Broj 227

Alternativa 

U Srbiji postoji alternativa beznadju i nasilju

Ako se uzme u obzir sta su sve radili rezim i najjace drzavne i nacionalne institucije, pravo je cudo kako su u haoticnom desetlecu nastale i opstale gradjanske ideje, kako su se gradjani odvazili na borbu za ocuvanje izborne pobede 1996/97. i sada na siroku borbu za pravo na zivot i otpor krsenju ljudskih prava i stvaranje gradjanskih parlamenata

U Strazburu, na konferenciji o buducnosti Jugoslavije, bilo je dvosmernih tokova. Dve sesije, odrzane paralelno, to su potvrdile. Dok su na jednoj preovladjivali tonovi disolucije i nezadovoljstva pripadnika vecinskih i manjinskih naroda u dvema drzavama koje je tranzicija jedva dodirnula, na drugoj, koja je bila posvecena radu lokalnih vlasti u slobodnim gradovima, govorilo se na nacin koji je potvrdjivao da bi sa malo vise volje i pameti tok dogadjaja mogao biti i povoljniji. U svakom slucaju, predstavnici lokalnih vlasti pokazali su da Srbija nije »moralna pustinja« i »crna rupa«, da u toj zemlji postoje i gradjani, a ne samo stigmatizovani rezim. Pitala sam se da li predstavnici Saveta Evrope i Kongresa za lokalnu samoupravu i regionalizam imaju bar malu grizu savesti za svoju raniju ravnodusnost i nerazumevanje dogadjaja u Srbiji. Karl Bilt je posredno priznao da je nacinjena greska sto Kosovo nije ukljuceno u dejtonski paket.

Borba za pravo na zivot

A bas taj »ispusteni« deo paketa pokazao se toliko bolnim i dramaticnim po mnoge ljude, sudbine pojedinaca i odlucujuci za nastanak novih gradjanskih pokreta. To nisu bili stihijski protesti protiv bombardovanja, nego artikulisani pokreti gradjana u borbi protiv rata i za ocuvanje ljudskog zivota kao najvise vrednosti. Tako su nastali gradjanski parlamenti koji su se u jesen 1999. godine na sastanku u Cacku udruzili u Gradjanski parlament Srbije. Sve je pocelo upravo u tom gradu, u jeku bombardovanja, kada su se gradjani okupili 18. maja i javno protestovali protiv ratne politike Slobodana Milosevica koji je u rat oterao mlade ljude, a grad nacinio taocem NATO-a. Sedam narednih dana ljudi su protestovali, ne kao druzina slucajnih nezadovoljnika vec kao gradjanski parlament. Nocni pozivi u policiju, hapsenja, pretnje i visoke novcane kazne za organizatore 


U ovom trenutku borba za oslobadjanje Arsenijevica i Novkovica je borba za ljudske zivote i to ne samo njihove, nego i za zivote svih gradjana jer rezim vec podjednako ugrozava zivote i onih u zatvorima i onih na »slobodi«, dok se granica izmedju zatvora i slobode sve vise gubi
parlamenta bili su cena koja mnoge ipak nije pokolebala. Leskovac, jedno od najsigurnijih uporista rezima, pobunio se 1. jula, kada je na poziv Ivana Novkovica, tehnicara na lokalnoj televiziji, koji je prekinuo program i obratio se ljudima govoreci im o njihovim protracenim zivotima, na trg izaslo 25 000 gradjana. Leskovac je najvise propatio, u ratu je poginulo 57 rezervista i 13 policajaca, kao i mnogo civila tokom bombardovanja. Novkovic je uhapsen, u zatvoru je odlezao mesec dana, a gradjani su svakodnevno protestovali dajuci mu moralnu podrsku. Takva solidarnost nezabelezena je u Srbiji, pogotovo u gradu koji je slovio kao bastion SPS-a. Novkovic ocekuje sudjenje 22. decembra, ali je sve vreme aktivan u Gradjanskom parlamentu Srbije. Osnovao je i Ligu za Leskovac zajedno sa tamosnjim nevladinim organizacijama, s namerom da se ohrabre gradjani i politicke stranke jer je, kako kaze, »kontraproduktivno govoriti im samo to kako su neuspesne. Treba da razradjujemo planove sa opozicijom takvom kakva je, jer drugu nemamo, kao ni vremena da pravimo drugaciju«, rekao je Novkovic na novembarskoj sednici Gradjanskog parlamenta Srbije, koja je odrzana u Beogradu.


                                 Man with a Hat, 1912.

Treci slucaj koji ce ostati zapisan u analima, kako po krsenju, tako i po borbi za ljudska prava, predstavlja slucaj Valjeva, odnosno njegove metafore, slikara Bogoljuba Arsenijevica Makija, koji je 12. jula poveo gradjane na opstinu koju su nakratko »zauzeli« dok se gradska vrhuska zabavljala u kafani izvan grada. Taj oslobadjajuci cin Makija je skoro kostao zivota. U Beogradu, gde se iznenada pojavio, policija ga je mucki prebila, nanela mu teske telesne ozlede (slomljena vilica, bubreg izbacen iz lezista, ostecena slezina), ali moralno nije uspela da ga unisti. Montirani sudski proces, instruisani svedoci, uzaludni napori advokata da zastite branjenika, bahato ponasanje sudije, ostace svedocanstvo o srozavanju sudstva i neotpornosti lokalnih sudija da se odupru pritisku rezima. Za sve to vreme, gradjani Valjeva protestuju, istina u sve manjem broju, ali se kvasac podrske odrzava, kao i solidarnost sa porodicom Bogoljuba Arsenijevica Makija.

