Broj 227

Zbivanja

Srbija i fin de siecle

Ni posle svih nedaca koje prezivljavamo i koje i te kako zestoko osecamo, shvatanje o pravim uzrocima problema jos nije doprlo do razuma vecine ljudi; ono uporno cami u mracnim dubinama kolektivne svesti kojom se tako surovo manipulise.

Plima nasilja

Poslednjih meseci u Srbiji se odvija uporedna akceleracija zamajaca lazi i nasilja kao dva kljucna instrumenta totalitarne vlasti, koji za rezultat imaju ogranicavanje, a u mnogim slucajevima i ukidanje ljudskih prava i sloboda. U vezi sa tim, istorijski i moralni anahronizmi, kao sto su nasilno upraznjavanje »vrline«* ili, pak, starozavetni princip taliona (odmazde, odnosno pravnicki receno retorzije) ne samo u odnosu na citave narode, vec i na sopstveno stanovnistvo, sve vise uzimaju maha u javnom politickom i ekonomskom zivotu Srbije.
Svojevremene Seseljeve izjave u parlamentu (1991) da bi po principu retorzije sve Hrvate iz Vojvodine trebalo potrpati u kamione i proterati u Hrvatsku, kao i da bi sasvim legitimno JNA trebalo da »na hrvatski narod baca napalm bombe za sva zla naneta golorukom i nezasticenom srpskom narodu sto su i Amerikanci ucinili Vijetnamcima«, nimalo se ne razlikuju od danasnje prakse odmazde prema medijima njihovo nasilno ucutkivanje skandaloznim Zakonom o informisanju ili, pak, kaznjavanje demokratski i proevropski opredeljenih srpskih intelektualaca, narocito univerzitetskih profesora koji su se usprotivili samovolji i nasilju rezima, stavljanjem Univerziteta pod drzavnu upravu. Da i ne govorimo o klasicnoj osveti nad slobodnim gradovima kojima se sprecava humanitarna pomoc nedavni slucaj sa 14 cisterni mazuta namenjenih za grejanje Nisa i Pirota pod izgovorom carinskih formalnosti koje navodno podrazumevaju laboratorijsku proveru uzoraka.

Mimo i protiv sveta

Prisutan je i sve jaci i neprikriveniji izolacionizam rezima od spoljnog sveta, narocito Zapada, pod izgovorom borbe protiv tzv. mondijalisticke opasnosti. Istina je, dakako, da logika tehnoloski sve vise integrisuceg sveta i proces njegove globalizacije izmicu kontroli drzave. Sasvim prirodno jer »kapital ne zna za naciju« (Marks) i ne priznaje drzavne granice. On obezbedjuje nesmetan, svetski protok robe, usluga, ideja... To je ono sto plasi svaku nedemokratsku i na korenite reforme nespremnu drzavnu oligarhiju. U osnovi svega lezi strah od gubljenja vlastitih pozicija u potpuno otvorenoj ekonomiji. To je, svakako, glavni razlog zbog kojeg su se, ne samo u Srbiji, vec i u nekim drugim zemljama u tranziciji (Rusija, Belorusija, Slovacka, Bugarska) udruzili ortodoksni komunisti i najrazlicitiji nacionalisti (»patriote«, »narodnjaci«, »otadzbinski frontovi«, »nacionalno-liberalni pokreti« i sl.) i jedni i drugi porazeni u svetskoistorijskim razmerama u, samo naoko nelogican, zajednicki front borbe protiv ukljucivanja svojih zemalja u medjunarodne politicke, ekonomske i kulturne integracije. Pri tom, po definiciji, »internacionalni« komunisti (»proleteri svih zemalja ujedinite se!«) strahuju od kapitala, a nacionaliste hvata panika ne od samog kapitala za koji se deklarativno i sami zalazu vec od njegove internacionalne i anacionalne dimenzije koja preti da toboze ugrozi »nacionalno i duhovno« bice njihovog naciona.
Sadasnja nestrpljivost srpskog rezima da se na Kosovo vrate vojska i policija, samo potvrdjuje staru istinu da ova vlast naprosto ne moze dugo da izdrzi bez izazivanja konfliktnih situacija. Svake veceri drzavna televizija izliva neverovatne kolicine besa na sve sto je americko i uopste zapadnoevropsko, dok istovremeno generali, medju kojima se svojom ratobornoscu i zapenusanoscu narocito istice komandant Trece armije, gnevno tvrde kako ce se na Kosovo vratiti brzo, »milom ili silom«. Takvi istupi samo podsticu ionako velike tenzije i priblizavaju nas novom sukobu sa svetom. Stice se utisak da je vladajucoj garnituri na pragu novog veka potrebno novo zamesateljstvo u kojem se inace snalazi kao riba u vodi, i u kojem bi se izvrsila nova, ko zna koja po redu, homogenizacija naroda i skretanje paznje sa ekonomskih i socijalnih problema. Zaista, u ovom trenutku izmucenom stanovnistvu i osiromasenoj drzavi najmanje je potrebna ovakva vrsta iskusenja, premda se, poznavajuci cud ove vlasti, ono ne moze iskljuciti, naprotiv!
Srbija se na kraju veka nalazi neka ovo ne zazvuci kao moralna, jos manje kao emotivna reakcija pred istorijski presudnom raskrsnicom: ili ce u najskorijem roku prihvatiti realnu cinjenicu da je svet odavno globalizovan i ukljuciti se preko radikalnih politickih, ekonomskih i socijalnih reformi u opste modernizacijske tokove savremene civilizacije ili ce dugo, svojom voljom, ziveti izolovana od sveta poput najcrnjih diktatura, u uverenju da je svet nepravedan, zao, da mrzi Srbe, pa ce i dalje tragati za avetima proslosti mesijanski ocekujuci od njih toboznji spas.

Zlatoje Martinov  

* Pogresno je verovanje da su se »nacionalna cast i vrlina« branile oruzjem samo u ratovima ili pak da su proizvod danasnjeg vremena i aktuelnog rezima. Sumaran pogled u proslost jasno pokazuje da su teror i nasilje konstanta srbijanskog politickog zivota. Naime, mnoge militantne organizacije, medju kojima se svojom surovoscu posebno isticu ORJUNA (Organizacija jugoslovenskih nacionalista) i SRNAO (Srpska nacionalisticka omladina), delovale su gotovo legalno, sa precutnim blagoslovom vlasti u periodu izmedju dva svetska rata i redovno uoci izbora patriotizmu »privodile« manjinsko, nesrpsko stanovnistvo. O nasilnickom delovanju ORJUNA i SRNAO videti narocito: B. Gligorijevic, »Organizacija jugoslovenskih nacionalista«, Istorija 20. veka br. 5, 1963. i isti, »Srpska nacionalisticka omladina, Prilog izucavanju nacionalistickih organizacija u staroj Jugoslaviji«, Istorijski glasnik br. 34, 1964.
 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar