Godina na samom izmaku nesumnjivo je zabelezila nastavak pogubnih trendova u domacem kulturnom zivotu, nazalost, bez skore mogucnosti da se oni prekinu i preusmere u pozitivnom pravcu.
Dugogodisnja samoizolacija rezima, a time i drustva u svim njegovim domenima, prouzrokovala je formalni prekid i kulturne komunikacije sa svetom na institucionalnom nivou (izuzimajuci jedino velike i tradicionalne internacionalne umetnicke manifestacije) sto se ublazava jedino pojedinacnim aktivnostima samih umetnika koji licnim vezama i dugogodisnjim poznanstvima sa uticajnim svetskim ustanovama i licnostima sa medjunarodne scene, jos uvek uspevaju, mora se istaci sa sve vecim naporom, da ostvare minimum neophodnih kontakata.
Ovome ne malo doprinosi i stanovita nezainteresovanost vodecih demokratskih opozicionih politickih stranaka koje kulturnim pitanjima i problemima posvecuju nedozvoljeno malo vremena. Ono sto pise u njihovim politickim programima ili se ne ostvaruje (sto je na primer slucaj sa vladom u Beogradu) zbog uvek isticanih razloga materijalne prirode, sto nije netacno, ali je blize istini da se oni ni ne trude da pronadju alternativne ili nove izvore finansiranja kulturnog i umetnickog stvaralastva i institucija koje prate njihov rad. Nalik velikoj vladajucoj koaliciji, i opozicija u mestima u kojima ima vlast vise je okrenuta svecarskim i manifestacionim aktivnostima (kakvi su glomazni i danas neukusni festivali koji su nasledjeni iz mnogo boljih vremena) koje uglavnom vise »zasenjuju prostotu« nego sto bitno doprinose uvecavanju kulturnog, umetnickog, te estetickog ukusa i osecanja populacije.
A na sve njih kao da se ugledaju i vodeci stampani i elektronski mediji koji su svoje kulturne rubrike sveli na minimum, na nivo sturih informacija koje jedva da stignu samo da registruju dogadjaje, a o kritickim komentarima da i ne govorimo.
Zanimljiv je primer i sa aktivnoscu Saveza za promene koji bi prema osnovnoj definiciji morao da ponudi jedan kompetentan i efektan odgovor na ove negativne idejne i politicke trendove. Kada su poceli protesti, u njegovom (anonimnom?!) marketinsko-promotivnom timu odluceno je da nedelja bude posvecena kulturi. Ubrzo se ova inicijativa svela iskljucivo na srednjoskolske skeceve pod nazivom »Alan Ford na Trgu Republike«, a rezultat je vrlo vidljiv i merljiv – sve manji broj poklonika ovakve pseudokulturnjacke aktivnosti. Pitanje je kako je moguce da pored ogromnog broja umetnika i kulturnih stvaralaca koji su opoziciono orijentisani, ovaj program SZP-a bude doveden bukvalno na nivo koji mozemo gledati samo na nekim od najgorih televizija (poput Pinka i Palme) – dakako jedino uz promenu smera politickog diskursa.
U najnegativnije izraze ovogodisnjih dogadjaja u oblasti kulture svakako da spada i sve intenzivnije proganjanje umetnika: Miroslav Nune Popovic je zbog stalne pretnje sudske osude na dugogodisnji zatvor zbog izmisljenog sukoba sa policijom morao da se skloni iz Beograda. Iz istog razloga – izmisljenog sukoba sa policijom, valjevski zivopisac Bogoljub Arsenijevic Maki vec je osudjen na visegodisnju robiju, sto se takodje dogodilo i albanskoj pesnikinji Flori Brovini. Sasa Stojanovic je zbog sveg »nenasilnog« otpora represiji rezima zasad ostao postedjen, samo je pitanje kada ce i na njega doci red. U istom redu danas stoje mnogi, poput Dejana Atanasijevica, Nikole Dzafa, Djileta Markovica i drugih koji ce se uz neminovni porast represije rezima sa njom na otvorenoj sceni suociti usled svog individualnog i umetnickog otpora, te zahtevima za promenama sto je postala parola dana.

