Teziste Arsenijeviceve zavrsne reci je u njegovom vidjenju uzroka zla i razloga borbe za oslobadjanje od zla. U svakom coveku, kaze on, postoji u mozgu jedan nekontrolisani deo iz kojeg izvire zlo, a ono je narocito pogubno kada se otme svakoj kontroli, pogotovo kod ljudi na vlasti. Bas to se nama desava, istice Arsenijevic, kroz totalitarnu vlast Slobodana Milosevica. Pored mnogih nevolja koje je ona proteklih deset godina donela mnogim gradjanima i citavom narodu, izopacavajuci i sâm narod, ona ugrozava i goli ljudski zivot. To je ocigledno i u mom iskustvu, istice Arsenijevic. Oni koji me progone, a narocito tuzilac, ne vide mene i stanje u kojem se nalazim, vec samo predmet koji treba unistiti. To je uloga gonitelja, tuzitelja i presuditelja. Uloge su jasne.
»Gadi mi se taj covek–demon«, kaze Arsenijevic o Milosevicu kao protagonisti »animalnog nasilja«. »Vera mi ne dopusta da sve kazem«, dodaje on, ali u tamnici ne mogu govoriti, vec samo u sudnici. »I ja sam Miloseviceva posledica, zato cu uvek biti protiv njega, zbog toga sam i organizovao miting.«
Vrhunac dramaticnosti u ovoj reci nastupa onda kada iskreni vernik otvara pitanje o suprotstavljanju sile sili. I 19 drzava je primenilo silu, opominje on. Zasto i narod ne bi polagao pravo na silu da bi se oslobodio zla. Spreman je da u borbi za licnu i opstu slobodu rizikuje vlastiti zivot, sve sto voli (decu, zene, poziv, posao). »Licno bih se odrekao citavog svog zivota, samo kada bih mogao da eliminisem Milosevica kao demona«, kaze Arsenijevic. Ali, istice on, ni miting ni »oslobadjanje« Opstine nisu ni racunali sa silom, niti su je primenili. U mom zivotu, naglasava samouki slikar, sve je u znaku gradjenja (»kuca je puna raznih alata i rukotvorina«), a ne rusenja. (Ovo potvrdjuje i cinjenica da je Arsenijevic do sada oslikao preko 5000 m² u vise od deset crkava.) Sve vreme, i na mitingu i posle njega, smirivao je strasti i odvracao od primene sile, sto je tvrdila i vecina svedoka. Hteo je da na ulaz u zgradu stavi na mitingu usvojeni proglas, kao znak »oslobadjanja«. U tome je silom sprecen. Tek kad je Arsenijevic »podboden« pendrekom, na ulazu u zgradu Opstine, gde je pokusao da »okaci papir«, nastala je guzva u kojoj je bilo i povredjenih i materijalne stete. I tada je Arsenijevic pozivao na izbegavanje nasilja, sto su potvrdili takodje brojni svedoci.
Na kraju se izvinio zbog duzine govora na sta je prinudjen jer se radi o njegovoj glavi a nada se da ce uticati i na presudu, »ako dâ Bog«.
Ne znam sta ce dati Bog, ali za sada nema dobra za ovog »bozjeg coveka«. Dok je govorio, nije se moglo ni naslutiti koliko je telesno izmrcvaren covek iz kojeg slobodno govori vera, uverenje i nada u pravedan izlaz iz dramaticne klopke u kojoj se i sam obreo.

