Broj 227

Dogadjanja

Male igre veliki ulog

U dvadeset prvi vek ulazimo, dakle, sigurno; samo sto sa sobom nosimo 
razlicite prtljage

Na izmaku veka, hiljade stanovnika Kikinde vec su ostale bez posla i barem jos toliko ih strepi ocekujuci isto. Dobar deo zitelja ne moze da se zaposli, a mnogi zaposleni ne mogu da sastave kraj s krajem. S platom od dve ili tri stotine dinara, redovno odlaze na posao, odsede ili, cak, odrade tih osam sati, pa tek onda idu kucama. Kakva li ih to sila, tako uporno i dosledno, vodi do hala ili kancelarija, kad su vec navikli da za uzvrat nece dobiti novac od kojeg bi mogli da prezive? Zar je moguce da se ne usudjuju da potraze drugi izvor prihoda? Naravno da je moguce. Svi kao da igraju neku igru, malu doduse, ali nista manje strasnu od velikih politickih igara, koje su tokom poslednjih godina potpuno sludele dobar deo ljudstva ovdasnjeg.
Po definiciji koju smo nekada ucili u skoli, neplacen ili nedovoljno placen rad se zove eksploatacija. A gde je eksploatacija tu su i robovi (kmetovi), najamni radnici bez sindikalnog organizovanja. U koju kategoriju svrstati ovdasnje, uslovno, radnike? Robovi su, barem, s vremena na vreme podizali ustanke (Spartak, na primer); ali, kako nazvati ljude koji pristaju bukvalno na sve, samo da bi ostali u statusu zaposlenih, na stranu sad sto od tog statusa nemaju bas nista, cak im se ne uplacuje ni penzijsko osiguranje? Nije u pitanju samo rad kod privatnika, gde se, u mnogo slucajeva, radna snaga menja svakog meseca, ne dobivsi za rad ni pare od dinara, o uplatama staza da se i ne govori, nego je isto i u tzv. drustvenim firmama, gde sef nije vlasnik, ni osnivac, a ipak maltretira zaposlene, preteci im otkazom ili odlaskom na prinudni odmor (kategorija poznata samo kod nas, nigde vise). Ko nije na vreme odneo pretpostavljenom litru domace rakije, za cas moze da odleti sa svih spiskova, a isto vazi i za radnicu koja nije dovoljno umiljata ili simpaticna pretpostavljenom. Pristati ili ne pristati na ucene i ostale male igre, pitanje je (pravo) koje sebi postavljaju mnogi Kikindjani i Kikindjanke u stalnom ili privremenom radnom odnosu. Ako ne pristanu, stvar je jasna: otkaz, uz osudu sa svih strana, cak i iz rodjene porodice; ako pristanu, stvar nije mnogo jasnija: i oni koji su pristali, mogu da odlete s posla prvom prilikom i da se jos pitaju cime to nisu zadovoljili stroge kriterijume pretpostavljenog. Ovakva drustvena klima izuzetno odgovara osobama kojima ponizenje ne predstavlja moralni problem, a zloupotrebe polozaja uglavnom ostaju dobro zataskane, uz blagoslov kako onih koji imaju moc, tako i onih koji pristaju na ovakvu raspodelu moci. To su odnosi koji ce se kod nas vrlo tesko promeniti, u svesti i u stvarnosti. Decenija bede ostavila je duboke oziljke.
Stari Banacani su govorili da je svaka sila za vremena, a samo sramota do veka, zato se, znaci, ne treba ponizavati, jer sila prodje, pa se covek posle pojede od sramote sto se onoliko srozao. U dvadeset prvi vek ulazimo, dakle, sigurno; samo sto sa sobom nosimo razlicite prtljage. Neki zavezljaji bice puni stida.

Gordana Perunovic Fijat  


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar