Formiranje identiteta

U objasnjenju dinamike odnosa individua-drustvo treba imati u vidu da individue simultano reflektuju i svojevrsnost i drustvenost, bilo da razvijaju sopstveno »ja« ili obrazac koji im je nametnulo drustvo. Kada je rec o odnosu individue i drustva, Nuttin napominje da se individua mora shvatiti kao »subjekt u situaciji« a okolina kako je vidjena i shvacena od strane subjekta. A to znaci da situacija – spoljasnja realnost nije nikakav entitet u odnosu na licnost vec smisaoni objekt na koji covek deluje, koji percipira, saznaje i transformise. Stoga je vazna faza u formiranju identiteta »konstrukcija konceptualnog sveta«, ili »sveta koji je shvacen« naspram »sveta koji je vidjen« (106: 75, 63). Slicno misli i Zavalloni kada definise realnost kao scenu gde se susrecu »ja«, »drugi« i drustvo, ali gde »ja« zauzima centralno mesto buduci da je stvarnost uvek stvarnost jedne licnosti, jedne grupe, jedne kulture (143: 8). Burns, stoga, ukazuje na znacaj fenomenoloske teorije u shvatanju da individue organizuju svoje percepcije u okviru smisaonog sistema (konceptualnog sistema) koji daje smisao iskustvu, narocito iskustvu o sebi (21: 218). Znaci, treba odbaciti opoziciju spoljasnje-unutrasnje kao dve odvojene realnosti, buduci da su one smisaone samo jedna u drugoj i da funkcionisu u interakciji.
Ovde je vazan pojam »simbolickog univerzuma«, koji uvode Berger i Luckmann, a koji odredjuju kao celokupno istorijsko iskustvo i kao celovitu biografiju individue kao dela univerzuma, kao izvor kolektivne i individualne konzistencije i kontinuiteta, buduci da ujedinjuje diskrepantne razlike drustvenog zivota i obezbedjuje red, nasuprot haosu, omogucujuci subjektivno shvatanje biografskog iskustva. Simbolicki univerzum uredjuje znacenja da postanu razumljiva u kontekstu opsteg referentnog okvira, odredjuje sta je u socijalnoj interakciji relevantno (14: 96, 99). Drugim recima, simbolicki univerzum pomaze da se definise odredjena realnost u kojoj se uredjuju relevantna znacenja. Ovi autori uvode i drugi interesantan pojam »devijantne verzije simbolickog univerzuma«, koji – ako ga usvoje odredjene grupe – one postaju nosioci alternativne definicije realnosti (poreklo »jeresi«) (14: 107). Ovaj momenat ukazuje na pluralitet realnosti, koja zavisi od interpretacije te, stoga, krije u sebi razlicite »mogucnosti«, koje se u pozitivistickoj sociologiji obicno ne uzimaju u obzir. 
U izgradnji simbolickog univerzuma deluju »konceptualne masinerije«, kao sto su, prema Bergeru i Luckmannu: mitologija, teologija, ideologija, filozofija i nauka. Opisujuci te mehanizme, ovi autori isticu da mitologija predstavlja shvatanje stvarnosti pomocu svetih sila, uspostavljajuci kontinuitet izmedju socijalnog i kosmickog poretka; »celokupna realnost predstavlja se kao da je sacinjena iz jedne tkanine«; na taj nacin mitoloski sistem tezi da eliminise nekonzistentnosti i da se odrzi kao teorijski integrativni sistem, obezbedjujuci kontinuitet u vremenu. Teoloski sistem predstavlja kosmos na distanci, iako moze biti predstavljen svetim silama, ali se one javljaju kao posrednici izmedju ljudskog sveta i sveta bogova, presecajuci izvor kontinuiteta (zato je teolosko znanje »tajna« i udaljeno je od opsteg skladista znanja). Za razliku od ta dva sistema, drugi sistemi su sekularni i rukovodjeni su ili interesima (kao ideologija), ili teznjom za specijalistickim i sofisticiranim saznanjem o univerzumu (kao nauka), odnosno upuceni su na refleksije o opstim egzistencijalnim pitanjima (kao filozofija). Uloga konceptualne masinerije je da aktualne/potencijalne »devijante« zadrzi u okvirima institucionalno definisane stvarnosti (14: 107–112).
Buduci da se radi o dve dimenzije identiteta – personalnom i kolektivnom – u dinamici formiranja identiteta treba imati u vidu i proces socijalizacije – kao odnos u kojem se individue povezuju sa svojom sredinom i iz nje crpu podlogu ne samo za svoju drustvenost vec i za stanoviste o sebi samima – kao i proces internalizacije socio-kulturnog iskustva pomocu kojeg se obavlja individuacija i povezuju obe dimenzije. U tom smislu, Freire pise o »osvescavanju« pojedinaca o socio-kulturnim uslovima koji odredjuju zivot ljudi i svest o sopstvenim sposobnostima da promene te uslove. Socijalizacija je, dakle, odnos koji individua uspostavlja sa svojom okolinom, a ne nesto sto joj se naprosto namece spolja (115: 147), buduci da covek u procesu socijalizacije mora integrisati kulturu datog drustva u strukturu svoje licnosti.
O pojmu socijalizacije pisala sam opsirno na drugom mestu.13 Ipak, ponavljam da se cesto zaboravlja vazan proces koji stoji u osnovi socijalizacije, koji sam nazvala kultivisanjem individualnog organizma. Bez kultivisanja kojim se stvaraju svojevrsne ljudske osobine ne moze se razumeti uspostavljanje odnosa izmedju individue i njene okoline. To podrazumeva razvoj sledecih sposobnosti: a) za ucenje i koriscenje akumuliranog socio-kulturnog iskustva; b) za shvatanje uslova koji su nuzni da bi se zivelo u datoj zajednici; c) za racionalno misljenje na osnovu akumuliranog znanja i razvoja svesti i samosvesti; d) za senzibilitet prema postojecim kulturnim dostignucima; e) za formulisanje kriterijuma za selekciju znacajnih simbola i vrednosti; f) razvoj sposobnosti za uspostavljanje emocionalnih kontakata i emocionalno dozivljavanje sredine, buduci da se tek iz veze izmedju mentalnog i emocionalnog razvoja individue vidi usko shvatanje socijalizacije, koje ide u jednom smeru i koje je jednoznacno. Stoga Perron govori o socijalizaciji kao o procesu akulturacije, ali i progresivne personalizacije (113: 107).
Socijalizacija je samo jedan »sloj« slozenog procesa formiranja individualnog i kolektivnog identiteta. Ona nije prosto prilagodjavanje za zivot u uslovima datog drustva i »drustveno ponasanje individua oblikovano pogledom na svet koji ona ima iz sopstvenog ugla« (75: 17). Prema Parsonsu, sustina socijalizacije je internalizacija zajednicke kulture od strane individue, u koju se ukljucuje kako saznajni referentni sistem tako i sistem ekspresivnog simbolizma i moralni standardi, preuzimajuci tako sadrzaje svoje strukture iz drustvenog sistema i kulture (110: 28; 109: 58). Dakle, socijalizacija je »reciprocno prilagodjavanje individue i drustva« (26). Rudi Supek govori o dvostrukom procesu: o »socijalizaciji individue« i o »individualizaciji drustva« (135); rec je o »aktivnom prilagodjavanju« koje se ne sastoji prosto u tome da se nametnu spoljasnji standardi i da se menjaju individualne dispozicije izazvane pritiskom; pojedinac se ne prilagodjava svim uslovima nego onima koji su najpovoljniji za razvoj njegove licnosti.
Internalizacija objektivnog iskustva je, u stvari, sastavni deo socijalizacije kao tumacenja objektivnih dogadjaja u svetlosti subjektivnih znacenja. Naime, da bi svet postao »moj«, moram da ga razumem, a to se dogadja »filtriranjem« drustvenog sveta (14: 130). Najpre se internalizuje jezik, kazu ovi autori, zatim »motivacione i interpretacione sheme« koje obezbedjuju institucionalne programe svakodnevnog zivota i, najzad, »rudiment aparata legitimizacije« – individua uci »zasto« su programi takvi kakvi jesu (14: 136). Legitimizacija, ili objektivacija znacenja cini dostupnom i objektivno shvatljivom institucionalizaciju i omogucuje prenosenje na nove generacije onog sto se javlja kao samorazumljivo pomocu procesa »habitualizacije«, te se putem »objasnjenja« obezbedjuje »jedinstvo istorije i biografije«.
Drugim recima, u odnosu izmedju »dispozicija« i »kulturnih determinanti« ne moze se dati prednost ni jednom ni drugom. Stoga su navedene psiho-kulturne reference (religija, kulturni kodovi, ideologija i dr.) i psiho-socijalne reference (status, dob, pol, profesija, drustvene uloge i veze, kapaciteti, motivacija i sl.) uvek u interakciji u procesu formiranja personalnog i kolektivnog identiteta. Znaci, subjektivna biografija nije nikad potpuno socijalna, buduci da individua dozivljava sebe i kao unutra i kao izvan drustva (14: 134).14
Socijalizacija ima »spoljasnju« i »unutrasnju« stranu; one cine, s jedne strane, proces prilagodjavanja i identifikacije sa socio-kulturnom sredinom, a sa druge, proces individuacije, ili razvijanje unutrasnjih potencijala individue u manjem ili vecem skladu sa zahtevima i normama sredine. Oba aspekta sadrzana su u procesu formiranja kako personalnog tako i kolektivnih identiteta. U prvom naglasak je na individualnim komponentama; a u drugom na uklapanju u dati socijalni kontekst. U procesu prilagodjavanja i identifikacije najznacajniju ulogu igraju zajednicke vrednosti i potreba da se one prihvate kao osnovni regulator zajednickog zivota. A proces individuacije oslanja se na razvijanje sposobnosti za selektivno prihvatanje onoga sto je postulirano kao drustvena vrednost ali kroz prizmu subjektivnih dispozicija i aspiracija. Formiranje kolektivnog identiteta, kao rezultat neophodnog procesa prilagodjavanja (ili »spoljasnje« strane socijalizacije) predstavlja preduslov za ucesce individua u drustvenom zivotu. Ali, borba za identitet tu ne prestaje nego, moglo bi se reci, tek pocinje, jer ako se ostane samo na prvom delu procesa proizvodi se konformizam i ogranicava, ili zaustavlja, samoidentifikacija.
Svekoliko ljudsko iskustvo je posredovano socijalizacijom, kaze Giddens, jer je ucenje o spoljasnjem svetu vecinom stvar posredovanog iskustva (46: 23, 43). Ali, postoji i »nesvesna socijalizacija« koja pociva na »osnovnom poverenju« (basic trust) i putem navika i rituala obezbedjuje ontolosku sigurnost (46: 38–39). To je funkcija »primarne socijalizacije« da stvori prirodni socijalni milje ili, kao sto kazu Berger i Luckmann, »dom« u kojem se na bazi poverenja nesvesno prihvataju homogenizovani (najpre roditeljski) standardi, za razliku od »sekundarne socijalizacije« kao »vestackog« oblika uklapanja individue u sredinu putem institucija (14: 143).
