 |
Broj 227 |
|
|
|
| Svakidasnjica
Zapisi sa jednog montiranog procesa Humanisti su – nepozeljni Sudjenje Flori Brovini u Nisu (9. 12. ’99) Karakter sudjenja najbolje pokazuju stavovi odbrane, optuzene, tuzioca
i – presuda: 12 godina zatvora.
Flora Brovina je u zavrsnoj reci rekla: »Casni sude, nije istina da smo zloupotrebile Ligu albanskih zena. Stojim pred vama da mi sudite kao lekarki. Ceo svoj zivot sam posvetila deci, drzeci se Hipokratove zakletve. Ceo zivot sam posvetila deci, a deca ne biraju svoju nacionalnost, niti znaju koje su nacionalnosti, dok im to roditelji ne kazu. Moje pacijente nikada nisam delila po nacionalnosti, veri, ni po ideoloskom uverenju njihovih roditelja. Ponosna sam na to i danas bih tako radila. Ja sam humanitarac i zrtvovala sam svoje zdravlje da bih pruzala pomoc deci i zenama. I danas bih, da sam na slobodi, imala posla pa bih pomagala onima koji su sada ugrozeni. Sad je druga strana ugrozena i pokusala bih da njima pomognem. Kao pesnikinja svojim radom sam zelela da se ukljucim u emancipaciju albanskih zena, za zenska prava, da podizem svest zena, da im pomognem da se izbore za svoju slobodu, da shvate kako bez ekonomske nezavisnosti nema ni slobode. U Ligi (albanskih zena) sam stvorila prve mostove medju zenama u zemlji i svetu. A najblize saradnice su bile srpske zene. Najsnazniju podrsku su nam dale srpske zene, mozda su zene iz Srbije najbolje govorile o problemima albanskih zena. To Albanke nikada ne smeju da zaborave. Saradjivale smo sa zenama iz celog sveta (Italija, Svedska...) Zao mi je sto je tuzilac umanjio ulogu zena u svetu, jer je veoma vazno da zene budu ravnopravne sa muskarcima. Nikad se necu odreci borbe za prava zena – uvek cu to raditi. A to sto mi tuzilac pripisuje da sam se borila za secesiju Kosova i za pripajanje Albaniji, ponavljam – moja domovina je tamo gde imam prijatelje, tamo gde se citaju moje pesme. One se citaju i ovde u Srbiji, i u Svedskoj i Indiji, Brazilu, Poljskoj. U svakoj od ovih zemalja bih mogla da se osecam kao kod kuce. Moje pesme su u Enciklopediji pesnika Jugoslavije (SFRJ). Umesto da se stanje sredi, na Kosovu je na delu revansizam i zato mi je jako zao. Albanci se nikada nisu tako ponasali prema svojim komsijama, zenama, deci. Zao mi je sto nisam na slobodi, sto ne mogu zajedno sa zenama da pruzim ruku raseljenima. Mislim da ce one to uraditi kao zene koje cene zene. A kao intelektualka smatram da je vreme da intelektualci ucine sve da se pomire Srbi i Albanci. I drugi narodi su se svadjali, imali jos vece ratove pa su se pomirili. Kad bi bilo u mojoj moci, ucinila bih sve da se srpski i albanski narod pomire«. Nakon pauze, Flora je izjavila da ne trazi odlaganje sudjenja i ponovila: »Jedva razumem izmenu optuznice. U toku proglasenja ratnog stanja (23. 03. ’99) kao i tokom neposredne ratne opasnosti nisam kontaktirala ni sa kim, vezano za organizaciju OVK. Ne odgovaram i ne mogu odgovarati za ono sto su radile druge humanitarne organizacije«, i nastavila: »Za vreme rata nisam bila u mogucnosti da radim ni u mojoj ambulanti, jer sam bila ozbiljno bolesna (dijagnoze Angina pectoris i Aphonia). Ruka mi je bila oduzeta i nisam mogla da govorim. Da je tako, govori i cinjenica da sam u trenutku hapsenja primala lekove, da mi je dozvoljeno da ih uzmem. I mom advokatu je dozvoljeno da mi donese lekove. U zatvoru u Pozarevcu mi je uradjena koronografija, cime je potvrdjena moja dijagnoza«. Jedan clan sudskog veca je tada upitao: »Kako su se ponasali pripadnici MUP-a?« Flora je odgovorila da su »inspektori prilikom hapsenja bili korektni, nisu upotrebljavali silu. Svi su videli u kakvom sam stanju«. Potom je predsednica sudskog veca, sudijka Marina Milovanovic procitala izjave koje je Flora dala tokom policijske istrage 24. 04. ’99. i 29. 04. ’99. Naravno, odbrana nije imala uvida u te izjave. Jedan od branilaca je rekao: »Krivicom suda, odbrana je dovedena u nepovoljan polozaj. Mi se ne bojimo sadrzine izjava Flore Brovine, brinemo se zbog vremena – Flora za to vreme ostaje u zatvoru«. Poznati advokati koji su prisustvovali sudjenju objasnili su nam da se po Krivicnom zakonu SRJ sa ukidanjem ratnog stanja ukidaju i odredbe tog zakona. A zna se da je ratno stanje ukinuto odavno. Takodje, jedan od advokata, Gradimir Nalic iz Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava Beograd, izjavio je za stampu (u pauzi) da »izmena optuznice koja tereti F. Brovinu, tj. da je izvrsila krivicna dela navodno u vreme ratnog stanja, pokazuje da za pravosudje u ovoj zemlji ratno stanje jos uvek nije zavrseno«, kao i da je presedan da se pri okoncanju glavnog pretresa procitaju Florine izjave date u policiji u predistraznom postupku. Nalic je rekao: »Ocigledno je da onaj ko nema silu argumenata koristi argument sile. Na primeru Flore Brovine i mnogih anonimnih Albanaca, ova drzava dokazuje snagu sile i to vodi u bezakonje...