Gradjanski parlament

Sta pokazuju ova dva slucaja oko kojih se koncentrise najveci deo aktivnosti Gradjanskog parlamenta Srbije? Mada oni nisu jedini terorisani i kaznjeni (u toku su procesi protiv vise Makijevih pristalica i brata), njihovi primeri su granicni u tom smislu da potvrdjuju da se nista ne moze dogoditi bez »prekretnickih dela«, ali i da to ne bi bilo dovoljno da nema gradjana koji bi takav gest razumeli. U ovom trenutku borba za oslobadjanje Arsenijevica i Novkovica je borba za ljudske zivote, i to ne samo njihove, nego i za zivote svih gradjana jer rezim vec podjednako ugrozava zivote i onih u zatvorima i onih na »slobodi«, dok se granica izmedju zatvora i slobode sve vise gubi. Dosadasnje iskustvo pokazuje da su anonimni gradjani pokazali vise zelje i hrabrosti da se konstituisu kao javnost nego sto su joj u tome pomogli mediji, sudstvo i sudije, pa cak i one koje se deklarisu kao nezavisne. Razgovori koje je Republika organizovala sa advokatima i, kasnije, nastupanje sudija pred GPS o tome kako se ovde stite ljudska prava, pokazuju da se sudije plase da izadju iz bezbednog sklonista legalistickog pristupa i da pristaju na srozavanje profesije.


                      Portrait of Max Jacob, 1918.

Postoji jos jedan momenat koji ne bi trebalo mimoici kada je rec o alternativi. Mada se pod tim terminom podrazumeva nesto sto je jasno, sto ima cilj za koji se zauzima, ono sto se desilo sa rezervistima u toku rata na Kosovu daje nadu da bi jedan, onaj cutljivi deo drustva, mogao da u odsudnom trenutku progovori autenticnim glasom. Naime, dok su u Cacku, Valjevu i Leskovcu trajali protesti gradjana, u Krusevcu i drugim manjim mestima dogadjala se drama vojnika koji su napustili ratiste, koji su zeleli da se vrate kucama jer u tom ratu nisu videli nikakav smisao. Dok su kovcezi sa poginulima pristizali u Krusevac, majke i supruge krenule su u protest zahtevajuci od vojnih vlasti da im se sinovi i muzevi vrate sa Kosova. Danas je u zatvorima u Srbiji 22 000 zatvorenika, onih koji su napustili front ili onih koji su odbijali da uopste podju u rat. Zauzimajuci se za Novkovica i Arsenijevica, Gradjanski parlament Srbije posredno se bori i za ljudska prava svih zatvorenika. Jer, Novkovic i Arsenijevic nisu vise samo pojedinci, pogotovo njihovi slucajevi nisu vise njihova privatna vec najjavnija stvar, mozda prekretnica u oslobadjanju Srbije od represivnog rezima, kao sto su postupci te dvojice bili prekretni za oslobadjanje njihovih sugradjana od cutanja u strahu. Danas je mnogo gradova u Srbiji u kojima deluje gradjanski parlament ili gradjanski otpor, koji imaju aktivisticki pristup odbrani ljudskih prava.


Uprkos mnogim teskocama i neresenim, pa i neresivim problemima, slobodni gradovi doneli su jednu novu politicku kulturu, nove vlasti su u najvecem broju slucajeva tolerantne prema medijima, pomazu nezavisne, nevladine organizacije, stvaraju javnost koja postaje osetljiva za probleme zastite ljudskih prava, covekove okoline i, sto je ovde jos uvek najvaznije za stvaranje antiratnog raspolozenja
Nema nikakve misterije u nastanku gradjanskih parlamenata. Oni su nastavak jedne energije i zanosa koji su doveli do priznavanja izborne pobede u skoro 40 opstina i gradova Srbije 1996/97. godine. Gradjanska upornost koja je trajala tri meseca donela je dah slobode i na politicku scenu izvela nove ljude. Oni su vec tri godine »na polozaju«, posluzimo se terminom koji mirise na vojsku i rat, ali situacija u vodjenju gradova pod rezimom Slobodana Milosevica cesto lici na vodjenje rata, makar i rovovskog. Iako se pobednicka koalicija raspala na vrhu, ona u mnogim gradovima funkcionise na lokalnom nivou, odrzavajuci, uprkos mnogim nespretnostima i padovima, veru da je nastavak demokratskih promena ipak moguc. Uprkos mnogim teskocama i neresenim, pa i neresivim problemima, slobodni gradovi doneli su jednu novu politicku kulturu, nove vlasti su u najvecem broju slucajeva tolerantne prema medijima, pomazu nezavisne, nevladine organizacije, stvaraju javnost koja postaje osetljiva za probleme zastite ljudskih prava, covekove okoline i, sto je ovde jos uvek najvaznije za stvaranje antiratnog raspolozenja. Posle tolikih zabluda, te nove vrednosti slobodnih gradova uvideo je i Savet Evrope i ne iskljucuje mogucnost da slobodni gradovi, organizovani u Savez slobodnih gradova, budu primljeni u Kongres za lokalnu samoupravu i regionalizaciju.