Medjutim, proces socijalizacije se ne odvija automatski i, narocito u slozenim drustvima, moze doci i do neuspesne socijalizacije zbog posredovanja razlicitih stvarnosti od strane razlicitih »vaznih drugih« (14: 167), sto se uklapa u ideju o pluralitetu realnosti, narocito u fazi sekundarne socijalizacije. U primarnoj socijalizaciji izuzetnu ulogu igra zrelost roditelja.15 U procesu formiranja identiteta deteta, roditelji koji su se formirali kao licnosti moci ce da pomognu detetu da lakse prebrodi krize prelaska od simbioze i identifikacije, preko neophodnog »odvajanja« i samorefleksije, do sopstvenog identiteta. Tada ce dete lakse da savlada »strah od napustanja« i da razvije potrebu za nezavisnoscu kao element vlastite evolucije. U tom smislu Storr govori o »pobuni« individue kao neophodnom delu odrastanja (133: 95). Uloga roditelja je narocito znacajna u pruzanju pomoci detetu da upozna sebe (znacaj kognitivnog sistema). Preduslov za to je i spremnost samih roditelja da steknu znanje o individualnim dispozicijama deteta, nasuprot rasirenoj praksi nametanja svoje slike kao kopije predstave o sebi (sto se narocito desava u slucajevima nezadovoljenih zivotnih aspiracija roditelja). U tom kontekstu vazna su pitanja koja postavlja Mucchielli: kako se definisu individue prema kriterijumima date kulture; i kako »ja« definise »drugog« prema svojim kriterijumima u odnosu na ljude (103: 27)? Jer svaka kultura izgradjuje svoj model coveka (i pojma »ja«), a svaki pojedinac stvara svoju predstavu o »drugom« na osnovu koje uspostavlja komunikaciju sa ljudima. Dodajmo tome i pitanje: kako se stvara sud na osnovu kojeg se prihvata pojam »ja« (90), sto je od znacaja za razumevanje razlicitih znacenja koja razlicite kulture (i pod-kulture) pridaju ovom pojmu.
Proces socijalizacije je, dakle, kanal kroz koji se priprema podloga za formiranje i personalnog i kolektivnih identiteta, pomocu identifikacije individue sa »vaznim drugim«, odnosno kolektiva sa »autoritetom«. Na taj nacin se formira matrica na kojoj se mogu dalje razvijati svojevrsni kvaliteti bilo individue ili kolektiva, da bi dosegli sopstvo i time uspostavili granicu izmedju sebe i drugih. Stoga, bez subjektivne reinterpretacije (internalizacije) i selekcije raspolozivog iskustva, ne moze se izvrsiti prelazak sa identifikacije na konstituisanje identiteta. Individuaciju, znaci, treba shvatiti kao evoluciju u procesu socijalizacije. Kada izostane ovaj aspekt, identifikacija kao rezultat daje seriju bezlicnih jedinki, koje postaju deo gomile kao amorfne mase, kojima nedostaje identitet.

Faze razvoja personalnog identiteta

Sledeci prethodnu analizu o dva aspekta socijalizacije (primarni i sekundarni), moze se reci da je prva faza u ljudskom razvoju takozvana mirror phase (faza odrazavanja), kada se pojedinac upravlja prevashodno prema zahtevima svoje sredine i na njih reaguje, sto Lacan naziva imaginarnom fazom, za razliku od realne faze, u kojoj se individua upravlja prema potrebama, i simbolicke faze, kao primarnog poretka strukturalizacije (63: 238). Taj proces Berger i Luckmann oznacavaju kao preteorijsko saznanje u procesu socijalizacije, kao skup opstevazecih istina o drustvu koje se preuzimaju automatski (»take over«) i time se vrsi eksternalizacija ili objektivacija, koja prethodi i posreduje u procesu internalizacije objektivne strukture u strukturu licnosti.
L’Écuyer govori o razlicitim aspektima razvoja personalnog identiteta: »ja« kao vidjeno (fizicko ja), kao pojam (skup kvaliteta), kao vrednovanje (sistem vrednosti) i »ja« kao sistem aktivnosti (85: 25). Znaci, formiranje identiteta je proces koji, ako nije zaustavljen, progresivno napreduje od proste fizicke identifikacije do shvatanja individue kao nosioca odredjenih kvaliteta, vrednosti i aktivnosti. Taj proces je tesno povezan sa razvojem misljenja i inteligencije, gde znacajnu ulogu igra faza operatornog, formalnog misljenja – izrazavajuci se recnikom Piageta – koju karakterise sposobnost da se razmislja o hipotetickim situacijama i o »mogucem«, za razliku od preoperatornog misljenja, koje je karakteristicno za dete u ranom uzrastu u kojem su jos spojeni misao o realnosti i sama realnost. U tom procesu, kaze Habermas, dete nauci da razlikuje sebe od okoline kada napusti simbolicku fazu i reaguje sa stanovista morala, razlikujuci norme i principe. Pri tom, sledeci elementi moralnog razvoja su vazni za formiranje identiteta: konkretna i uopstena ocekivanja ponasanja, principi, situacioni elementi, akteri, orijentacije kao motiv akcije (57: 82). I Habermas, kao i Allport i Nuttin, povezuje kognitivni i motivacioni aspekt u razvoju identiteta. Nuttin naglasava da je uloga motivacije, kao dinamickog odnosa, da povezuje individuu i njenu okolinu, jer se potrebe javljaju kao »pozeljni odnos izmedju organizma i sveta«, situirajuci ponasanje u personalni i situacioni kontekst (106: 15, 37). Razvoj ide od konkretnih potreba, preko duznosti, do autonomije volje (57: 87). Ali motivacija stvara tenzije, sto nas navodi da trazimo ravnotezu, homeostazu i prilagodjavanje. To, medjutim, nije puko redukovanje tenzija (1: 48), buduci da individua uspostavlja ravnotezu u procesu formiranja identiteta putem prevazilazenja konflikata i ucenja da uspostavi kontrolu nad njima.16
Prema Eriksenu, identitet se formira preko osecanja za identitet, tj. subjektivnog osecanja za jedinstvenom licnoscu, za vremenskim kontinuitetom, za aktivnom participacijom, za razlicitoscu, za ontoloskim poverenjem, za autonomijom, za samokontrolom, za procenom od strane drugih, za integracijom vrednosti, za solidarnoscu (103: 46–47). Da bi individua presla iz faze identifikacije u fazu formiranja identiteta ona mora da razvije navedena osecanja da bi se distancirala od »drugih«, i kao okoline, i kao subjekata. Dete u tom procesu mora da odgovori na niz pitanja da bi doslo do svoga »ja«. Giddens navodi sledeca pitanja: o samoj egzistenciji (da otkrije ontoloski okvir »spoljasnje realnosti«); o spoljasnjem svetu i ljudskom zivotu (o egzistencijalnim protivrecnostima); o egzistenciji drugih bica u smislu emocionalno-kognitivnog otkrivanja drugog; o samoidentitetu uz pomoc refleksivne svesti o vlastitoj biografiji (46: 48–53). Zivotni tok se tako dogadja kao niz »prelazaka« kroz koje individua dolazi do autenticnosti, savladjujuci emocionalne blokove i tenzije i razumevajuci sebe (46: 79). Ucenje je najelementarniji zivotni proces. Covek mora sve da nauci posto u njegovu genetsku strukturu nisu ugradjeni instinktivni mehanizmi.
