Poglavlje sesto

Antropoloski pristup nacionalnom identitetu
 

Nacija kao etnicka grupa postaje umesto drzave  
referentna tacka za identifikaciju i lojalnost.  
Claus Offe  

 Antropoloski pristup nacionalnom identitetu,18 za razliku od organskog/bioloskog pristupa, zasniva se na uverenju da nacionalno osecanje nije po prirodi dato niti urodjeno, vec je, kao i druga kulturna svojstva coveka, uslovljeno istorijskim drustvenim i politickim okolnostima; on se stvara istorijski sa nastankom i razvojem nacije kao kulturne i politicke zajednice. Prihvatajuci ideju Philippea Poutignata i Jocelyne Streiff-Fenart (119), posmatracu naciju kao »antropoloski okvir identiteta«. A to znaci da treba prouciti one karakteristike koje su transbioloske prirode, kao elemente koji su stvoreni u toku ljudske, socio-kulturne evolucije. Naciju treba posmatrati u okviru kulture kao »sekundarne prirode« coveka kao »simbolickog univerzuma« pomocu kojeg covek osmisljava svoj zivot i odredjuje svoje mesto i ulogu u svetu u kojem zivi.19 Nacija je, dakle, dinamicka kategorija i treba je posmatrati kao rezultat istorijskog razvoja ljudi/naroda, a ne kao »prosirenu porodicu« zasnovanu na krvnom srodstvu i mitoloskoj predstavi o zajednickom poreklu i »herojskim precima« cijih bi se navika i obicaja odredjeni narod morao pridrzavati kao nesvesnog dela svoga identiteta.
Treba, dakle, razlikovati etnicku grupu i naciju.
Problem nacionalnog identiteta moze se posmatrati: a) ili kao identifikacija sa etnickom grupom, ili sa kulturnom i politickom zajednicom, odnosno kao prirodna datost koja je bioloski uslovljena i tradicijom odrzavana, ili kao istorijska, drustveno i kulturno uslovljena politicka zajednica (razlikovanje izmedju premodernog i modernog shvatanja nacije); b) u odnosu na druge vrste identiteta (klasni, statusni, generacijski, konfesionalni, profesionalni, itd.); i c) na nivou personalnog i grupnog/kolektivnog identiteta.

Dva poimanja nacije

Nastajuci u eri radjanja gradjanina i moderne drzave, nacija oznacava kraj feudalnog partikularizma i trend ka integraciji dotle podeljenih naroda. Stoga se pojam nacije mora razlikovati od pojma »etniciteta«, koji se povezuje sa plemenom kao prvobitnom formom drustvene organizacije zasnovane na verovanju u zajednicko poreklo (predaka) i na tradicionalnim mitologijama. Iz tih razloga mora se govoriti o dva poimanja nacije. Prvi pojam se izvodi iz nemackog romantizma i izrazava teznju za plemenskim jedinstvom, koje se zasniva na pripisanim principima i istorijskim legendama i mitovima; drugi naciju definise kulturoloski, kao proizvod Francuske revolucije, kao zajednicu odredjenu kulturnim i politickim identitetom, podrazumevajuci da etnicka grupa nije konstitutivna za pojam nacije, niti za drzavu. Dakle, moze se govoriti o etnickom i gradjanskom pojmu nacije. Na pitanje da li je moderna nacija zasnovana na etnickoj osnovi, mnogi autori odgovaraju negativno, buduci da se ona formira preko drzave i odgovarajuce kulture kao »simbolickog univerzuma«, koji pojedincima i drustvenim grupama pruza opsti okvir orijentacije u datoj politickoj zajednici. 