Utiranje puta u buducnost

Lokalna samouprava, a narocito slobodni gradovi, ugrozeni su najdirektnije donosenjem novog Zakona o lokalnoj samoupravi, cija intencija nije toliko dalja centralizacija, posto je u zemlji gotovo sve pod jednom kapom i u jednom dzepu, vec obracun sa opozicijom i opozicionim gradovima, a najzad i sa gradjanima koji su se pokazali suvise samostalnima, pa su se usudili da razmisljaju svojom glavom. Lokalne vlasti do sada nisu pokazale vece razumevanje za gradjanske parlamente i njihovo nastojanje za odbranu prava na zivot. Jos manje su bili skloni da udovolje znatizelji gradjanskih parlamenata u vezi sa humanitarnom pomoci i grejanjem. Da li to lokalni funkcioneri nisu hteli da podele slavu za »energiju za demokratiju« sa svojim gradjanima ili je u pitanju bojazan od neke vrste rivalstva, tek, vlasti u slobodnim gradovima i gradjanski parlamenti nisu imali kontakte, cak ni na mitinzima Saveza za promene. Medjutim, cim je u Nisu u okviru Gradjanskih inicijativa (inace clana Gradjanskog parlamenta Srbije) osnovan jedinstven front za odbranu lokalne samouprave, u kojem deluju stranke, sindikati i NVO, kontakt je uspostavljen i predsedavajuci Saveza slobodnih gradova Mirko Bajic, koji do sada nijednom nije dosao na sednice Gradjanskog parlamenta Srbije, odlazi u Nis. Opstanak lokalne samouprave i zivoti gradjana, odnosno zivot kao vrednost, za sada idu paralelnim kolosecima. To nije najsrecnije polaziste za uspostavljanje pravog parlamentarizma, a uklanjanje ovog, sadasnjeg, postavlja se kao preka potreba jer o Srbiji stvara razornu sliku u kojoj nema mesta ni za ono dobro sto realno postoji.


               Portrait of Max Vollard, 1936.

Mogu li se izbeci nove brutalnosti i medjusobni obracuni u situaciji kada rezim pribegava otvorenoj represiji i ubistvima i kada 40 odsto gradjana zivi u apatiji? Ono sto ne uspevaju da privuku lokalne vlasti i gradjanski parlamenti, mozda bi mogle da ozive nevladine organizacije. Njih je oko 1200 i predstavljaju znacajan alternativni potencijal. Neke NVO igraju istaknutu ulogu u javnom zivotu 


Alternativa u Srbiji zaista postoji. Polovina Srbije slobodni gradjani i gradovi, otimaju se iz kandzi rezima i sto su njihovi napori vidljiviji to je rezim suroviji
tako sto brane ljude pod represijom, druge su pobegle u udobniju poziciju edukatora i izdavaca, trece zivotare na malim projektima. Mada se povela rasprava o tome na koji nacin »treci sektor« moze da bude politicki vidljiv i kako da prosiri osnovu alternative, vidnijih znakova promene nema. Uprkos svemu, niko ne ignorise NVO, niti ikome pada na pamet da, kada govori o alternativi, precuti znacaj, makar i latentni, koji ima »treci sektor«.
Alternativa u Srbiji zaista postoji. Polovina Srbije slobodni gradjani i gradovi, otimaju se iz kandzi rezima i sto su njihovi napori vidljiviji to je rezim suroviji. Ta alternativa zasluzuje da bude podrzana.
Preziveti ili ziveti u tome je razlika. Srecom, sve je vise onih koji uvidjaju razliku izmedju zivota i prezivljavanja, pa bili oni u alternativi ili medju onima koji su skloni cutanju ili apatiji.
»Skriveni delovi istorije«, kako je Republika nazvala onaj deo realnosti koji postoji, ali koji je bio skriven ili zbog snage propagande ili zbog nerazumevanja medija, sve je prisutniji na javnoj sceni i moralo bi se desiti ili jedno veliko nasilje ili novi rat pa da ponovo zadje u senku. Kada se covek osvrne i pogleda na proslih deset godina, videce da je na pocetku postojala jedna tacka u vidu malenog Centra za antiratnu akciju i Vesne Pesic. Danas, uprkos ratovima, zlocinima, pritiscima, smrti i represiji, postoji demokratska lokalna vlast, postoji taj ukus pobede koji se ne zaboravlja, postoje gradjanski parlamenti i nevladine organizacije kao predznak jednog novog parlamentarizma koji je nas jedini voz za buducnost.

Olivija Rusovac  


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar