Narodna banka Jugoslavije ima svoje zgrade u Beogradu, svog guvernera, Ustavom utvrdjenu odgovornost za stabilnost valute i zvanican kurs od sest dinara za jednu nemacku marku. Crna Gora nema predstavnika u NBJ i jednog (zaista je bio lep) dana, 2. novembra, odlucila je da preuzme ovlascenje savezne banke, i to bas ono najvece, o odgovornosti za stabilnost dinara. Vlada Crne Gore priznala je trzisnu vrednost dinara, uvela marku kao paralelno sredstvo placanja, formirala Monetarni savet, a on odredio pocetni odnos dinara i DEM 17:1, a zatim utemeljila samostalnu Narodnu banku. Sve sto se posle dogadjalo vec je istorija.

Monetarna bajka

Monetarnu reformu u Crnoj Gori, ministar finansija Miroslav Ivanisevic ocenio je kao iznudjenu odluku, donetu iskljucivo radi zastite ekonomije od neodgovorne politike Beograda. SAD i EU odmah su podrzale uvodjenje paralelne valute kao korak ka monetarnom suverenitetu Crne Gore, a prvi paketi maraka, teski 32 tone, vec 5. novembra stigli su u Podgoricu. Monetarna bajka (gledano iz srpskog ugla) ostvarila se kad su svetski mocnici obecali da ce svakih 15 dana u narednih sest meseci slati Crnoj Gori avione s markama. Stiv Henke, savetnik predsednika Mila Djukanovica, najavio je, medjutim, da ce, cim njegov sef odobri, dvovalutni sistem biti zamenjen konvertibilnom crnogorskom markom, u odnosu 1:1 za nemacku. Posle bi umesto domace marke bio uveden euro, odmah po ukljucenju Crne Gore u evropske integracije.
Ovim planom, Zakonom o crnogorskom drzavljanstvu, Zakonom o amnestiji i Zakonom o imovini kojim je ukinuta drustvena svojina, Crna Gora se sasvim udaljila od srpskog politickog modela za ekonomsku propast. Monetarni savet je pokazao da je dorastao situaciji, vec 11. novembra verifikovao je novu trzisnu vrednost kursa 17,5 dinara za DEM, ujedno je zadrzavajuci na 20–30 para ispod cene na crnom trzistu, kako bi sprecio nelegalnu kupovinu vecih kolicina deviza od strane Srbije. Za svaki slucaj, Monetarni savet limitirao je iznosenje novca na 1000 DEM i unosenje na 17 500 dinara. Buduci da je crni kurs marke u Beogradu nizi (16,5–17,5 dinara), put po devize u Podgoricu se ne isplati. Odnosno, Srbija nema nacina da narusi stabilnost crnogorskih valuta, izuzev monetarnim udarom ili zvanicnom devalvacijom dinara na 20 za jednu marku.
Od reformskih iskakanja iz caure SRJ vredan je pomena i zahtev crnogorskih privrednika da tamosnja vlada utvrdi ekonomsku politiku za 2000. godinu »koja ce postovati cinjenicu da jedinstveno jugoslovensko trziste ne postoji«. Slika iz arhive »Slovenci odlaze« ponovo je pustena u opticaj.

Programirani bes

Na sve to rezim u Beogradu reagovao je po modelu programiranog besa, oprobanog lane na Republici Srpskoj. Prvo je NBJ prekinula platni promet sa Crnom Gorom, a onda pokrenula spor pred Saveznim ustavnim sudom, trazeci ocenu pravovaljanosti samostalnih monetarnih odluka, s tim da sud odmah obustavi njihovo izvrsenje. Pri tom niko od zvanicnika nije pomenuo drugu dimenziju cele price – da je prekidom platnog prometa NBJ zvanicno ukinula jugoslovensku valutu u Crnoj Gori.
Celnici jugoslovensko-srpske vlasti su na »odlazak Crne Gore« reagovali slicno kao kad ekipa RTS-a treba za njih da odradi posao. Guverner Dusan Vlatkovic izjavio je da je dvovalutni sistem vec naneo velike stete privredi zemlje. Milosevicev bankar Borka Vucic porucila je Djukanovicu da bi trebalo »kao mi da drzi kurs 6:1«. Savezni sef za informisanje Goran Matic uvukao je u kampanju i premijera RS Milorada Dodika, optuzujuci ga da je »koordinator akcije ubacivanja falsifikovanih dinara u SRJ, a kojom rukovodi savetnik crnogorskog predsednika Stiv Henke«. Dodik je to odbacio kao notornu laz i pride izjavio da RS vidi perspektivu u zajednici sa ostalima u BiH, a ne sa Milosevicevim rezimom.
I tako, umesto priznanja Crnoj Gori sto je jugoslovenskoj valuti dala realnu trzisnu vrednost i spasla deo teritorije SRJ od pretnji haosom iz 1993, jugoslovenska vlast pokusala je galamom i pretnjama da je vrati pod okrilje »nastavka reformi u propadanje«. Medjutim, posle izjava crnogorskih celnika da se nece obazirati na odluke Beograda, pa ni Saveznog ustavnog suda, sa ovog podrucja je krenulo nesto nalik zicarenju od Crne Gore i ujedno podilazenju srpskim vlastima. Privrednici su u komori predlozili da se placanja sa Crnom Gorom ubuduce obavljaju u devizama, »dok se ne uspostavi vlast NBJ na celoj teritoriji SRJ«. Za antologiju naive konkurise i izjava potpredsednika Vlade Srbije Dragana Tomica, da je ziralni kurs 5. novembra pao na 15 dinara i da bi to trebalo da se dogodi i crnom kursu i cenama. Smesno je bilo i kada su 18. novembra, na konferenciji za stampu, srpski ministri, doduse nekako kroz zube, ali ipak, rekli da je kurs u Srbiji zaista 6 dinara za marku.