U moderno shvacenoj naciji pojedinci nisu krvno vezani za svoju politicku zajednicu, vec postaju njen deo birajuci da u njoj zive kao gradjani, te se tu nacionalnost (nationhood) spaja sa gradjanstvom i drzavljanstvom (citizenhood i citizenship). Zbog toga se moze prihvatiti Arnasonova misao da je nacija interpretativni kontekst, a ne objektivna struktura (5: 230). U kontekstu nacije kao kulturne i politicke zajednice definise se status gradjanina kao istorijske kategorije. U tom smislu, pravi se razlika izmedju »prirodnog naroda« plebsa, etnosa i »politickog naroda« demosa, gradjanske nacije, sto pociva na razlici izmedju »pripadnosti« (kao prinude) i izbora (67: 50), odnosno izmedju »zatvorenog« i »otvorenog« identiteta (54: 11). To razlikovanje oznacava, kaze Bilefeld, razlicite vrste institucionalizacije vlastitog i tudjeg (17: 28).
U objasnjenju pojma nacije razlikuje se primordijalni i relacioni/situacioni pristup. Prema primordijalnom shvatanju nacija se svodi na etnicitet, za koji se misli da je primaran zato sto se pojedinac radja sa konstitutivnim elementima svog etnickog identiteta, a to su oni elementi koji ga povezuju sa precima (pocev od prezimena, verske pripadnosti i sl.). Drugim recima, prema ovom shvatanju etnicki identitet cini »baznu grupu« identiteta za sve pojedince, kroz koju se prenose emocije, instinkti, uspomene, sto stoji s one strane svesti. Izvodi se iz verovanja da je etnicki identitet ukotvljen u srodnicku grupu (prosireni srodnicki sistem), pridajuci etnickoj privrzenosti primarnu snagu solidarnosti prema »svojima« i budeci simbolizam krvne veze, sa pretpostavljenim bioloskim korenima, a u stvari predstavlja bioloski redukcionizam. Poutignat ukazuje na interakcionisticku kritiku primordijalnog shvatanja, koja tvrdi da etnicitet nije svojstvo steceno rodjenjem, jednom za svagda, nego je kontinuirani proces dihotomizacije izmedju clanova grupe i onih izvan nje, koji se potvrdjuje u drustvenoj interakciji (119: 100101, 104).
Istu sumnju izrazava i R. Jenkins, poricuci fundamentalni, primordijalni aspekt etniciteta kao izraza »ljudske prirode« (68: 44). I Eriksen izrazava nepoverenje prema primordijalnom pristupu jer smatra da je etnicitet relacioni i situacioni pojam, mada ukazuje na znacajnu osobenost etnickog identiteta, naime: da se dve osobe pri prvom susretu najpre informisu o etnickoj pripadnosti, te da na osnovu etnicke standardizacije odnosa (i etnickih stereotipa) znaju kako da se medjusobno ponasaju (35: 22).
Suprotno tome, kaze Poutignat, relaciono/situaciono shvatanje nastoji da objasni nastanak etnickih/nacionalnih privrzenosti i kulturne mehanizme koji radjaju i odrzavaju odgovarajuca emocionalna stanja (119: 102). Taj pristup proucava na koji nacin se proizvode i odrzavaju dihotomizacije izmedju clanova i onih spolja; stoga nacionalitet, kao i etnicitet, treba shvatiti kao splet promenljivih interakcija, jer se etnicitet i nacija mogu odrediti samo u odnosu na jednu demarkacionu crtu izmedju clanova i neclanova (119: 172). Drugim recima, etnicki/nacionalni identitet je jedan od oblika identifikacije, ali je pitanje da li je uvek prioritetan oblik u organizaciji celokupnog zivota populacije i individua. A. Smith takodje konstatuje da se etnicitet ne konstruise na osnovu fizickog porekla, vec ili na osnovu fiktivnog porekla, ili po liniji kulturnog afiniteta ovaplocenog u mitovima, secanjima, zajednickim simbolima i vrednostima (131: 29).
Naciju, dakle, mozemo interpretirati kao etnicku zajednicu ili kao gradjansko (kulturno i politicko) drustvo.
