Ni posle svih nedaca koje prezivljavamo i koje i te kako zestoko osecamo, shvatanje o pravim uzrocima problema jos nije doprlo do razuma vecine ljudi; ono uporno cami u mracnim dubinama kolektivne svesti kojom se tako surovo manipulise.

Plima nasilja

Poslednjih meseci u Srbiji se odvija uporedna akceleracija zamajaca lazi i nasilja kao dva kljucna instrumenta totalitarne vlasti, koji za rezultat imaju ogranicavanje, a u mnogim slucajevima i ukidanje ljudskih prava i sloboda. U vezi sa tim, istorijski i moralni anahronizmi, kao sto su nasilno upraznjavanje »vrline«* ili, pak, starozavetni princip taliona (odmazde, odnosno pravnicki receno retorzije) ne samo u odnosu na citave narode, vec i na sopstveno stanovnistvo, sve vise uzimaju maha u javnom politickom i ekonomskom zivotu Srbije.
Svojevremene Seseljeve izjave u parlamentu (1991) da bi po principu retorzije sve Hrvate iz Vojvodine trebalo potrpati u kamione i proterati u Hrvatsku, kao i da bi sasvim legitimno JNA trebalo da »na hrvatski narod baca napalm bombe za sva zla naneta golorukom i nezasticenom srpskom narodu sto su i Amerikanci ucinili Vijetnamcima«, nimalo se ne razlikuju od danasnje prakse odmazde prema medijima – njihovo nasilno ucutkivanje skandaloznim Zakonom o informisanju – ili, pak, kaznjavanje demokratski i proevropski opredeljenih srpskih intelektualaca, narocito univerzitetskih profesora koji su se usprotivili samovolji i nasilju rezima, stavljanjem Univerziteta pod drzavnu upravu. Da i ne govorimo o klasicnoj osveti nad slobodnim gradovima kojima se sprecava humanitarna pomoc – nedavni slucaj sa 14 cisterni mazuta namenjenih za grejanje Nisa i Pirota – pod izgovorom carinskih formalnosti koje navodno podrazumevaju laboratorijsku proveru uzoraka.

Mimo i protiv sveta

Prisutan je i sve jaci i neprikriveniji izolacionizam rezima od spoljnog sveta, narocito Zapada, pod izgovorom borbe protiv tzv. mondijalisticke opasnosti. Istina je, dakako, da logika tehnoloski sve vise integrisuceg sveta i proces njegove globalizacije izmicu kontroli drzave. Sasvim prirodno jer »kapital ne zna za naciju« (Marks) i ne priznaje drzavne granice. On obezbedjuje nesmetan, svetski protok robe, usluga, ideja... To je ono sto plasi svaku nedemokratsku i na korenite reforme nespremnu drzavnu oligarhiju. U osnovi svega lezi strah od gubljenja vlastitih pozicija u potpuno otvorenoj ekonomiji. To je, svakako, glavni razlog zbog kojeg su se, ne samo u Srbiji, vec i u nekim drugim zemljama u tranziciji (Rusija, Belorusija, Slovacka, Bugarska) udruzili ortodoksni komunisti i najrazlicitiji nacionalisti (»patriote«, »narodnjaci«, »otadzbinski frontovi«, »nacionalno-liberalni pokreti« i sl.) – i jedni i drugi porazeni u svetskoistorijskim razmerama – u, samo naoko nelogican, zajednicki front borbe protiv ukljucivanja svojih zemalja u medjunarodne politicke, ekonomske i kulturne integracije. Pri tom, po definiciji, »internacionalni« komunisti (»proleteri svih zemalja ujedinite se!«) strahuju od kapitala, a nacionaliste hvata panika ne od samog kapitala – za koji se deklarativno i sami zalazu – vec od njegove internacionalne i anacionalne dimenzije koja preti da toboze ugrozi »nacionalno i duhovno« bice njihovog naciona.
Sadasnja nestrpljivost srpskog rezima da se na Kosovo vrate vojska i policija, samo potvrdjuje staru istinu da ova vlast naprosto ne moze dugo da izdrzi bez izazivanja konfliktnih situacija. Svake veceri drzavna televizija izliva neverovatne kolicine besa na sve sto je americko i uopste zapadnoevropsko, dok istovremeno generali, medju kojima se svojom ratobornoscu i zapenusanoscu narocito istice komandant Trece armije, gnevno tvrde kako ce se na Kosovo vratiti brzo, »milom ili silom«. Takvi istupi samo podsticu ionako velike tenzije i priblizavaju nas novom sukobu sa svetom. Stice se utisak da je vladajucoj garnituri na pragu novog veka potrebno novo zamesateljstvo u kojem se inace snalazi kao riba u vodi, i u kojem bi se izvrsila nova, ko zna koja po redu, homogenizacija naroda i skretanje paznje sa ekonomskih i socijalnih problema. Zaista, u ovom trenutku izmucenom stanovnistvu i osiromasenoj drzavi najmanje je potrebna ovakva vrsta iskusenja, premda se, poznavajuci cud ove vlasti, ono ne moze iskljuciti, naprotiv!
Srbija se na kraju veka nalazi – neka ovo ne zazvuci kao moralna, jos manje kao emotivna reakcija – pred istorijski presudnom raskrsnicom: ili ce u najskorijem roku prihvatiti realnu cinjenicu da je svet odavno globalizovan i ukljuciti se preko radikalnih politickih, ekonomskih i socijalnih reformi u opste modernizacijske tokove savremene civilizacije ili ce dugo, svojom voljom, ziveti izolovana od sveta poput najcrnjih diktatura, u uverenju da je svet nepravedan, zao, da mrzi Srbe, pa ce i dalje tragati za avetima proslosti mesijanski ocekujuci od njih toboznji spas.

* Pogresno je verovanje da su se »nacionalna cast i vrlina« branile oruzjem samo u ratovima ili pak da su proizvod danasnjeg vremena i aktuelnog rezima. Sumaran pogled u proslost jasno pokazuje da su teror i nasilje konstanta srbijanskog politickog zivota. Naime, mnoge militantne organizacije, medju kojima se svojom surovoscu posebno isticu ORJUNA (Organizacija jugoslovenskih nacionalista) i SRNAO (Srpska nacionalisticka omladina), delovale su gotovo legalno, sa precutnim blagoslovom vlasti u periodu izmedju dva svetska rata i redovno uoci izbora patriotizmu »privodile« manjinsko, nesrpsko stanovnistvo. O nasilnickom delovanju ORJUNA i SRNAO videti narocito: B. Gligorijevic, »Organizacija jugoslovenskih nacionalista«, Istorija 20. veka br. 5, 1963. i isti, »Srpska nacionalisticka omladina, Prilog izucavanju nacionalistickih organizacija u staroj Jugoslaviji«, Istorijski glasnik br. 3–4, 1964.