Nekako u isto vreme dok je kolona od stotinak pristalica Saveza za promene prolazila beogradskim ulicama, ne budeci u masi na autobuskim stanicama nista osim osecaja beznadeznosti, jedan od opozicionih lidera izjavio je, u nekom inostranstvu, da ce do promena u Srbiji doci »ne za nekoliko meseci vec za nekoliko nedelja«. Neminovnost dolaska promena lider je video u narodnom refleksu za goli opstanak. Optimisticno i logicno, ali logika u Srbiji lose funkcionise. Premise za promene ne vode nuzno promenama. Zasto? Zato sto u Srbiji funkcionise ono sto se moze nazvati Zakonom uskog prolaza. (Snagu ovog zakona mozete proveriti svakodnevno.)
Da li ste nekada posmatrali ponasanje svojih sugradjana pred suzenim prolazima, tesnacima, koje na trotoarima naprave vlasnici automobila (uglavnom onih najskupljih i najvecih)? Svakog dana testiram (u Vlajkovicevoj ulici) vazenje ovog zakona. Rezultati mog istrazivanja su sledeci: najmanje dvadeset prolaznika promigolji se kroz desetak santimetara ostavljenog prolaza cutke, virtuoznim izvijanjem kicme, kukova i svih noznih zglobova. Tek svaki dvadeset prvi nesto promrmlja, tek svaki trideseti opsuje. Svakodnevna empirija dovela je do formulacije Zakona uskog prolaza. A on glasi ovako:
Duh prilagodjavanja suzenom zivotnom prolazu i egzistencijalnoj skucenosti snazniji je kod Srba od duha pobune zbog suzenog zivotnog prolaza.
Zato u Srbiji nista ne sledi tamo gde bi trebalo da sledi. Srbi na svojoj kozi osecaju uboje od zivotnog tesnaca u koji ih je ovaj rezim gurnuo, ali ti uboji ne bude u njima stvarnu volju da to ponizavajuce stanje promene.

Opozicija i sankcije

Moram da priznam da mi zapevka opozicionih lidera po zapadnim prestonicama da Srbiji valja ukinuti sankcije prilicno ide na zivce. Ne zato sto na svojoj kozi ne osecam njihovo dejstvo (osecam, vec sedam godina, stisak klesta kako spoljasnjih jos vise dedinjskih sankcija) i ne zato sto ne znam kako »narod zivi« – pozornicama bede uglavnom se i krecem. Sto onda? Zato sto cela zapevka ima u sebi mnogo laznih i falsljivih tonova.
Ukinite Srbiji sankcije – zapevaju opozicioni narodoljupci – pa ce demokratskoj opoziciji »skociti« kredibilitet kod naroda i on ce glasati za nas. Cudan nacin sticanja kredibiliteta. Ako ga nisu stekli iznosenjem prave i pune istine o Milosevicevim ratnim pohodima (uvek su o njima govorili pola istine – na pola usta) nece se domoci kredibiliteta ni uz pomoc basnoslovnih zapadnih kredita.
Koju vrstu kredibiliteta ovom zapevkom opozicioni lideri hoce da steknu? Da narodu dokazu da su veci srpski patrioti od vladajuce patriotske horde? Da nisu oni izdajnici vec da su pravi izdajnici oni koji ih optuzuju za izdaju. Besmisleno takmicenje – jer u Srbiji uvek pobedjuje batajnicka skola patriotizma.
»Ukinite sankcije, jer ne treba narod da ispasta zbog vlastodrscevih gresaka!« Narodobrizje i umivanje naroda je plemenita rabota, nema spora, ali iznad njega lebdi pitanje koje je svojevremeno, na drugom mestu, a slicnim povodom, postavio Herman Broh: »A gde su nacisti?« Gde su vodjini slikoljupci i strasni saptaci njegovog imena? Gde su nadnicari njegovih nacionalnih radova?
»Ogrejte Srbe pa ce sunce ogrejati demokratiju u Srbiji.« »Vratite nam avio-letove pa ce doci do opsteg svenarodnog demokratskog poleta.« Lepe ideje, nema sumnje, ali zar je mazut lek za autoritarnu zatucanost? Zatucanost, uostalom, pretezno ne stanuje u stanovima sa daljinskim grejanjem, a ko u Srbiji, osim mafioza, moze da plati avionske karte?
»Ukinite sankcije u zamenu za postene izbore!« Ali sta su »posteni izbori« u Srbiji? Za opoziciju bi to bili oni koje bi ona obavezno dobila, za Milosevica oni – koje on ne bi izgubio. Koje bi, zapravo, opet dobio – jer ne sme da ih izgubi. »Srbiji bi ipak bile ukinute sankcije«, tese nas opozicioni patrioti. Slaba uteha. Jer opstanak Milosevicevog rezima predstavlja sankcije nad sankcijama.

Idile dr M. Markovic

Akademik i dr, gdja M. M., voli seoske plotove iz Srbije svog detinjstva. Zato je na proputovanju kroz Juznu Srbiju, posto su plotovi otisli u ogrev, naredila da joj se sagradi plot od policajaca celom duzinom puta. Vrlo idilicna slika.
Gdja M. M. posetila je varosicu Lebane, gde su je izabrali za pocasnog gradjanina. Lebane su, kazu, jedna od najsiromasnijih varosica u Srbiji (to joj i ime kaze: ’Leba – ne!) i samo je tragicka ironija udesila da gdja Predsednikovica postane pocasni gradjanin jednog od Gradova gladi. Valjalo bi je proglasiti za pocasnog gradjanina svih gradova Bede, svih mracnih gradova i sela, za pocasnog gosta svih hladnih domova.
Ne obaziruci se na hladnocu i beshlebicu, gdja M. M. je govorila o svom projektu »obnove i reforme drustva«. Verovatno su po tom projektu penzionerima mesto plata podeljeni bonovi za struju. Nesto cega nema zamenjeno je necim cega takodje nema. Ali bice ga kad uvezemo iz susednih zemalja. Ali to sto cemo uvesti valja platiti – novcem kojeg nema. Umesto novca ponudicemo im razne robe. Kojih takodje nema. Beskrajni niz zamena onoga cega nema necim cega takodje nema. Lucidan ekonomski projekat. Predlazem da se gdja M. M. proglasi za pocasnog doktora Akademije za presipanje iz supljeg u prazno.