U tom prelasku vazno je da dete u ranom uzrastu, kada sebe dozivljava kao centar, razvije sposobnost decentracije, kaze Perron, sto omogucuje percepciju drugih u procesu socijalizacije. Najpre se razvijaju zajednicke karakteristike, kao sledeci niz: a) rano iskustvo, b) kulturno tipiziranje i podvrgavanje slicnim iskustvima, c) stvaranje slicnih konfiguracija licnosti u datom drustvu (ali ako su postojala razlicita rana iskustva ona uslovljavaju razlicite personalne konfiguracije – 113: 21). Od Freuda pa nadalje, mnogi autori isticu znacajnu ulogu ranog iskustva koje ostavlja neizbrisiv trag na kasniji celokupni razvoj individue. Identitet, dakle, evoluira kroz slozene odnose, kako kroz odnose individue sa »drugima« tako i sa samom sobom.
Samorealizacija se postize sticanjem nezavisnosti, ali to ne oznacava izolaciju, napominje Storr, jer sto je covek vise izolovan manje je nezavisan (133: 33–35). Ali nezavisnost dovodi u pitanje introjekciju roditeljskih stavova, prema kojima individua pocinje da se odnosi refleksivno. U procesu sticanja nezavisnosti i formiranja personalnog identiteta individua mora da se odnosi refleksivno i prema ostalim uticajima, kao sto su: drustvena organizacija, tipovi aktivnosti, mentalitet, interiorizovana kultura, kulturni stereotipi, kognitivni sistem, mitovi (103: 11–27). U svetu u kojem pojedinac zivi snazno deluju svi ti zateceni i nasledjeni uticaji i prosto je cudo kako on uspeva da sa njima izadje na kraj, a da ne »pobegne« iz tog sveta (da se ne izoluje), ili da se u njega sasvim ne utopi, vec da u njemu konstituise vlastiti identitet.
Pierre Molunond i Annie Guyon-Vinter navode cetiri faze razvoja identiteta: 1. indiferentnost prema sebi, 2. razvoj razlicitih reprezentacija o sebi koje nisu koordinirane, 3. nastajanje potpune predstave o sebi u kojoj se integrisu u celinu svi aspekti, i 4. svest o integraciji vlastitog identiteta u kompleksnom odnosu (identité typique) (137: 69–70). I ovde se vidi da odnos prema sebi i svest o svome »ja« postupno evoluira, dok se ne postigne integrisano jezgro identiteta.
Moze se, stoga, govoriti o stupnjevima razvoja identiteta. Obicno se navode: identifikacija kao primarni stepen socijalizacije, introjekcija, kada individua »upija« okolni svet i sebi pripisuje karakteristike drugih, i projekcija, kada se vec nastajuca svest o sebi projektuje u druge tako sto im se pripisuju vlastite karakteristike. Storr navodi represiju kao poseban stupanj, kao proces u kojem mentalni sadrzaji koje je usvojila individua postaju nesvesni (133: 93). Sve ovo, medjutim, jos ne izlazi iz okvira identifikacije, jer u tim procesima individua nije jos izgradila potrebnu distancu izmedju »ja« i »drugi«, vec na ovaj ili onaj nacin jos crpi iz »drugog« (bilo okoline ili »vaznog drugog«) svoj sadrzaj. Zato ovim stupnjevima treba dodati refleksivnu fazu, u kojoj se vrsi prelazak od »kolektivnih predstava« na samosvest i stvara podloga za odvajanje od subjekata identifikacije. Najzad, faza sazrevanja, u kojoj se sticu svi potrebni kvaliteti (kognitivno-emocionalne, psiho-socijalne i moralne) zrelosti i konstituise pojam »ja«. Moguce je zaustavljanje na svakom od prethodnih stupnjeva i blokiranje procesa sazrevanja, sto se manifestuje u raznim vidovima infantilnosti: u vidu potpune zavisnosti od roditeljskog autoriteta i poistovecivanju sa njim; kao egocentricki odnos prema drugom; kao podanicko potiskivanje vlastite subjektivnosti i sl. Mucchielli, stoga, kaze da je identitet »skup procesa integrativnih sinteza interpretacije sveta« i postavljanje odgovarajucih kvaliteta koji cine identitet (103: 119). Dakle, razvoj identiteta se ne zavrsava sa izvrsenim procesom socijalne kategorizacije, kojim se individue smestaju u institucionalni kontekst drustvenih uloga, buduci da je to samo neophodan socijalni okvir koji daje individui orijentaciju u svetu, ali jos ne obezbedjuje i zauzimanje stava prema sebi samoj. Zato su u pravu Giddens i drugi autori, kada napominju da drustvena uloga ne moze biti osnovna kategorija kojom se objasnjava odnos individua-drustvo, vec uvode pojam »aktera« i socijalne akcije kao medijatora ovih ukrstenih psiho-socijalnih procesa.

Odnos strukture i akcije u formiranju identiteta

Giddens istice znacaj simbolickog interakcionizma koji posmatra drustveni zivot kao »aktivno postignuce svrsishodnog i saznanjem obdarenog aktera«. Istovremeno, pozivajuci se na Marxovo shvatanje povezanosti delatnosti i strukture (Grundrisse), on naglasava da je Marx shvatio da su jedini subjekti socijalnog procesa individue u uzajamnim odnosima, koje one proizvode i reprodukuju (44: 50, 53). Giddens kritikuje Levi-Straussa da eliminise svesnog samorazumevajuceg socijalnog aktera, te kao i pozitivizam odstranjuje subjekta iz socijalne teorije (44: 24). Suprotno tome, Giddens uzima u obzir ulogu ljudske svesti i aktivnosti u akciji, koja podrazumeva intervenciju u dogadjanja u svetu. On to naziva »reflecting monitory conduct« (reflektivno kontrolisano ponasanje) i smatra ga centralnim za ljudsku aktivnost kao »reflektivno razumevanje«. Drugim recima, centralna tema teorije akcije postaje »svrsishodni subjekt«, koji se konstituise kroz proces razvoja, podrazumevajuci da »reflektivni akter« nije dat kao takav vec da nastaje (44: 38).
Piaget u tom smislu govori o »epistemologiji postajanja« (Allport o »nastajanju«), koju razvija u sklopu »genetickog strukturalizma«; prema tom shvatanju struktura i funkcija, geneza i istorija, individualni subjekt i istorija su nerazdvojivi (116: 108). Dakle, struktura ne ubija subjekt u konstrukciji, koja se nikad ne kompletira, jer nema »apsolutnog« (identiteta); otuda je geneza prelazak iz jedne strukture u drugu. Struktura je, naime, sistem transformacije u kojem postoji stalni dualitet, ili bipolarnost uvek simultanog procesa strukturiranja (structurants) i strukturiranog (structurées) (116: 10–11). I Piaget kritikuje Levi-Straussa sto je njegova struktura deduktivna a ne genetski ili istorijski shvacena, tj. ne uzima u obzir promene koje donosi istorija uticajem na ljudski duh, vec polazi od hipoteze o nepromenljivosti ljudskog duha, sto Piaget naziva anti-dijalektickim nacinom misljenja (116: 90, 101). On naglasava da je rast interaktivnog karaktera, da se povezuju sinhronija i dijahronija.
Giddensova teorija akcije je dalja razrada ovih ideja, mada se on vise poziva na Parsonsa. Moze se reci da je i Giddens shvatio razvoj kao proces strukturiranja i restrukturiranja, odnosno kao tenziju izmedju integracije i dezintegracije (44: 61). Njegova teorija akcije ima za cilj da poveze proces razvoja sa ljudskim ciniocem (agent) i da time objasni intersubjektivnost, sto nije poslo za rukom strukturalizmu. Slican cilj ima i Zavalloni kada konstruise »ego-ekologiju« kao istrazivanje nacina na koji je individua situirana u svoje drustvo (u strukturu), ili kako se stalno restituira pomocu izbora (143: 21). Tu je i ideja Perrona o odnosu diferencijacije i organizacije kao o elementima rasta/razvoja.
Prema Allportu, elementi unutrasnje strukture su: potrebe, osecanja, svojstva, stavovi, vrednosti, navike, sposobnosti, intencije (1: 88), a istice se i uloga nesvesnog u motivaciji. Elementi socijalne strukture su: institucije, prakse, konflikti (klasni, grupni, etnicki), norme ponasanja, drustvene vrednosti i interpersonalni odnosi (Gerth i Mills). Giddens povezuje te dve sfere strukture kada istice da model strukture pretpostavlja: a) znanje kao trag secanja na to kako stvari treba ciniti; b) socijalnu praksu koja se organizuje na bazi tog znanja i c) sposobnosti koje su pretpostavljene u proizvodnji tih praksi (44: 66). Tu se povezuju objektivno zatecena znanja i aktivne prakse, pri cemu pojam »moci« ima i objektivno i subjektivno znacenje, jer je individua centralna kategorija kao »cinilac« (agent), a institucije proizlaze iz ljudskih delatnosti. Giddens, pri tom, razlikuje tri stadijuma reprodukcije praksi: kodiranje (signification), autorizaciju i normativnu regulaciju (legitimation). Sve to se odrazava i na razvojni proces i individua i kolektiva, buduci da su ovi stadijumi povezani i sa stupnjevima razvoja identiteta, koji mogu biti pod vecim uticajem jednih ili drugih (44: 97).
Sta sve to znaci za objasnjenje procesa formiranja identiteta? Teorija akcije bitno menja paradigmu na osnovu koje se pristupa problemu identiteta: od situacionog (deterministickog) pristupa ide se ka aktivistickom u kojem su kategorije – situacija i akter – dva u interakciji povezana elementa. Uzajamno dejstvo tih elemenata cini da je formiranje identiteta stalan proces koji se ne kompletira do kraja, jer se menjaju i socio-kulturne okolnosti i unutrasnja struktura licnosti. Pri tom, vaznu ulogu igraju konflikti i sposobnost da se odnosi prema konfliktima na osnovu matrice sopstvenih vrednosti (1: 72–73). Ako se identitet shvati kao organizacija (strukturacija) povezanih svojstava sredine i licnosti kao aktera, »geneticki strukturalizam« Piageta i Giddensova teorija akcije ukazuju na fluidnost identiteta, koji se u procesu integracije i dezintegracije stalno razgradjuje i dogradjuje. S druge strane, identitet nije nametnuti okvir socijalne regulacije i pasivno poistovecivanje sa standardima svoje porodice, drustva, kulture, vec aktivno, samorazumevajuce izgradjivanje sopstva, koje se, uprkos dejstva nesvesnih cinilaca (na primer, navika), ne moze svesti na puko »prenosenje« spoljasnjih zahteva na individue. U toj perspektivi identitet je vidjen kroz prizmu akcije, delatnog subjekta, sto rusi mistifikaciju o »strukturi bez subjekta«, kao o entitetu u kojem ne ucestvuje covek kao ljudsko bice.
Identitet, i personalni i kolektivni, na taj nacin dobijaju objektivnu i subjektivnu dimenziju. To ukazuje na obostrani uticaj socio-kulturnih okolnosti na izgradnju svesti o svome »ja« i samosvesti na menjanje okolnosti. U tom kontekstu personalni i kolektivni identitet izrazavaju kompleks medjuljudskih, interpersonalnih i intergrupnih odnosa.
Zato se mora imati u vidu kako struktura situacije tako i struktura licnosti i njihovo medjusobno restrukturiranje, koje menja matricu kako grupnih tako i individualnih odnosa. Da bi se doslo do adekvatnog modela drustvene realnosti, u kojoj se formira identitet, mora se prevladati sociolosko stanoviste o socijalnoj strukturi kao seriji povezanih interakcionih mreza i organizacija i konceptualizovati te drustvene jedinice »kao obuhvatanje kulturnog materijala napunjenog znacenjem sa sopstvenom dinamikom« (95: 56). Treba imati u vidu da se struktura situacije brze menja i reorganizuje od mentalne strukture licnosti (postojanost mentaliteta), te je povecanje jaza koji moze nastati vazno za razumevanje procesa integracije i dezintegracije. A ovaj proces dogadja se i u strukturi situacije i u strukturi licnosti. Zbog toga je formiranje identiteta veoma slozen proces, u kojem pojedinac mora istovremeno da savladjuje i protivrecnosti situacije i one u samom sebi. Iz tih razloga ovladavanje konfliktima je znacajna komponenta formiranja identiteta.

Tipovi drustvenih sistema i modeli identiteta

Ovde se necemo baviti analizom tradicionalnih drustava, iako njihovi tragovi nisu iscezli, narocito u delovima Istocne Evrope i na Balkanu. Razmatracemo kako razliciti tipovi modernih drustava uticu na formiranje personalnog i kolektivnih identiteta. Nastojacemo da proverimo tezu Roszaka da: »Zivimo u vremenu kada sâmo privatno iskustvo o personalnom identitetu koji otkrivamo, o personalnoj sudbini koju treba da ispunimo, postaje subverzivna sila velikih razmera« (46: 209). Da li je suprotstavljenost individualizma i kolektivizma u modernim drustvima prevazidjena, ili je jos pojacana? Da li je teza o otudjenju coveka savremene civilizacije jos aktuelna i u kojem vidu? Zasto je i u kojem tipu drustva otkrivanje i ostvarenje personalnog identiteta subverzivno? Da li se u tendenciji globalizacije, koju neki autori karakterisu kao »novi imperijalizam«, iza liberalizma skriva teza o svemoci celine drustva nad individuom? Da bismo sve to ispitali, treba, prema Gerthu i Millsu, prouciti socijalni sadrzaj institucija sistema, prirodu vladajuce elite, opredeljive simbole i ideologije (43: 212). Taj zamasan posao jos nije kompletiran i time se ne mozemo ovom prilikom detaljnije baviti osim kratke analize postojecih drustvenih sistema u modernom drustvu.
Opsti okvir za razmatranje ovog problema je uticaj epohe modernosti i industrijske civilizacije, o cemu je vec bilo reci u prethodnim poglavljima. Ono sto je radikalno izmenilo karakter nase epohe jeste premestanje sredista zivota iz porodice i malih komunalnih zajednica u gradove i industrijska postrojenja u vecim politickim zajednicama, sto je uticalo i na kvalitativne promene u procesu rada i nacina zivota stanovnistva. Sa tim je povezano takvo ubrzanje tehnickih inovacija i tehnoloskog razvoja kakvo se ne pamti u ranijoj istoriji. Drugi znacajan momenat u razvoju modernih drustava je demografski rast i omasovljenje stanovnistva, ali i masovna produkcija ne samo roba materijalne potrosnje vec i kulture (masovna kultura) i komunikacionih mreza (masovni mediji). To je, s jedne strane, uticalo na razvoj suvereniteta individue kao subjekta: nestanak prosirenih porodica i cvrstih srodnickih veza i stvaranje malih nuklearnih porodica u kojima dolazi vise do izrazaja individualnost clanova; u fabrici radnik kao pojedinac sklapa ugovor o radu i javlja se kao »proizvodjac« dobara i dohotka; javljaju se povelje o individualnim pravima i slobodama coveka; grad kao nastamba individualnih porodica i mnogih inokosnih pojedinaca utice na formiranje drugacijeg tipa interpersonalnih odnosa. A sa druge strane, »masovno drustvo« tezi ka unifikaciji standarda ponasanja, rada i potrosnje, kao i kulturnih sadrzaja, sto proizvodi potrebu za kolektivnim identitetom jer, kako je pisao David Riesman u knjizi Usamljena gomila, osnovna teznja savremenog Amerikanca je »ne strcati«, ne biti izvan grupnog nacina ponasanja sa kojim zeli da se konformira.
Protivrecnost izmedju istovremene teznje za individualnoscu i za lojalnoscu kolektivu/grupi opsta je karakteristika modernog coveka. Nedopustivo je pojednostavljivanje slozenog prostora nase epohe neproblematizovanom podelom na liberalizam (individualizam) i komunizam (kolektivizam). I demokratska drustva pate od naboja konformizma i institucionalizovanog potiskivanja individualnosti: apsolutizovanje proceduralnih principa demokratskih institucija; institucionalizacija drustvenih uloga koja cesto gusi individualnu inicijativu i kreativnost; lojalnost drzavi u ime patriotizma kada se zahteva zrtvovanje individualnih potreba i interesa, itd. Iako je uglavnom tacno da demokratska drustva zamenjuju vladavinu coveka »vladavinom zakona«, jos uvek imaju ogromnu moc predstavnici drzava i vladajucih elita u svim drustvima, mada se demokratska drustva razlikuju od autoritarnih/totalitarnih po tome sto u njima »pravna drzava« nastoji da zakonski ogranici moc pojedinaca i same drzave; dok se u totalitarnim drustvima zakon stavlja u sluzbu »partijske drzave«, sto omogucuje ne samo vladavinu jedne partije vec i jednog coveka. Ali, fenomen »harizmatskog vodje« nije odsutan ni u demokratskim drustvima (De Gaulle, Mitteran, Churchill, Roosevelt, Brandt, itd.), uslovljavajuci orijentaciju prema autoritetu na ustrb individualne autonomije. Totalitarni sistemi, u tom pogledu, nastoje da iznude potpunu lojalnost »vodji« kao »drevnom patrijarhu« (43: 175), podrazumevajuci poslusnost kao moralnu vrlinu i bezuslovno pokoravanje autoritetu.
Mozemo, dakle, reci da su bitne razlike izmedju demokratskih i totalitarnih drustava sledece: institucionalni sistemi su u prvima regulisani zakonom i podvrgnuti raznim oblicima javne kontrole i pritiska javnosti (ukljucujuci i »gradjansku neposlusnost« kao vrstu pritiska), dok su u drugima pod kontrolom vladajuce partije i drzave; vladajuce elite su u demokratskim drustvima smenjive (princip slobodnih izbora) i odgovorne gradjanima koji ih mogu opozvati (na primer, »impeachment« kao procedura za opoziv predsednika u Americi), jer postoji visepartijski sistem koji omogucuje utakmicu stranaka na politickoj sceni, dok su totalitarna drustva monisticka i ne dozvoljavaju politicki pluralizam ili, ako on postoji, drzava svojom apsolutnom vlascu uspeva da marginalizuje opoziciju i dejstvo drugih politickih subjekata; u demokratskim drustvima simboli su pluralisticki (postoje moralni, religiozni i drzavni simboli, vladajuci mitovi, pravni simboli) i sluze, radi opste identifikacije gradjana sa drzavom kao politickom zajednicom, kao opsta matrica prepoznatljivosti drzavljanstva ili gradjanstva (citizenhood), dok se u totalitarnim drustvima namecu pre svega simboli moci (drzavni simboli) i oko njih gradi mitologija uz pomoc straha, nametnute lojalnosti i pasivnosti podanika rezima, kao sto su primetili Gerth i Mills (43: 195). Drugim recima, uticaj politicke moci je mnogo veci i neposredniji u totalitarnim drustvima gde se poistovecuju javno (drzavno) i privatno na racun drugog i gde ne postoji civilno drustvo kao sfera nezavisnih udruzenja i organizacija, koja nisu pod kontrolom drzavne administracije. Tu je i uticaj ideologije veci, buduci da se zvanicna ideologija proglasava za jedino vazecu i ispravnu i zahteva potpuna lojalnost prema njoj; dok u demokratskim drustvima postoji pluralitet doktrina (iako se desava da se liberalizam apsolutizuje) i ne vrsi se pritisak za njihovo prihvatanje (mada su, na primer, osobe osumnjicene kao simpatizeri komunizma proganjane u Americi za vreme Macartijeve ere). Stoga u totalitarnim drustvima politicke institucije igraju najznacajniju ulogu u formiranju i personalnog i kolektivnih identiteta i uloga politicke socijalizacije provlaci se kroz sve ustanove – od porodice do svih drugih kao najmocniji cinilac oblikovanja tipa pozeljnog karaktera i tipa organizacije (bilo da je rec o politickim organizacijama, ili ekonomskim i kulturnim udruzenjima). U demokratskim drustvima nema opsteobaveznog institucionalnog i idejnog obrasca koji bi se putem politicke socijalizacije nametao gradjanima kao model identiteta; oni se priklanjaju organizacijama i udruzenjima prema vlastitom identitetu, mada se moze reci da ekonomske institucije igraju najvazniju ulogu, buduci da je moderno drustvo industrijsko, proizvodno i potrosacko drustvo, pre svega.
Razlika izmedju demokratskih i totalitarnih drustava moze se napraviti i u pogledu interpretacije dve dimenzije drustva o kojima pisu Gerth i Mills, naime o »redu« i »kontroli«. U demokratskim drustvima red se shvata prvenstveno u smislu postovanja demokratskih procedura i skladnog funkcionisanja institucija sistema, a kontrola kao obezbedjivanje takvog funkcionisanja. U totalitarnim drustvima red je shvacen prvenstveno kao »poredak«, kao odrzanje postojeceg, pre svega, politickog rezima, a kontrola kao pritisak drzave s ciljem sprecavanja izmene takvog poretka.
Demokratski i autoritarni/totalitarni tip drustva najpre se utemeljuju preko porodice, zbog cega je W. Reich porodicu nazvao »politickom agenturom drustva«. Porodice ova dva tipa drustva ce se razlikovati po tome da li razvijaju, i koliko je razvijeno, poverenje izmedju clanova; da li vlada atmosfera tolerancije ili rigidnosti; da li postoji sloboda misljenja i participacije svih clanova porodice u donosenju vaznih odluka, ili »pater familias« sam odlucuje; da li se podstice, ili ometa, sticanje novog iskustva; da li se olaksava, ili otezava, uspesna komunikacija (B. Bernstein pokazuje da postoje razlike cak i u vrsti jezickog izrazavanja – jezickog koda – koje upotrebljavaju clanovi demokratskih i autoritarnih porodica); da li se razvija, ili otezava, sazrevanje deteta (na primer, uocena je manja sposobnost u suocavanju sa problemima i nesposobnost razumevanja realnosti u autoritarnim porodicama); i najzad, da li ugrozava mentalno zdravlje porodice u smislu razvijanja osecanja identiteta, podsticanja ravnoteze psihickih snaga i razvoja samopostovanja (15 i 64). Pervin konstatuje da su deca vaspitavana u demokratskom duhu aktivnija, originalnija, radoznalija, konstruktivnija i sa povecanim intelektualnim sposobnostima i jezickim izrazajnim mogucnostima (114: 38), sto je i razumljivo jer nije guseno izrazavanje njihove individualnosti.
