Skupstina Srbije, bez obzira sto se odvajkada tako naziva, retko kad je bila narodna. U ovo Milosevicevo vreme ponajmanje. Za novembarsko zasedanje, cak bi moglo da se kaze da je Narodna skupstina radila direktno protiv naroda. Zasedanje je proteklo pod budnom zastitom do zuba naoruzanih policajaca koji su sprecavali gradjane i studente da se slucajno ne priblize zgradi parlamenta i izraze svoje nezadovoljstvo narodnim poslanicima. U izuzetno brutalnom nasrtaju, policija je pretukla nekoliko desetina studenata. Narodna skupstina Srbije, kakva je danas, ne zalecuje nase stare rane, ona jos vise produbljuje krizu u drustvu i drzavi.
Snazne izlive narodnog nezadovoljstva prema Skupstini belezimo jos od devedesetih godina. U to vreme, rezim je – kada je bio prinudjen da prihvati politicki pluralizam – istovremeno pronasao i nacin kako da nekadasnju jednopartijsku skupstinu pretvori u zakonodavnu instituciju dominantne partije. Ignorisane su druge stranke, a njihovo ucesce u parlamentu pretvoreno je u puko simbolicno prisustvo. Skupstina je postala neka vrsta partijskog plenuma vladajuce stranke cime su sirom otvorena vrata za seriju represivnih zakona – i protiv sopstvenih gradjana i protiv manjina, i protiv opstina i protiv pokrajina, i protiv privrede i na ustrb dobrih odnosa sa svetom. Naravno, najgore su bile one odluke koje su dalje podsticale rat ili ga, bar, nisu sprecavale.
U kasnijoj fazi, sa svakim novim izborom, vlast se jos vise osilila u zloupotrebi Skupstine. Ova druga faza skupstinskog siledzijstva pocinje negde krajem 1997. ili 1998. kada ulazimo u period koji su mnogi pravnici nazvali »ozakonjena nezakonitost«. Sredinom 1998, recimo, donet je poznati Zakon o univerzitetu koji je unistio i one preostale mrvice univerzitetske autonomije. Zakon o javnom informisanju, iz oktobra iste godine, za kratko vreme svog postojanja vec je ugusio vise desetina medija, a ona preostala nezavisna glasila nisu vise uopste sigurna dokle ce jos moci da opstanu. Pomocu zakona, dakle, ucvrscen je pravi rezim bezakonja.

Sada smo, izgleda, usli u trecu fazu kada vlastima vise nije dovoljno sto predstavnici opozicije ne sede u parlamentu, nego im smeta i narod pred Skupstinom. Posto su tako napolju batinama rascistili teren, a unutra u sali netolerancijom rasterali narodne predstavnike drugacijeg misljenja, mogli su da proture i zakone koje ranije nisu uspeli da donesu. O predlogu zakona o lokalnoj samoupravi – da podsetimo – debatovalo se u Skupstini Srbije jos sredinom 1997. ali je rezim, u stisci s vremenom zbog velikog broja opozicionih amandmana, usred procedure napustio ovaj zakon i uzurbano se bacio na pripremu izbornih zakona za izbore koji su se priblizavali. Vracajuci ponovo ovaj zakon u Skupstinu, rezim je ono sto je ranije izgubio u vremenu, sada nadoknadio u ostrini. Tri su osnovne karakteristike nedavno usvojenog Zakona o lokalnoj samoupravi – uvodi se jednokruzni vecinski izborni sistem, samouprava se jos vise ogranicava i, najzad, opasnost da republika uvede prinudne mere nad lokalnom vlascu postaje jos stvarnija.
Sto se tice onog drugog zakona – o dozivotnim privilegijama predsednika Republike Srbije – to je, u stvari, produzetak onog neslavnog zakona iz novembra 1998. koji je brze-bolje, krajem decembra 1998. ukinut, jer je sa sirokim krugom privilegovanih – tada su sem predsednika u njemu obuhvaceni i ministri i poslanici – bio pravi prst u oko naroda. Posto nisu mogle da prodju u celini, sada rezim protura kroz Skupstinu privilegije u komadima. Dok se tako narodu namece ono sto mu uopste nije potrebno, uskracuje mu se ono drugo sto mu je zaista neophodno. Predlog SPO da se odrze vanredni izbori na svim nivoima cinicno je prosledjen Odboru za pravosudje. U zemlji vri, a oni se bave komisijskim ujdurmama!