Etnicki identitet, shodno primordijalnom stanovistu, uobicajeno se shvata kao »nesvodiva cinjenica« ljudskog ponasanja, a ne kao jedan od istorijskih oblika identifikacije (119: 152). To je zato, prema Smithu, sto etnicka koncepcija nacije naglasava radjanje (srodstvo) i domacu kulturu kao ishodiste »odakle smo dosli«, a zemlja se shvata kao »sveta zemlja«, kao »domovina« (131: 22). Prema tom shvatanju, clanovi u etnickoj grupi imaju osecanje zajednickog porekla, pozivaju se na zajednicku i samo njima svojstvenu istoriju i sudbinu, poseduju neke osobene karakteristike i dozivljavaju osecanje kolektivne originalnosti i solidarnosti. Pripadnost grupi, svest o grupnom pripadnistvu i razlici, afektivna privrzenost zajednici i proslosti, kao i tradiciji to su osnovne karakteristike tako shvacene etnicke grupe.
Etnicki identitet se, na taj nacin, izgradjuje na osnovu istovremene privlacnosti medju onima koji sebe dozivljavaju kao pripadnike iste vrste i odbojnosti prema onima koji se dozivljavaju kao stranci. Ili, prema Weberu, etnicka grupa pociva na dostojanstvu onih koji gaje odredjene zajednicke vrednosti i na preziru prema onima koji upraznjavaju tudje obicaje (119: 91). Zbog toga se etnicka unutargrupna solidarnost sukobljava sa tudjim elementima, sto dovodi do ksenofobije. Prema Smithu, karakteristike etnicke zajednice su kolektivno ime, mit o zajednickom poreklu, zajednicko istorijsko secanje, »svoja zemlja«, solidarnost (131: 21).
Neki autori skrecu paznju na to da se iza etnickog zajednistva skriva fiktivno, »metaforicno srodstvo«, koje nastaje iz verovanja da se etnicke karakteristike ne sticu vec da su pripisane nasledjem kao clanstvo u »porodici« (65: 207). Zato Jenkins smatra da etnicki identitet, iako prvorazredna dimenzija ljudskog iskustva, nije »prirodno« stanje drugacije nego sto je kultura prirodna za covecanstvo (68: 7576).
Etnicki identitet predstavlja prvorazrednu dimenziju ljudskog iskustva buduci da pruza ljudima element »socijalne biografije« (»ko je ko« u svetu) i obezbedjuje zajednicke kulturne vrednosti na osnovu kojih se procenjuje pripadnost, odnosno »ukljucivanje« i »iskljucivanje«, tj. odredjuje »simbolicku konstrukciju kulturne razlike« i dihotomizaciju drugih kao stranaca (119: 140, 159, 172). Drugim recima, na osnovu razlikovanja onih unutra i drugih spolja, etnicka grupa predstavlja autenticni grupni identitet (68: 145).
Sve dotle dok ne postane baza politike/ideologije, etnicki identitet vrsi svoje »prirodne« funkcije i ne dobija maligne oznake. Medjutim, kada se pretvori u etnonacionalizam sluzi kao mocno oruzje politicara upozorava Jenkins i etnicke kategorije se tada javljaju kao referentne tacke za politicki identitet, preko kojeg »vodje« vrse politicku mobilizaciju (u multietnickim drustvima politicke partije nastoje da dobiju podrsku na etnickoj osnovi). Na taj nacin se politizuje etnicka svest i etnicki identitet postaje osnova jedne ideologije (65: 215217).
Ako je snaga etnickog identiteta, prema recima Poutignata, u tome sto predstavlja »utociste« iz kojeg covek ne moze biti izbacen i u kojem nikad nije sam (119: 101), onda je razumljivo da etnicki shvacena nacija pruza ljudima vise nego gradjanska nacija, posto prva dozvoljava svakom da sudeluje u dostojanstvu »jednog velikog, jakog i savrsenog bica« kako se dozivljava etnicka grupa (54: 490). Uz to, etnicki identitet je postojaniji i na transparentniji nacin odredjuje mesto pojedinca u sirem drustvenom poretku, koje se vezuje za njegove korene; ali i zato sto je imperativan i ne moze se svesno ignorisati (119: 226), tj. nije racionalno utemeljen. Ali, on pociva i na cinjenici da u sredini koja nam je poznata mozemo lakse zadovoljiti potrebu za sigurnoscu (72: 13).
Ne treba, medjutim, izgubiti iz vida upozoravaju Supek i Kecmanovic da etnicki identitet lako prelazi u nacionalizam, kada postoji sociopsiholoska spremnost da se reaguje nacionalisticki, tj. kada grupni identitet stvori obrasce da se grupa homogenizuje prema unutra a antagonizuje prema spolja, i kada pojacana teznja za integracijom iskljucuje razlike i formira stereotipe i predrasude.
Gradjanski (kulturno-politicki) identitet shvata se kao zajednica koja se ne zasniva na mitu o zajednickom poreklu »krvi i tla«, nego se istorijski formira preko drzave i kulture kao »simbolickog univerzuma« koji pojedincima daje opsti okvir orijentacije u datoj politickoj zajednici. U takvoj zajednici pojedinci nisu krvno (srodstvom) vezani za svoju zajednicu, vec postaju njen deo zato sto u njoj zive i deluju kao gradjani, koji dobijaju drzavljanstvo (citizenhood ili nationhood) prema toj politickoj zajednici i tako sticu »gradjanstvo«. Za to nije potrebna homogenizacija po etnickoj liniji, jer se u nacionalitetu ne dogadja potpuna identifikacija »ja« sa »mi«, vec pojedinci mogu pripadati istovremeno svojoj etnickoj grupi i sire shvacenoj (gradjanskoj) naciji bez sukobljavanja, a ostaje i prostor za oblikovanje i drugih vrsta kolektivnog identiteta. Posto se u nacionalnom »mi« ne vrsi redukcija na etnicki/nacionalni identitet, koji je samo jedno od obelezja clanova date kulturno-politicke zajednice, nacionalna identifikacija nije ekskluzivna (na bazi ukljucenja/iskljucenja) i ne proizvode se etnicki/nacionalni antagonizmi.
Osecanje pripadanja naciji kao kulturno-politickoj zajednici je druge vrste nego sto je etnicka pripadnost. Pojedinac joj pripada zato sto usvaja njene vrednosti i prihvata njene institucije i norme, koje moze i da kriticki preispituje, a moze da promeni i svoje drzavljanstvo, buduci da ne gaji osecanje sudbinske povezanosti za takvu zajednicu. Dakle, gradjanin moze da bira svoju nacionalnost (na primer, deca iz mesovitih brakova). Ali, zato sto nije rec o bezuslovnoj identifikaciji, moderna nacija nema takvu moc nad pojedincem kao etnicka grupa, koja ga cini opsednutim nacionalnim bicem, jer je ona vise jedan referentni antropoloski okvir koji odredjuje norme zivota u datoj kulturno-politickoj zajednici, sa kojom se veza moze lakse raskinuti nego veze »krvi i tla«.
Za razliku od etnickog identiteta, u kojem svaki pojedinac intimno dozivljava sebe prvenstveno kao Nemca, Francuza, Srbina ili Hrvata, u modernoj naciji on sebe dozivljava visestruko: i klasno i konfesionalno i profesionalno, ukljucujuci i dozivljaj da je istovremeno i gradjanin sveta. U tom sklopu nacionalna pripadnost ne mora imati prvenstvo. Stoga je gradjanski nacionalni identitet mnogo bogatiji jer nije redukovan na jednu dimenziju, te se putem nacionalnog identiteta ne dolazi izravno ni do integriteta licnosti ni do socijalnog integriteta, buduci da pojedinac mora da usaglasi u samom sebi vise nivoa identiteta.