« Nastavak sudjenja je bio prava mora, sudijka je citirala deset i vise stranica Florinih izjava. Prva je uzeta 24. i 29. 04. ’99. i obuhvata period od februara ’98. do aprila ’99. Tim izjavama, datim tokom istrage, Flora je »priznala« da je navodno izvrsila krivicno delo za koje je terete. (To je zaista tesko preneti, desetine imena, mesta, dogadjaja...) Kad je zavrseno citiranje tih izjava, Flora je rekla da su je »18 puta ispitivali u istraznom zatvoru u Lipljanu, za vreme bombardovanja, da su me ispitivali ne samo u zatvoru nego i u drugim prostorijama, radnjama, kucama, vodili su me. Ispitivanja su trajala od ranog jutra do 17h popodne i cesto sam bila bez hrane i vode... Bila sam iscrpljena i priznala bih da sam slon, da je zirafa slon, samo da se skrate ispitivanja. Nisam bila nikakav ministar za zdravstvo, nisam ucestvovala u pripremi i organizovanju bilo kakvih ambulanti, ali oni (Sluzba drzavne bezbednosti) su insistirali i nikako nisam mogla da ih ubedim«. Potom je ponavljala: »Nikada nisam... nikada nisam... nisam ni procitala te izjave, mogla sam da potpisem bilo sta, mislila sam da necu preziveti«. Potom je rekla: »Nisu me nijednom udarili«, i nastavila: »Cenim to sto me nisu udarili«, a onda dodala: »Jednom su me udarili...« Tuzilac je potom kazao da »na osnovu svih dokaza... smatram da su ispunjeni svi uslovi da se Flora Brovina proglasi krivom po izmenjenoj optuznici, te da se kazni zatvorom. Nije sporno da je F. Brovina osnovala legalno udruzenje, Ligu albanskih zena, ciji je bila predsednik. Tokom celog pretresa i ona i njena odbrana pokusavali su da skrenu paznju na rad tog udruzenja, ali je vrlo svesno pokusavano da se izbegne razjasnjenje o delovanju optuzbe od marta ’98. pa do momenta njenog hapsenja, aprila ’99. To je dokazano i citanjem njene izjave na danasnjem glavnom pretresu. Za tuzioca je sve sto se kretalo po Kosovu neprijateljsko, pa i Flora Brovina Odbrana je u zavrsnoj reci negirala navode optuzbe. Zivojin Jokanovic je rekao da »optuznica nije dokazana, jer se ni iz jednog dokaza ne moze zakljuciti da je delovanje optuzene kaznjivo po Krivicnom zakonu. Optuznica nije pruzila nikakve validne dokaze, radi se o potpunom odsustvu dokaza i nema krivicne odgovornosti. F. Brovina je radila uvek kao lekarka humanista, ona je literata, pesnikinja i ona je uvek bila posvecena humanosti. Izjavama iz istrage se ne sme verovati, date su u ratnom stanju, nije potrebno vestacenje, izjave nisu originalne vec fotokopirane, ispitivanje je bilo u nastavcima, to su iskazi ponudjeni optuzenoj da ona naknadno potpise... Predlazem sudu da je oslobodi optuzbe...« Drugi advokat, H. Bitici je kazao da »optuznica ne samo sto nije dokazana, vec nije ni dovela do sumnje da je F. Brovina ucinila ono sto joj se stavlja na teret. Ovo je optuznica napisana prema scenariju Balkanskog spijuna (poznato dramsko delo ovdasnjeg autora Dusana Kovacevica). Za tuzioca je sve sto se kretalo po Kosovu neprijateljsko, pa i Flora Brovina. Znate ono iz Balkanskog spijuna, kad Cvorovic proglasi podstanara spijunom zato sto 20 godina nije pisao strini koja zivi na Lenjinovom bulevaru«. (Sto je krunski dokaz da je bio protiv Lenjina... Radnja iz ranih 50-ih ovde traje u kontinuitetu...) Flora je izasla iz sudnice sporo koracajuci, policajci su grubim recima upozoravali rodbinu i prijatelje da sa njom nije dozvoljen nikakav kontakt. Dve Florine sestre, koje su dosle sa Kosova, pesnikinja Radmila i ja posle smo da je otpratimo do policijskih kola. Na trenutak smo uspele da stavimo dlanove na prozor policijskog vozila. Na to se jedan od policajaca obrecnuo: »Ona je u sigurnim rukama!« Proglasena za »opasnog teroristu« sedela je sama u policijskom automobilu, onom najobicnijem, bez ikakvih resetaka, a dva krupna policajca su sela napred. Pred oci su mi iskrsle i Lejla Zana, Kurdistanka zatocena u turskim zatvorima i Rigoberta Mencu i Burmanka Aung sun Ci, zatocena od generala... i mahale smo Flori, dok smo je mogle videti. Stajala sam »sa crnim stidom«, kako kaze Ana Ahmatova, sa krivicom, jer je svaka od nas mogla biti na Florinom mestu, samo zavisno od imena, trenutka ili potreba ovog rezima. Stasa Zajovic |
|
|
|
|