Ovo nije ni tekst iz pera lingviste ni rasprava iz oblasti lingvistike, vec reagovanje jednog obicnog obrazovanog coveka na neke pojave u nasoj savremenoj javno izgovorenoj i pisanoj reci.
Bez ikakvih pretenzija na sistematicno i strucno kompetentno kriticko razmatranje ove pojave, ovde ce biti uglavnom samo ilustrativno naveden izvestan broj razlicitih primera ove vrste, uz minimalan komentar. U pitanju su, inace, ne samo neke rogobatnosti, vec i netacnosti i veoma proizvoljno i nesuvislo koriscenje pojedinih termina.
Tako se, na primer, uvrezila praksa da se govori o »ispostovanju« necega kao sto su zakoni, medjunarodne obaveze, obecanja i sl., iako se svi ti akti mogu samo postovati, izvrsiti, sprovesti (ili sprovoditi) u zivot, ispuniti itd. Cak se u tome ide tako daleko da se kaze, recimo, da je »ispostovan kvalitet« (u nekoj proizvodnoj delatnosti). Slicno ovome cesto se moze cuti i da je nesto »odradjeno« (i to obicno »dobro«), umesto da se normalno kaze da je izvrsen ili obavljen odredjeni posao ili zadatak.
»Promocija« ili »promovisanje« imaju izuzetno siroku »prodju« u tekucoj frazeologiji i koriste se za sve i svasta, kad god govornik ili pisac ne moze da nadje pravi izraz (na primer, predstavljanje, afirmacija, unapredjenje). A ocigledno da rec promocija mnogima zvuci efektnije i savremenije. U svakom slucaju, to je u praksi postao jedan polivalentan termin.
Poseban slucaj predstavlja izraz »ishitren«, koji se veoma cesto koristi u smislu neceg prenagljenog, zbrzanog, preuranjenog i sl. A, istini za volju, on nema nikakve veze s tim pojmovima i nikada se u ranija vremena nije upotrebljavao u tom smislu. Da se ne bismo ubedjivali uputicemo citaoca na dva leksikografski nesumnjivo kompetentna izvora, a to su Recnik srpskohrvatskog knjizevnog i narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti i Recnik srpskohrvatskog knjizevnog jezika Matice srpske. U prvom slucaju se rec ishitren tumaci kao: »1) namesten, izvestacen; 2) sposoban, umesan, spretan, dovitljiv, vest«, a u drugom kao »umesan, lukav«.
Novitet je i da se nasuprot terminu »opozicija« koristi termin »pozicija« u smislu partije na vlasti, odnosno vladajuce koalicije. Piscu ovih redova nije poznato da se u bilo kojem od vecih jezika (recimo engleskom, francuskom, nemackom, ruskom) tako nesto cini. Ukratko, termin »pozicija«, koji je internacionalan, u tom smislu se u svetu ne koristi i neumesno je uvoditi takve nelogicne inovacije.
Jedno vreme se na skoro svakom koraku u politickom diskursu moglo cuti kao centralni politicki i strucni argument isticanje »institucija sistema«, ne odredjujuci pri tom kog sistema – ustavnog, drzavnog, drustvenog, privrednog itd. Bila je to sve donedavno gotovo politicka krilatica da sve treba resavati »u okviru institucija sistema«. I time je stvar doktrinirano i prakticno resena!
Slicno ovom kliseiranom govoru, narocito u najnovije vreme, tesko je cuti ili procitati neku polemicku izjavu iz redova dominantne politicke struje u vezi sa aktuelnom situacijom oko Kosova i politickom krizom u zemlji uopste bez koriscenja izraza »(strani) sponzori«, »(strani) mentori«, »svetski mocnici«, »centri svetske moci«, »(strani) placenici« itd. Svi ti pojmovi, bez obzira na to koliko su umesno primenjivani, mogli bi se izraziti i na vise drugih nacina, tako da se njihova polemicka specificna tezina ne bi devalvirala mehanickim ponavljanjem, dok se ovako svode na notorne politicke postapalice. No, manir agitpropa, u kojem je uvek bila fiksirana kljucna i nezaobilazna terminologija, zilav je i po inerciji nastavlja da deluje. 
I na planu medjunarodnih odnosa i spoljne politike ima dosta primera neadekvatnosti i netacnosti u koriscenoj terminologiji. Tako se, na primer, cesto govori o »regionalnim i medjunarodnim organizacijama«, kao da i regionalni aranzmani nisu takodje medjunarodni. Pojmovna zbrka je ocigledna u tome sto se pod »medjunarodnim« misli zapravo na univerzalne institucije, a i jedne i druge su svakako medjunarodne. 
Druga vredna pomena je opsteusvojena praksa da se OEBS (Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi) u svom punom nazivu pogresno naziva »Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju«. To se kod nas cini svuda – u diplomatiji, novinarstvu, politici. Kao delimicno opravdanje, a jos vise objasnjenje, moze da se uzme cinjenica da akronimu organizacije KEBS/OEBS fakticki odgovara pogresno koriscen puni naziv ove organizacije, jer je iz prakticnih razloga kod nas prihvaceno – svojevremeno jos za vreme Helsinske konferencije 1975 – to odstupanje, posto je u nasem jeziku fonetski krajnje rogobatno i tesko izgovoriti KBSE. Tako se zatim zadrzao taj permutovani akronim na nasem jeziku i za OEBS. Inace, razlika »bezbednost u Evropi« vs. »evropska bezbednost« je bila politicki bitna za Zapad, posebno SAD, kako bi se usvojenom formulacijom preciziralo da se tu ne radi samo o bezbednosti evropskih zemalja, vec i o bezbednosti SAD i Kanade (clanica NATO-a) i njihovih interesa u Evropi. Stoga bi u profesionalnom koriscenju punog naziva OEBS (diplomatija, novinarstvo) bilo korektno da se navodi autentican naziv ove organizacije, kao sto to svi drugi cine.
Govoreci o problemu Kosova i davanju autonomnog statusa ovoj pokrajini cesto se mogla cuti fraza da ce se obezbediti autonomija po najvisim medjunarodnim (ili svetskim) standardima. Kao da postoje medjunarodni standardi te vrste!? Zeli se verovatno reci najvisi moguci ili poznati stepen autonomije, ali fraza »medjunarodni (svetski) standardi« cini se kao da bolje i uverljivije zvuci. 
Kada je rec o standardima onda se usput moze pomenutu i kod nas siroko rasprostranjena praksa da se, slicno akronimu »dr« za titulu doktora nauka, stavlja i »mr« za titulu magistra nauka, sto je potpuno neuobicajeno i neprimereno standardnoj praksi u svetu u tom pogledu. Magistar se ne titulise analogno doktoru nauka. Nasa odredjena slabost prema titulama ispoljava se i u insistiranju da se clanovi Srpske akademije nauka i umetnosti obavezno titulisu sa »akademik«, iako je za identitet njegove licnosti vaznija njegova profesionalna titula, kao, profesor, doktor, knjizevnik, inzenjer. Osim nekih izuzetaka (na primer Rusija) u vecini zemalja, za razliku od nas, to se ne praktikuje.
Najzad, da zavrsimo konstatacijom, s par primera, da nam ni gramatika nije jaca strana. Najcesce i najgrublje se gresi u koriscenju cetvrtog (akuzativ) i sestog (instrumental) padeza. U prvom slucaju radi se o tome da se u akuzativu i za predmete cesto upotrebljava zamenicki oblik »koga«, umesto »koji« (recimo, »predlog koga je podnela vlada« umesto »koji je podnela vlada«) dok se oblik »koga« moze odnositi samo na lica (na primer, »funkcioner koga ste culi...«). Slicna je i pogresna upotreba instrumentala kada se uz sredstvo radnje upotrebljava predlog »sa« (na primer, »udario ga sa nozem« ili »osporio je to sa dobrim argumentima«).
Toliko, a moglo bi i mnogo vise.