Zato moderna nacija nije zamena za personalni i druge vrste grupnog identiteta, vec je samo zajednicki okvir koji pruza odredjene garancije svojim clanovima da zive i deluju kao gradjani date politicke zajednice. Dakle, za razliku od etnickog identiteta kao neke vrste socio-kulturnog »gena«, koji dobija snagu organske veze, nacionalni identitet je kulturno i politicko povezivanje clanova, koje ujedinjuje clanstvo u datoj politickoj zajednici kao celini na osnovu prihvacenih drustvenih vrednosti i simbola, ali na osnovu moguceg izbora, obezbedjujuci integraciju individua i klasa u jednu superiorniju zajednicu. Kao takva, moderna nacija nudi zastitu prema spoljasnjem svetu i jamci socijalnu sigurnost, pomazuci da se neposredno okruzenje strukturira i ucini preglednim (144: 5). Buduci da se moderna nacija stavlja u odnos prema sirim, politickim (a ne etnickim) zajednicama, ona je sinonim »otvorenog drustva« jer ne shvata razliku u smislu iskljucenja, za razliku od etnicke nacije koja ovaplocuje tradicionalno »zatvoreno drustvo« jer tezi homogenizaciji prema unutra.

Nacionalna identifikacija i nacionalni identitet

Kada se identitet izgradjuje na bazi etnosa, on se svodi na identifikaciju sa etnickom grupom, moglo bi se reci, bez ostatka, cime se ogranicava i suzava kako individualitet tako i grupni identitet, koji mora da se podredi etnicitetu sto je potpunija identifikacija sa etnickom grupom, siromasnije je »ja« i pojedinaca i grupe.
U naciji kao kulturno-politickoj zajednici nacionalna identifikacija je samo prva i neophodna faza, koja predstavlja kategorizaciju pojedinca u datu politicku zajednicu, ali na sirem planu u okviru date kulture i drustveno-politickog sistema. Medjutim, nacionalna identifikacija nije dovoljan uslov za personalnu i socijalnu integraciju, buduci da u modernom drustvu postoji pluralitet procesa identifikacije, te se u toku razvoja licnosti javlja refleksivni, kriticki odnos prema objektima identifikacije. Kriticki odnos omogucuje da pojedinac stekne nezavisnost i svojevrsnost, te se ne javlja znak jednakosti izmedju nacionalne identifikacije i personalnog/kolektivnog identiteta. Ovde vazi pravilo: sto se potpunije ostvaruju personalni i grupni identiteti, fleksibilnija je identifikacija sa nacijom.
Pojedinac razlicito definise svoje »ja« u odnosu na pripadnost etnickoj ili gradjanskoj naciji. U prvom slucaju, etnicka pripadnost se smatra fundamentalnom za samoodredjenje prema Herderovoj formuli, prema kojoj sam prvo Nemac pa onda covek, buduci da pojedinac dozivljava samoidentifikaciju primarno kao etnicku identifikaciju, jer u identifikaciji sa etnosom prisvaja neke atribute koji se pripisuju naciji, takozvani nacionalni karakter, koji interiorizuje u svoju personalnu strukturu. I na nivou kolektivnog identiteta na toj osnovi problemi se razmatraju prvenstveno kroz kategoriju pripadnistva i konstituisanja predstave o »mi« kao izraza partikularne (etnicke) zajednice. Time se postize cvrsta veza izmedju »ja« i »mi« u specificnom etnickom kontekstu. Odnos izmedju »ja« i »mi« konstituise se putem homogenizacije »naseg« i iskljucivanja »drugog«. Tu je »ja« subordinirano prema »mi« (etnickoj grupi) i nacionalni autoritet se javlja kao primarni super-ego.
Posto se homogenizacija vrsi da bi se formiralo partikularno (etnicko) »mi«, koje se razlikuje od drugih etnickih grupa, odnos izmedju »mi« i »oni« je odnos suprotstavljenosti, koji u posebnim okolnostima zaostrenosti etnickih sukoba u multietnickim zajednicama moze prerasti u antagonizam, kada »drugo«, tj. sve sto je razlicito postaje »neprijateljsko«. Tada se stvara odbojnost prema drugim narodima, ili takozvana etnicka distanca. Na toj osnovi formira se etnocentrizam, koji Cvetan Todorov odredjuje kao »neopravdano nastojanje da se vrednosti naseg drustva (nacije Z. G.) uzdignu na nivo univerzalnih vrednosti« (138: 19). Tada se ka opstem polazi od posebnog koje se uopstava, jer se veruje da su »nase« vrednosti prave i da se ne moraju dokazivati. Ta ubedjenost u superiornost etnickog »mi«, sa kojim se pojedinci identifikuju, nuzno proizvodi inferiornost »drugog« (kao varvara od kojih se treba distancirati). Jer, smatra Comaroff, kada se istice jedno kolektivno »mi«, istovremeno se porice neko kolektivno »drugo« (119: 138). Istovremeno, partikularizacija grupnog (kao etnickog) identiteta redukuje i drustvo na naciju (etnos) i ogranicava mogucnost ispoljavanja kako personalnih dispozicija clanova drustva tako i kolektivnih potencijala drustva u celini.