Ovom poraznom nizu mozemo pridodati i sve vecu devastaciju centralnih gradskih delova u mnogim mestima, propadanje umetnickih legata (pa i onih najpoznatijih zbog opste nebrige) kao najvrednijih kulturnih tekovina srpskog naroda, unistavanje spomenika kulture i najnovijeg progona umetnika na Kosovu (ovog puta albanskih koji su najpre stradali zbog politike Beograda a sada zbog politike koja se kreira i vodi u samoj Pristini). Vec smo upozorili kako nije bilo odziva na apele oko ocuvanja spomenika kulture na Kosovu u medjunarodnoj zajednici (sto je objasnjenje ali ne i opravdanje) zbog cutanja koje je bilo karakteristicno za srpske zastitare dok su unistavani isto tako vredni spomenici sirom nekadasnje Jugoslavije tokom proteklog rata.
Uz nastavak intenzivnog sirenja sunda i minimalnog nivoa kulture u svim oblastima socijalnog zivota – od politike, ideologije, prava i ekonomije, dakako sve do samog umetnickog i »umetnickog« stvaralastva, na srecu pratili smo tokom godine i priliv mlade generacije stvaralaca koja sa novom energijom sebi krci mogucnosti rada i puteve javne afirmacije. Medju mnogima da spomenemo samo izlozbe Lane Vasiljevic, Vesne Pavlovic, Bogdana Pavlovica, Katarine Bulajic, Nine Markulic, Aleksandre Kostic... Njih su uglavnom ispratile jedine dve nekomercijalne privatne galerije u Beogradu »Haos« i »Zvono«. Medju takvim pozitivnim aktivnostima su i delatnosti Fondacije »Madlena Jankovic« i Galerije »Zepter« uz vec konstantno i spasonosno prisustvo Fondacije za otvoreno drustvo. Ali svakako najveci i najvidljiviji napor u raznim oblastima delovanja – od pozorista i likovne umetnosti do tribina, razgovora, gostovanja, produkcije CD-ROM-a itd., i ove godine je pokazao Centar za kulturnu dekontaminaciju (ciji je smisao i naziv, dakako u potpuno pervertiranom smislu preuzeo JUL kao vid laznopatriotskog prevaspitavanja nerezimskih medija). Moglo bi se jos nabrojati tih malobrojnih pozitivnih dogadjaja kakvi su bili ovogodisnja likovna publicistika ili Oktobarski salon koji je dobio nepodeljeno dobre kritike itd. Tu je i promotivna turneja »Za promene« Anema sa nekim danas vrlo popularnim grupama koje privlace paznju velikog broja mladih, te je stoga njihova misija od narocitog znacaja za nas buduci politicki zivot u koji se upravo te generacije moraju ukljuciti.
Za kraj najkrace treba istaci preku potrebu za novim odnosom prema kulturi i umetnickom stvaralastvu sto se naravno ne moze izolovano sprovesti bez opstih makropolitickih promena. To treba da izvedu licnosti koje, naravno, moraju posedovati profesionalni, javni i moralni integritet da bi bile na najvisim mestima nase kulture i umetnosti u narednom periodu – epohi Promena.
Promene mogu postici samo one licnosti koje ni u jednom elementu nisu kompromitovane. Nikako se ne sme dogoditi da u najskorijem periodu toliko ocekivanih promena one mimoidju kulturu, za svako emancipovano i civilno drustvo vrlo vitalnu i vrlo znacajnu oblast, jer ce ona odmah najuverljivije i najvidljivije dati toliko potrebni signal o namerama i istinski dokaz o pocetnom procesu izmene opsteg stanja nacije, kojem se zdusno i zasad deklarativno tezi.