U islamskom svetu sredstva iz poboznih zaduzbina – vakufa – cini se da su dosta rano bila odredjivana za ishranu siromasnih i putnika.
Ovu staru instituciju Bliskog istoka preuzeli su i Turci Osmanlije. U sirem smislu reci, pod imaretom se podrazumeva kompleks javnih zgrada i objekata od opste koristi za stanovnistvo, podignutih iz verskih ili humanitarnih pobuda. A u uzem smislu imaret oznacava javnu kuhinju u kojoj su ucenici, vakufski sluzbenici, putnici i siromasi besplatno dobijali hranu. Prvi imaret osnovao je 1336. godine u Izniku emir Orhan. Kazu da je na njegovom svecanom otvaranju vladar svojerucno sirotinji delio corbu, a uvece sam palio imaretska kandila.
Zgrade imareta bile su bitan deo u planovima svih islamskih, pa shodno tome, i balkanskih gradova, dajuci im osoben karakter. U samom Carigradu izgradjeno ih je dvadesetak, u Sarajevu ih je bilo sedam, a u Beogradu tri. Imaret Mehmed-pase Jahjapasica dugo godina je bio jedina javna kuhinja u Beogradu. Oslanjajuci se na svedocenje vakufname – zavestajnog pisma – Gazi Husrev-bega, najveceg dobrotvora Sarajeva i najznamenitijeg namesnika Bosne: »u spomenutoj kuhinji ce se kuhati odredjena jela svakog dana dva puta, ujutru i navecer, ako se ujutru kuha corba pravice se od jednog kejla (oko 85kg) preciscenog pirinca i s mesom, a ona koja se pravi navecer od pola kejla preciscene psenice. Dalje, tu ce se kuhati uoci svakog petka jelo poznato kao pilav i to od tri kejla preciscenog pirinca i devet oka (oko 11,5kg) masla, zatim od jednog kejla pirinca, tri oke masla i 12 oka cistog meda jelo koje se zove zerde...«. Sledi detaljan popis izdataka – suma se mogla prekoraciti i umanjiti – zavisno od cene za dnevne potrebe u mesu, hlebu, povrcu, zacinima. Obezbedjen je bio i novac za nabavku drva, kao i plate sluzbenika.

U Bosni su se do danas sacuvali nazivi imaretska corba, imaretski pilav i imaretski hleb.
Ove ustanove zapazili su i evropski putnici – izaslanici, hodocasnici, trgovci, naucnici i razni radoznalci – koji su na putu za Carigrad ili vracajuci se otud, prolazili i kroz nase krajeve. Redovno dodaju da se u njima nista ne placa i ne bez cudjenja isticu kako u imaretima nalaze konak i Turcin i hriscanin i Jevrejin.
Humane institucije poznaje i Vizantija (ksenodohion, pandohije).
Na evropskim prostorima pandan imaretu bio bi hospic. Prvobitno je to bila jedna vrsta hricanskog sklonista za putnike, narocito hodocasnike i monahe, kakvo i danas postoji na prelazu Velikog svetog Bernarda u Alpima.
Imaret, koji je imao veliki znacaj u privrednom i drustvenom razvoju zemlje, kao i u razvoju obrazovanja, izgradnji naselja i kulturi, usao je i u nas vek. U Carigradu su i u vreme Drugog svetskog rata po ugledu na imaret osnovane narodne kuhinje, a jedan od najpoznatijih imareta na balkanskim prostorima, Gazi Husrev-begov u Sarajevu, radio je sve do 1942. godine.
Sada, na samom kraju XX veka i po nasim gradovima pocele su da se otvaraju narodne kuhinje. I potrebe za njima su sve vece. Kao da smo pred perspektivom da svi postanemo njihovi korisnici.
Vracamo li se mi to u svetlu ili mracnu proslost?