Koliko ce ovo jos dana da traje? Da li si primetio da Katicka malo-malo pa vozi novi auto? Sta mislis o Vlasti? Ovaj autobus je sasvim razdrndan i zdravo opasan po putnike. Zasto Lazar ima toliko vecu platu od tebe? Dokle ce, bre, ovi da sede? Hoce li nam Rusi pomoci, sta mislis? Kako to da komsinica dobija duplu porciju bonova za benzin? Hoces li uspeti da zastaklis prozore do zime? Ovi samo setaju. Zasto je Julka ostavila Milovana? Kako to da opet nema mleka? Marka skace, opet je preko dvadeset. Hoce li predsedniku da skoci secer zbog ovog rata? Dokle ce komsija da nadzidjuje? Kako moze litar benzina da kosta manje od pisle rotkvica? Opet pokradose izbore! Zasto Misko nece da studira? Sta mislis o opoziciji? Cini li ti se da nesto moze da se uradi?
Odgovor je jedan: »Ma, pusti«. Ta postapalica je univerzalna srpska metafora za nemoc, nezainteresovanost, nedoraslost problemu, prikrivanje licnog stava, izbegavanje konflikta, neinformisanost i jos stosta. Kao sto i biva sa univerzalnim stvarima. U nacelu to je jedinstven odgovor na pitanja koja zahtevaju prethodno suocavanje sa istinom i samim sobom, na probleme koji prevazilaze intelektualnu sposobnost upitanog (IQ) – odnosno zaslepljenih gledanjem virtuelne TV-realnosti, sto izadje na isto kada se odgovor ne zna jer se o temi nije ni razmisljalo ili kada on podrazumeva javno uznosenje vlastitog misljenja. Ta doskocica navedenim situacijama je duboko usadjena u govor, odnosno u kulturu, postavsi tako jedan od siroko koriscenih idioma srpskog jezika i ogledalo kulture, posebno politicke.
Oni koji su zeleli da se spasu uclanjenja u Organizaciju tokom sluzenja roka u bivsoj JNA koristili su univerzalnu i jednostavnu semu – »Cast mi je, ali, znate, ovde sam kratko i privremeno. Niste me dovoljno upoznali. Vise bi mi znacilo kada bi me drugovi iz mog buduceg kolektiva predlozili, kad vec nisam to zasluzio tokom svog dugog skolovanja«. Sila boga ne pita i pred njom se trudimo da 

»Ma, pusti« je ponizavajuci kompromis sa stanjem stvari, indirektno priznavanje nemoci u borbi sa realnoscu koja nas okruzuje. Neki bi to nazvali penzija. Ali, staracka penzija, sudeci po primerima sa trgova i Kalemegdana, nikako ne mora da podrazumeva i intelektualnu otpisanost. Verovatno da je taj odgovor oduzeo deo moralnog naboja koji je potreban da bi se reklo – »Ma, pusti ga«. »Ma, pusti« je zvucno blizu i stvara utisak da taj dodatak licne zamenice i nije potreban. A bas kao da je u poslednjoj deceniji bas ta recenica sa licnom zamenicom najvise nedostajala – molba i upozorenje. Tako bi licni cin osporio organizovanu posast, uskrativsi joj pokrice. Moze se pretpostaviti da bi i leseva i grobova tada bilo manje. Samo, trebalo je pogledati ispred sebe, prepoznati coveka i omoguciti zdravoj pameti da odluci o sudbinama. Odredjen odgovor, suceljavanje sa cinjenicama, situacijama i stanjem stvari je vezba u samoodredjenju. To je, istovremeno, i korak u krocenju politicke a i svake druge samovolje, glas protiv masovne histerije i ludaka, put ka – Ne!, Dosta! Gradjanska hrabrost uveliko je odredjena sasvim suprotnim ponasanjem a i verbalnim konstrukcijama.
Dakle, da je odgovor na sva postavljena pitanja i dileme bio drugojaciji bilo bi manje tragedija, bola i postidjenosti. Ili, mozda, postidjenost i ne postoji? Mozda je »Ma, pusti« dostiglo razmeru opsteg samooslobadjanja od bilo kakvog angazmana pa time i od odgovornosti. Sredstvo za skidanje fleka kojim se cisti od odgovornosti, uspomena i cinjenica. Nazalost i nasuprot takvom verovanju, »Ma, pusti« je uzrecica koja, izmedju ostalog, samo potvrdjuje onu duboku i neraskidivu vezu izmedju pocinilaca zla i javnog mnenja, onoga sto mnogi lokalni patriotski pisci sa ponosom nazivaju Narod. Avaj, dok svaki vazan odgovor Naroda bude pokriven univerzalnim izlazom iz navedenih skripaca i stupica do tada nema ni sanse da se u drzavama gde se govori nesto nalik ovom jeziku ista sustinski promeni.