Za nedemokratski tip licnosti, koji ce se formirati prvenstveno pod uticajem autoritarne porodice, a zatim i drugih drustvenih institucija, karakteristicno je da se pojedinac prilagodjava otudjenim oblicima drustva (»strukturirani defekt« – E. Fromm) i da je podloznija represiji i frustracijama koje izazivaju agresiju. To je, isto tako, »sizoidna licnost« – podeljena izmedju »ja« i »mi«. Demokratski tip, medjutim, karakterise: celovitost licnosti, odsustvo narcisoidnosti ili opsednutosti sopstvenom licnoscu, sposobnost upotrebe vlastitih vrednosti, razvoj individualnih sposobnosti i odgovornosti, sposobnost da kaze »ne« (buntovnicka sposobnost), racionalnost, prevladavanje otudjenosti i mrznje, i zadovoljavanje potrebe za identitetom.
Razumljivo je da ovako stroga podela tipova licnosti ne postoji u stvarnosti, jer je proces formiranja karakterne strukture veoma slozen i izlozen razlicitim uticajima i u demokratskim i u totalitarnim drustvima (da nije tako ne bismo mogli razumeti fenomen »disidenata« u totalitarnim drustvima i konformizam u demokratskim drustvima). Zato treba ponoviti Giddensovo upozorenje, koje dolazi iz iskustva demokratskih drustava, da su individue u modernim drustvima suocene sa brojnim egzistencijalnim dilemama (unifikacija-fragmentacija, bespomocnost-postignuce, autoritet-nesigurnost). Buduci da se modernizacija ispoljava i kao globalizacija (unifikacija) i kao probudjena teznja za partikularnim identitetima (neonacionalizam), namece se problem sigurnosti i trazenja zaklona iza novih autoriteta (ujedinjena Evropa ili nacija).
Egzistencijalne dileme se pojacavaju s pojavom socio-kulturnog i politickog pluralizma, koji problematizuje »dominaciju ortodoksije«, ali ne uspeva da nadje ravnotezu izmedju individualizma i kolektivizma, izmedju individualnog i grupnih identiteta (93: 84, 98). Javljanje mnostva socijalnih identiteta povecava slozenost situacije i otezava izbor, te se individue nalaze u procesu izmedju potrebe za vlastitoscu i teznje da postignu sigurnost svog drustvenog polozaja. Pluralizam, kaze Mehennan, s jedne strane, sve relativizuje, a sa druge, podstice razne vrste fundamentalizma kao »ultra-relativizma« (93: 83). On govori o »asocijativnoj demokratiji« kao pozeljnom modelu koji moze da razresi te protivrecnosti, buduci da daje saglasnost primatu grupe, ali razvija i moderni senzibilitet za individualnost, jer su udruzenja dobrovoljna i po clanstvu i po motivaciji. U tom tipu drustva postize se gradjanska odgovornost bez socijalne uniformnosti i uzajamnost bez »komunalizma«. Ovde se, medjutim, treba zapitati kako se moze postici uzajamnost, osecanje povezanosti i solidarnosti bez »zajednistva« (komunalizma), sto nas vraca na staru raspravu o »zajednici« (Gemeinschaft) i »drustvu« (Gesellschaft) i zahteva preispitivanje stava da drustvo potpuno iskljucuje zajednicu.
U razmatranje problema koje donosi moderno drustvo i mogucnosti njihovog resavanja treba uvesti i pojam »civilno drustvo« kao slozeni prostor socijalne interakcije i formiranja ravnoteze izmedju individualnih i grupnih/socijalnih dispozicija i karakteristika. Povezujuci javnu i privatnu sferu delovanja,17 civilno drustvo omogucuje da se personalni i kolektivni identiteti shvate u njihovoj povezanosti i da se u procesu socijalizacije (narocito sekundarne socijalizacije) i individuacije razvijaju obe komponente identiteta. A buduci da su socijalni identiteti visestruki u modernim drustvima, individue se nalaze u situacijama da moraju da vrse izbor (inace dolazi do izolacije i pojacanja osecanja bespomocnosti) i da se time postize osecanje samoidentiteta. U tom smislu, prisustvo ili odsustvo »civilnog drustva« umnogome menja matricu socijalnih cinilaca koji uticu na razvoj oblika personalnog i kolektivnih identiteta. Stoga se moze reci da je uspostavljanje »civilnog drustva« u bivsim totalitarnim sistemima odlucujuci korak u prelasku na demokratsko drustvo. Analize, medjutim, tek treba da pokazu koliko je u procesu transformacije bivsih socijalistickih drustva prevazidjen totalitarni/autoritarni okvir, ili se javljaju tendencije njihovog obnavljanja, od cega zavisi i koliko se otvara prostor za nastajanje »civilnog drustva«.
 
 
 
 

13 Videti: Porodica kao ljudska zajednica, 1981, III deo, i Antropologija u personalistickom kljucu, 1997, gl. 13.
14 Foucault je odbacio podelu na »unutrasnje« i »spoljasnje«, unutar-psihicko i socijalno, kao i pojam internalizacije, jer je smatrao da vlast nema moc nezavisno od svojih objekata i da ideja otudjenja i represije zamenjuje ideju »subjektivizacije« kao nacin da se individue pretvore u subjekte »odozgo« (u zatvoru, skoli, bolnici) i »odozdo« (kroz versku i komunitarnu praksu, kao sto je, na primer, psihoanaliza). Stoga govori o »tajnoj kolaboraciji izmedju ‘javnog’ i ‘privatnog’« (23: 210–211).
15 Allport govori o »infantilnoj krizi« kod odraslih, koja se moze uzeti kao karakteristika nedostignute zrelosti, a koja se manifestuje time sto pojedinci nisu savladali prelaz iz prve faze savesti (must-conscience) u drugu fazu (ought-conscience), sto blokira i normalan razvoj deteta i formiranje identiteta.
16 Kada je u pitanju uloga tenzija u formiranju identiteta postoje dve suprotne teorije: jednu zastupa Cattell, koji govori o potrebi redukovanja tenzija, a drugu Rogers, koji smatra da se tezi tenzijama kao dinamickom elementu razvoja.
17 Suprotno shvatanju da civilno drustvo predstavlja sferu privatnih delatnosti nasuprot drzavi kao zastupniku javnih delatnosti.