Licnost

I na samom kraju sudjenja (15. novembra), neposredno pred izricanje presude, pokazalo se koliko je Arsenijevic nepredvidljiva licnost. Samo sto je predsednik Veca ustao, kao i svi u sudnici, i zapoceo ritual – »U ime naroda...« – Arsenijevic je zatrazio da se sud izjasni o jednoj stvari. Naime, pred ulaskom u sudnicu, dvojica mladica su mu rekli da su oni povredili policajce i spremni su da za to preuzmu odgovornost. To je sudija izdiktirao u zapisnik. Sledilo je izjasnjenje tuzioca; on je rekao da »nema nista protiv«. Na to je advokat posao da pozove pomenute mladice, ali ga je Arsenijevic zaustavio, rekavsi da je samo hteo da izazove tuzioca da pokaze koliko on sam veruje u zasnovanost svoje optuznice. Buduci da je pokazao da u to ne veruje, neka svi vide na osnovu cega mu se sudi.
I presudjeno je – tri godine zatvora i produzenje pritvora.
Ovaj gest Arsenijevica doveo je do ruba soka sve prisutne, ukljucujuci i pisca ovih redaka. Doduse, bila su moguca iznenadjenja. Vec na samom pocetku sudjenja Arsenijevic nije krio svoj krajnje negativan stav prema vladajucem rezimu, narocito prema njegovoj personifikaciji, Slobodanu Milosevicu. Sve vreme se ponasao kao slobodna licnost. U toku dokaznog postupka nacinio je, za prilike u kojima se sve ovo desava, nekoliko neobicnih gestova. Jednom svedoku je rekao da pozdravi ujnu. Drugoga, koji se vajkao da jedva prezivljava zahvaljujuci kozi, pitao je da li prodaje sir. A komandira policijske stanice, Savu Lukica, s kojim je na dan mitinga imao sastanak (»na otvorenom mestu i bez svedoka«, da se dogovore da policija ne dira ozvucenje, i da ne bude nasilja), upitao je zasto je u jednom trenutku rekao da sastanak nije bio »ljubavni«. Ispostavilo se da kruze glasine, cak i pisani »materijali« o raznim »nepodopstinama« opuzenog, pa i da je homoseksualac.
Pored onoga sto sam cuo na sudjenju – da je Arsenijevic rodjen 1955. godine, da nosi majcino prezime i da dugo nosi nadimak Maki, da ima petoro dece i da nije osudjivan – nastojao sam da saznam i nesto vise o njegovoj licnosti, iz prigodnog »samizdata« valjevskog Otpora i kazivanja rodjaka i prijatelja. Prema kazivanju njegovog starijeg brata Branka, koji je i sâm kaznjavan zbog mitinga, nadimak ima veze s borbenoscu koju je od malena pokazivao, sto bi moglo imati veze sa »makljanjem« (ili »makizarima«). A u zavicajnoj Radnickoj koloniji gde su bile ceste »sirotinjske igre«, bilo je i »makljaze«. Maki je svoj bunt izrazavao i pisanjem grafita protiv »komunistickog rezima«, jos 1978. godine. I potonjih godina je na javnim skupovima pravio »ispade« protiv autoriteta (recimo, Stipe Suvara, ondasnjeg predsednika CK SK). Godine 1988. je na izlogu svoje stamparije objavljivao neobicni list Izlog, protiv rezima i manipulacije. Posle prvih »slobodnih izbora« rugao se manipulaciji »presvucenih komunista«, a naredne godine ponovo ispisuje po gradu grafite (»SSloba«, »SSocijalisti«). U Radnickoj koloniji 1992. priredjuje spektakl, proglasavajuci »Republiku koloniju«, ocrtava granice, menja nazive ulicama, imenuje vladu, a sebe proglasava za diktatora. Podize i spomenike, Milosevicu u vidu velikog falusa, a Seselju u obliku crvene zadnjice. O svemu je obavestio policiju, a komandiru Lukicu obecao da ce doci u policijsku stanicu cim zavrsi program, sto je i ucinio, a potom bio uslovno kaznjen.

Sto sam vise saznavao o Makijevoj biografiji tako su mi bivali sve jasniji razlozi i motivi njegovog bunta. Iz secanja su navirali prizori iz iskustva nekadasnje »kontrakulture«, narocito protagonista »smesne revolucije« koji su svojom slobodom izrazavanja, pre dvadeset i trideset godina, »potresali« javna mesta, i sudnice, velikih gradova citavog sveta (Berlina i Cikaga, na primer). Mislio sam da je sve to vec odavno zaboravljeno i nestalo, ali je odjednom iskrsavalo, i to u nevelikom Valjevu, inace retko urbanizovanom srpskom gradu, i to jos u njegovoj Radnickoj koloniji. U stvarnosti, pak, nestaje i sama Kolonija (izgradjena nakon »onog rata«), pogotovo prilikom nedavnog NATO bombardovanja valjevskog »Krusika« (»namenske industrije«). (Sticajem okolnosti, sutradan po izricanju presude, na RTS-u sam posmatrao kako Milutin Mrkonjic, u retko svecanom odelu, preslisava graditelje o rokovima obnove porusenog naselja – valjevski sereti ga nazvase »Mrkonjic grad«, dok predsednik opstine tvrdi da ce svaki stanar dobiti poneki kvadrat vise nego ranije.)

Jedna digresija

Ovo sudjenje podsetilo me na jedno od pre cetvrt veka, takodje u Valjevu, kojem sam prisustvovao, jer se sudilo ucesnicima u jednom dogadjaju u kojem sam i sam sudelovao. Sudilo se pesniku Dragoljubu Ignjatovicu, zbog izlaganja na Zimskim filozofskim susretima, na Divcibarama kraj Valjeva, februara 1974. godine, u kojem je bilo reci i o poraznim rezultatima vladavine ondasnjeg rezima. U tim recima su organi gonjenja videli »sirenje laznih vesti i uznemiravanje javnosti«. A kada je Ignjatovicev branilac, advokat Srdja Popovic, u jednom trenutku odbrane rekao da se i sâm uverio da su tacni neki navodi njegovog branjenika (recimo, o stanju poljoprivrede) u sta se uverio putujuci u Valjevo, i sâm se nasao na optuzenickoj klupi. Obojica su osudjeni, prvi bezuslovno a drugi uslovno, ali ni prvi nije »odrobijao« svu kaznu, jer je izmedju ostalog uvazena cinjenica da je slabog zdravlja. Tadasnja vlast imala je, izgleda, ambiciju da, barem pred svetom, izgleda bolja nego sto jeste. Zbog toga je i tadasnje sudjenje imalo izvesnu formu, cak je postovana i javnost sudjenja (prisustvo i stranih novinara).
Ne znam kako su izgledala davna sudjenja. Citao sam kako su bila »montirana« a kazne proizvoljne i surove, kao i tortura tokom istrage, na samom izdrzavanju kazne, da je za mnoge tortura bila dozivotna, a protezala se i na clanove porodice, prijatelje, kolege i komsije. Neposredno sam pratio brojna sudjenja studentima, ucesnicima »studentskog bunta ’68« (posebno »trockistima«), profesoru Mihailu Djuricu, reziseru Lazaru Stojanovicu i pesniku Gojku Djogu. I tu je bilo vidljivo ne samo da se sudi za »verbalni delikt«, nego i da su procesi montirani a kazne voluntaristicke i surove. Ali, primetan je bio i trud tuzilaca i sudija da se zadovolji barem minimalna forma ako vec ne i zdrav razum i logika na kojima pravo pociva.
Sudjenje Arsenijevicu liseno je bezmalo svake forme. Tuzilac i sudije nisu pokazali cak ni primetniju priljeznost u obavljanju svojih uloga. Kao da im nije dovoljno preteca zakonska oznaka »organizatora«, pa svojevoljno inkriminaciji dodaju i ozloglasenu rec – »kolovodja«, koje nema ni u ovako problematicnom zakonu. Ponekad je izgledalo kao da se dosadjuju, da samo »odradjuju« neki posao za koji oni i nisu odgovorni. Sudija je dopustao, bez opomene, dobacivanja iz redova policajaca. A cim je zavrsio pretres, i ne ustajuci, zapalio je cigaretu, dok je tuzilac bez zazora muljao zvaku dok je citana presuda. Bio je i jedan »ispad« u korist optuzenoga. Kada je, nakon zavrsetka dokaznog postupka, predsedavajuci sudija Djenisic odbio zahtev optuzenog i njegovih branilaca da se dalje brani sa slobode, radi preko potrebnog lecenja, sudija–porotnik Zarko Boskovic, inace nastavnik likovnog obrazovanja iz Lajkovca, glasno je bogoradio da se angazuju lekari. Predsedavajuci sudija je stvar »presekao« rekavsi, s primetnom dozom cinizma, »da ako je izdrzao tri meseca, moze jos tri dana, do izricanja presude«. Ali, i posle izricanja presude, osudjenik je lisen odgovarajuce medicinske pomoci, iako je, kako je upozorio advokat Tapuskovic, osudjeni Arsenijevic »bolestan na smrt«.
Ocigledno, kada se gaze civilizacijske norme, ignorisu ljudska prava, zdrav razum i logika, moral i humanost, tada se naprosto gaca i po bilo kakvoj formi, kao po razgazenoj kaljuzi, komotno i brutalno, kao da su na delu marionete koje ne odgovaraju licno za uloge koje objektivno igraju. Mozda ce se, jednoga dana, i u ovakvim slucajevima pojaviti pravdanja da su »samo izvrsavali naredjenja«, ne hajuci da ona ne bi bila izvrsena da nije bilo bas njih kao – izvrsilaca.
Mada mi je poznato kako se vec godinama udaljavamo od sveta i savremene civilizacije, ne prestajem da se cudim odsustvu bezmalo svake brige za ugled ljudi i citave zemlje ne samo pred svetom, nego i pred vlastitim gradjanima i narodom. Ima li sudije i suda koji ce povratiti dostojanstvo pravu i pravosudju? Ne mogu, i necu, da prihvatim zloguke proroke da u Srbiji i medju Srbima nema bas nikoga da se i cinom, a ne samo recima, suprotstavi bujici bezakonja.

Strava od – »reformacije«

Za surovu odmazdu i brutalnu kaznu nisam mogao da nadjem motive i razloge u onome sto sam mogao da slusam i gledam. Zasto bas Arsenijevic? Nisu od vece pomoci bili ni neki »prateci« dogadjaji. Naime, Politika je 20. avgusta objavila tekst drzavne agencije Tanjug, prema kojem je Arsenijevic »samouki huligan« koji »po urgentnoj direktivi Vesne Pesic« zauzima lokalnu vlast. Tada je, inace, i sama Vesna Pesic bila izlozena zestokoj kampanji, zbog toboznje pretnje vrhu vlasti »rumunskim scenarijem«. Tim povodom je predsednik Narodne skupstine i direktor mocnog »Jugopetrola«, Dragan Tomic, izrazio cak bojazan da moze doci i do »trovanja na sednicama« (o tome je Republika vec pisala). Da bi Arsenijevic bio prikazan u sto mracnijem i opasnijem oblicju, u istom tekstu Tanjuga (Politike) stoji da je on »na Petrovdan u Valjevu pozivao na miting istomisljenike i rasturace lokatora NATO avijacije da na silu osvoje zgradu Skupstine opstine«. U ovom tekstu se i ne pominju »teske telesne povrede« policije – to ce se tek kasnije pojaviti u spisima, vec je poenta na »lokatorima NATO avijacije« i »direktivi« Vesne Pesic, kako stoji na istom mestu – »americke heroine«.
Zastrasujuce insinuacije, medjutim, nisu impresionirale lokalnog sudiju za prekrsaje, Aleksandra Jovanovica, da barem donekle zastiti ugled Bogoljuba Arsenijevica, makar od insinuacije da je »samouki huligan« (Politika i njen direktor Dragan Antic kaznjeni su novcanom kaznom). Ali, ovaj dogadjaj vise govori o tome da ne mora svaki sudija da bude mehanicki sprovodnik bilo cije volje, nego sto rasvetljava stvarne razloge i motive za ovaj montirani politicki proces.
Bice da se razlozi kriju u samom mitingu, njegovom sadrzaju i formi. Miting je, kako su i brojni svedoci rekli, izrazavao spontana osecanja i htenja vise hiljada gradjana, a ne samo njegovog inicijatora i organizatora. »Jereticke« ideje su slobodni izbori, sudjenje Milosevicu i samooslobadjanje gradjana. Mitinga je bilo u mnogim mestima, ali bez ovoliko »frke«; ona je, izgleda, usledila zbog »direktne akcije«, izglasavanja dokumenta, koji je inace u velikom broju deljen uoci mitinga, a jos vise »pohodom na opstinu«, kako bi se »overio znak« da su konkretne promene vec pocele, barem time sto ce se na ulazu u zgradu »okaciti« pomenuti »papir«.
Dok sam slusao Arsenijevica i nekoliko svedoka odbrane o »pohodu na opstinu« s namerom da na njenom ulazu »okace papir« navirali su mi iz pamcenja slicni prizori. Najupecatljivija je legenda o dogadjaju od pre skoro pola milenijuma, kada je 1517. Martin Luter na vratima crkve u Vitembergu »okacio« svoj »papir« (95 teza o neophodnosti reforme). Mada Srbi nisu Nemci, niti je Valjevo Vitemberg, a i proslo je mnogo vremena, ostaju prizori bunta koji u nekima bude nadu, a kod nekih izazivaju strah od – »reformacije«. Luterov »papir«, kao sto je poznato, bio je izraz i znak vremena dubokih potresa i promena. I bice da je u nasem slucaju strah od promena, cak prava strava, nadjacao nadu u promene. One koji su izrazili nadu trebalo je »ubiti u pojam« kako bi se zatrla i sama pomisao na promene.

Represija rezima uzima maha. Nizu se sudjenja na redovnim sudovima a jos vise preko sudija za prekrsaje. Sve cesca su i nerasvetljena ubistva. Opravdani revolt gradjana zbog toga jos ne daje pozitivne rezultate. A ne moze ih ni dati ukoliko sami gradjani ne nastave zapocetu konkretnu borbu za ljudska prava, pre svega prava na zivot. Tek nastavak te konkretne borbe za ljudska prava moze biti realna osnova za demokratske promene u zemlji.
U sudjenju Bogoljubu Arsenijevicu i Ivanu Novkovicu najpotpunije je izrazena i konkretna borba gradjana za ljudska prava i represija rezima. Pridruzite se zahtevu GPS da se Arsenijevic pusti iz zatvora i da se obustave postupci  protiv svih gradjana, koji su pokrenuti zbog slobodnog izrazavanja misljenja i borbe za ljudska prava.
Pozivamo Vas da se pridruzite borbi za ljudska prava a protiv represije rezima.

Dokument je usvojen na trecem sastanku GPS, odrzanom u Crepaji, 6. novembra 1999. godine

Javnost

Pored vec pomenutog ogranicenja i ugrozavanja principa javnosti sudjenja, bolje ne stoji ni ono sto se naziva sirom javnoscu. Rezimski mediji su pre sudjenja dolivali ulje na vatru, kao da spremaju raspece Isusa ili lomacu za »pomahnitalog« odmetnika; o samom procesu su ili cutali ili objavljivali samo skrte vesti. Ni ostali mediji se nisu bas narocito potrudili da pazljivije prate citav tok sudjenja i objave kako celovitije informacije tako i analize citavog dogadjaja. Mnogi domaci i strani mediji, prisutni na samom mitingu, nisu se uopste pojavili na sudjenju. Pojavili su se i senzacionalni a netacni navodi, recimo, da je »nekoliko hiljada« gradjana ostalo pred Sudom 28. oktobra (Nedeljni telegraf, 3. 11. 1999). Ima i pausalnih ali odsecnih ocena: »Ranije se za uvredu kralja dobijalo upravo toliko: tri godine!« (Duga, 2. 11).
Korektnoscu se izdvajaju dnevnik Danas i nedeljnik Vreme (narocito od 11. septembra), kao i lokalna mesecna revija Kolubara, koja ocrtava konture urbane javnosti.
Revija Kolubara prati i miting i potonja zbivanja, a i samo sudjenje. U broju za avgust Ljiljana Kecojevic pise kako se »sve uskomesalo i uzavrelo«, uz odgovarajucu istorijsku reminiscenciju – »Maki kao Gavros na komunalnoj barikadi«. Branko Vicentijevic samim naslovom nagovestava znacenje mitinga – »Pocetak bune na dahije«. Zapisano je, takodje, da su na dan mitinga lokalne vlasti bile na gozbi u obliznjoj Valjevskoj Kamenici; nema ih na mitingu, pa ni u zgradi Skupstine opstine, da je brane od buntovnih sugradjana. Navodi se i podatak da je iz redova odbornika potekla i jedna osuda »vandala i huligana«, s upadljivom primesom socijalne mrznje, kao da su »sve poceli oni iz Kolonije, sto nuzdu vrse van kuce«. Pomenute su i lokalne glasine da iza mitinga stoji SPS, cak i UDBA. A u novembarskom broju Zdravko Rankovic podrobno i objektivno prikazuje pocetak sudjenja.
I ono sto je objavljeno mahom se tice vlasti. Kritika vlasti, medjutim, zaobilazi sustinu dogadjaja i zbivanja. Ne samo sto nema pokusaja da se prikaze i pronikne u razloge i motive svega onoga sto cini vlast, nego i njeni objekti ostaju sasvim po strani. Nema ni govora o tome zasto se ljudi bune i koje licnosti pokrecu bunt i ucestvuju u njemu. Stice se utisak da su dogadjaji i zbivanja, poput prvih spontanih mitinga (u Cacku, Krusevcu, Leskovcu i Valjevu) delo bezlicnih gradjana, kao sto su i glavni protagonisti represije, osim neposrednih izvrsilaca, takodje bezlicni. Cak i sam Milosevic izgleda kao prazna figura – cas je nalickana ikona, cas skrpljeno strasilo – protiv koje larmaju nezadovoljnici kao sto su donedavno klicali odusevljeni sledbenici. Ni opozicione stranke i njihove koalicije ne pokazuju zanimanje za konkretne protagoniste i konkretne akcije. Nevladine organizacije su pokazale vise ritualno zanimanje za sudjenje u Valjevu (prvoga dana poslo nas je iz Beograda, ukljucujuci i novinare, petnaest, drugoga desetak, treceg troje, a cetvrtog – jedan). O sudjenju Arsenijevicu tek poneko od njih izda poneko saopstenje. A onda se cude zasto nema vise pristalica na mitinzima za promene. Kako ce ih i biti ako nema sluha za stvarne interese i ideologije i raznolike potrebe i teznje konkretnih licnosti, drustvenih grupa, slojeva i klasa, institucija i organizacija, narocito politickih stranaka. Price o promenama ostaju prazne ukoliko nema neposredne komunikacije s konkretnim ljudima i njihovim htenjima.
Ostaju neusliseni apeli Gradjanskog parlamenta Srbije (sa sastanaka u Cacku, Arilju i Crepaji), da nevladine organizacije i opozicione stranke, Savez slobodnih gradova i novi gradjanski parlamenti (grupe otpora i sl.) neposredno saradjuju u konkretnoj borbi za ljudska prava, umesto apstraktnih i uzaludnih prica o jedinstvu, beskrajnog samooplakivanja u statusu zrtve zlocudne vlasti i vajkanja sto nas svet ne razume. Umesto apstraktnih prica o iznenadnoj pojavi grdne energije i njenom jos iznenadnijem hlapljenju, vredi pokusati, kako to cini pomenuti Gradjanski parlament Srbije, da se obnove konkretne borbe gradjana za pravo glasa, iz ’96, i takodje konkretne borbe za sâmo pravo na zivot, iz ’99. godine. Ako se zaboravi ondasnja borba za pravo glasa, nece se ni razumeti sadasnja borba za pravo na zivot.
Bez javnosti, kao institucije, nema ne samo slobodnih medija, verodostojnih informacija, nego ni komunikacija izmedju razlicitih konkretnih aktera dogadjaja i zbivanja, a time ni spoznaje stvarnosti i utemeljene vizije promena. Kada nema takve javnosti, mogu se do beskraja odrzavati ne samo sadasnji poredak, vec i price o tajanstvenoj »energiji« i o spasiocima, starim i novim cudotvorcima, kao bezlicnim silama, a ne artikulisanim akterima. Svasta je moguce, i razni prevrati, bez javnosti, dok je ona sustinski uslov, sredstvo i cilj demokratije.