U gradjanskoj naciji, pak, kao sto je vec receno, ne uspostavlja se bezuslovna identifikacija ni pojedinaca ni drustvene grupe sa nacijom, te se i odnos izmedju »ja« i »mi«, i »mi« i »oni«, uspostavlja na osnovi uzajamnog uvazavanja razlika i tolerancije. Buduci da se veze izmedju gradjana unutar politicke zajednice stvaraju putem kulturnog (idejnog) povezivanja, te se razlike ne dozivljavaju kao suprotstavljanje koje radja ksenofobiju. Ali, to ne znaci da se odnosi izmedju razlicitih politickih zajednica ne mogu dozivljavati kao sukob interesa, na primer, oko teritorije ili ideologije.
U takvoj vrsti nacionalne identifikacije ne gube se ni licnost ni drustvena grupa sa svim svojim obelezjima, vec su u stanju da sacuvaju svoj specificni nenacionalni identitet, sto omogucuje ostvarenje pluraliteta identiteta. Ovo, naravno, pod uslovom da se nacija shvati kao kontekst nacionalne drzave kojoj je osnovni cilj obezbedjenje individualnih i kolektivnih ljudskih prava, na osnovu cega se ostvaruje pluralitet interesa i mogucnost preuzimanja razlicitih formi identiteta. Ovde je rec o razvijanju nacionalnog osecanja kao spone koja povezuje individue u odredjenu politicku zajednicu, koja im obezbedjuje da zive kao gradjani date celine. Zato treba razlikovati nacionalno osecanje i nacionalizam20 kao pokret u kojem nacionalno osecanje dobija iskljucivu formu i izaziva neprijateljstva medju ljudima i narodima. To se dogadja onda kada drustveni problemi postanu toliko slozeni da se nacionalna drzava pojavljuje kao jedina institucija koja poseduje moc ujedinjavanja. Prema Shaferu, nacija i nacionalizam mogu dati modernom coveku one beneficije koje su totem i totemizam davale primitivnom coveku: osecanje pripadnosti, drustvenog znacaja, zastite i kolektivne nade za buducnost (126: 181).

Vaznost nacionalnog obrasca identiteta

Na pitanje zasto je nacionalni obrazac identiteta sugestivniji i privlacniji od drugih vrsta identiteta vec je prethodni stav Shafera ponudio odgovor. To je zato sto etnicka grupa deluje neposrednije, kao »genetska konstitucija« koja se nesvesno nasledjuje i poima kao »utociste«, narocito u slozenom modernom svetu, u kojem pojedincu nije lako da se snadje i sebe locira. Emocionalni naboj koji nosi etnicki/nacionalni identitet umnogome objasnjava silu koja privezuje ljude za svoju naciju, jer se oni sa njom identifikuju afektivno, nesvesno, verujuci da su sa nacijom sudbinski povezani. Psiholoska veza izmedju pojedinaca i nacije, kao sto je privrzenost nizu simbola i verovanja koja oznacavaju zajednistvo, mnogo je jaca u nacionalnom identitetu nego u drugim vrstama identiteta. Nacionalno osecanje na taj nacin proizvodi stavove koji olaksavaju identifikaciju sa datom strukturom moci, koja se, preko nacije, prenosi i na pojedince. Verovanje u zajednicko poreklo ili u zajednicku istoriju i kulturu proizvodi osecanje solidarnosti i povezanosti. To pojedincima daje snagu, buduci da se ne osecaju izolovano. Stoga Huntington zakljucuje da potrebu za identitetom ljudi mogu lakse zadovoljiti u etnickoj/nacionalnoj zajednici nego u drzavi, te da je nacionalni nivo a ne civilizacijski pogodnije tle, buduci da je civilizacija isuvise globalan fenomen da bi se pojedinci mogli s njom identifikovati (iako predstavlja najsiri kontekst identifikacije).
Nacionalna identifikacija postaje narocito znacajna u vreme vecih drustvenih promena, kada dolazi do menjanja tradicionalnog obrasca identiteta i do potrebe da se oblikuje novi identitet; tada se kao resenje vidi vracanje tradiciji (54: 17). Parsons je takodje smatrao da do jacanja nacionalnog identiteta dolazi radi reintegracije pojedinca u manje anomijske i manje otudjene drustvene zajednice nego sto je globalno drustvo, koje je proizvelo drustvenu dezorganizaciju (119: 85).
Etnicki/nacionalni identitet postaje, znaci, vazan u nemirnim vremenima, kada je ugrozen usled socijalne erozije; on pruza stabilno (prirodno), nepromenljivo jezgro pripadnosti. Transcendirajuci ugrozeni personalni identitet, nacionalni identitet se javlja kao lek protiv napetosti i daje snagu pojedincu koji se oseca usamljen i bespomocan. Kolektivna nesigurnost aktivira etnicku mobilizaciju i obezbedjuje da svet postane jasan i pregledan, mada je nacionalni autizam istovremeno i kocnica razvoja drustva.
Na pitanje zasto je nacionalizam postao fundamentalan u modernom svetu, Anthony Smith odgovara: prvo, zbog svoje sveprisutnosti, jer je nacija globalna pojava i, drugo, zato sto nacija prodire u sve sfere ljudske aktivnosti i obezbedjuje opsteprihvacene spone za uspostavljanje uzajamnih odnosa (131: 143144).
D. Kecmanovic zakljucuje svoja istrazivanja time sto vaznost nacionalnog identiteta temelji na sledecim argumentima: 1. u nacionalnom obrascu ljudi prepoznaju najprimereniji nacin da zadovolje neke vazne individualne i grupne potrebe za pripadanjem, za sigurnoscu, za mestom u siroj zajednici, itd.; 2. nacija bolje od drugih drustvenih grupa evocira neke urodjene sklonosti naroda; 3. mediji propagiraju nacionalni obrazac kao pravi uzor identiteta (72: 143).
Zbog toga je etnicka grupa popularnija i privlacnija od drugih drustvenih grupa i vecina ljudi tezi da pripada svojoj naciji.

Modernizacija, globalizacija i nacionalni identitet

Za razliku od Weberovog ocekivanja da ce sa razvojem procesa modernizacije doci do slabljenja nacionalne svesti, svedoci smo cinjenice da jaca snaga nacionalnog identiteta i nacionalistickih pokreta pred kraj XX veka. Prema Jacksonu, modernizacija podstice razlicite grupne svesti, pa i tradicionalne grupe obnavljaju svest o sebi i svojim interesima i zahtevima u odnosu na druge grupe (65: 217). A to je zato, kaze Melucci, sto veoma diferencirani odnosi u slozenim modernim drustvima nisu u stanju da obezbede forme identiteta koje bi odgovarale potrebama za samoodredjenjem i potvrdjivanjem (94: 132).
Globalizacija, smatra Montserrat (101: 131), dovodi u pitanje osecanje kontinuiteta, jer se brise zajednicka proslost i nestaje zajednicko secanje, sto predstavlja vazne odrednice identiteta. Buduci da nacija nudi resenja za te probleme, ona iznova postaje privlacan obrazac identiteta, utoliko pre sto se javlja kao personifikovani kolektivitet, koji se suprotstavlja bespomocnosti i depersonalizaciji individua. U takvim okolnostima etnicka/nacionalna obelezja postaju iznova istorijski relevantna. Moze se zakljuciti da etnicka/nacionalna mobilizacija ozivljava danas kao rezultat: 1. reakcije na modernizaciju koja dovodi do difuzije i krize identiteta, stvarajuci konfuziju za koju nacionalni obrazac identiteta nudi resenje; 2. kidanja veza sa primarnom grupom u modernom drustvu, sto stvara osecanje usamljenosti i izgubljenosti zbog prekida veza izmedju individua i drustva, a nacionalni obrazac identiteta ponovo uspostavlja te veze; 3. osecanja ugrozenosti i potrebe da se zastiti grupni mentalitet; 4. zbrke zbog pluraliteta vrednosti, a nacionalna grupa nudi izvesnost osloncem na »slavnu proslost«.
A u Istocnoj Evropi, objasnjava Claus Offe (108: 31), do obnove nacionalnog obrasca identiteta dolazi usled toga sto se ljudi vise ne osecaju delom drzave koja je diskreditovana, pa se ponovo obracaju naciji koja, umesto drzave, postaje »referentna tacka za identifikaciju i lojalnost«.
Opravdavanje snage nacionalnog identiteta na taj nacin sto se kaze da su sve moderne drzave »nacionalne drzave« J. Krejca (76: 23) dovodi u pitanje, jer smatra da pojam »nacionalna drzava« nije adekvatan za moderne drzave buduci da su sve moderne drzave (sa malim izuzecima) multinacionalne, te se drzava ne podudara sa nacijom; stoga, smatra on, vise odgovara termin »drzave nacija« (the states of nationalities).
Uzimajuci u obzir sve sto je do sada receno, moze se pretpostaviti da ce vaznost nacionalnog identiteta rasti i u XXI veku, buduci da nisu resena neka fundamentalna pitanja koja izaziva proces modernizacije i globalizacije. To su: suprotnost globalizujucih procesa i partikularne samosvojnosti naroda i lokalne situiranosti drustvenih grupa; postojanje tenzija izmedju personalnog i kolektivnih identiteta, kada se nacionalni autoritet namece kao resenje; sirenje transnacionalnog prostora u kojem se gubi jasan obrazac grupnog identiteta; sve veci pluralitet obrazaca identiteta koji stvara konfuziju; mesanje kultura, sto izaziva potrebu za obnavljanjem tradicionalnog obrasca identiteta da bi se odbranila vlastita tradicija; tendencija ka asimilaciji nacionaliteta u predstavi »globalnog sela«, sto kao reakciju izaziva jacanje svesti o partikularitetu »svoje« nacije i teznju da se on odbrani.
Pitanje je, medjutim, da li ce se putem etnicke/nacionalne mobilizacije naci resenja za navedene probleme, ili ce doci do zaostravanja etnickih konflikata.
U narednoj glavi bavicu se pitanjem: pod kojim uslovima etnicka mobilizacija dovodi do etnickih konflikata prerastajuci u etnonacionalizam.

18 Mnogi autori izjednacuju antropolosko sa bioloskim, smatrajuci da iskljucivo bioloske osobine predstavljaju univerzalnu osnovu »ljudske prirode«. Takvo shvatanje je suprotno tumacenju da je okosnica antropologije kultura, a ne izvorna priroda i da antropolosku prirodu coveka cine oni elementi koji individualni organizam pretvaraju u kulturno razvijeno ljudsko bice.
19 Kada se bioloski shvacena nacija vezuje za kulturu (neki autori to nazivaju i »kulturna nacija«, za razliku od »politicke nacije«), tada se kultura shvata, pre svega, kao nasledje tradicionalnih obicaja i usvojenog jezika, sto je samo segment kulture, kao tekovine etnosa, ali ni to se ne moze protumaciti kao prirodna datost buduci da je rezultat istorijske kulturne evolucije.
20 U literaturi se cesto ova dva pojma uzimaju kao sinonimi i govori se o nacionalizmu u pozitivnom i u negativnom smislu. Smatram da to nerazlikovanje stvara nepotrebnu konfuziju, jer je nacionalizam uvek iskljuciv i vodi izolacionizmu, sto ne mora biti slucaj sa nacionalnim osecanjem.

 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar