Poglavlje sedmo

Nacionalizam kao degenerisani oblik kolektivnog identiteta
 
 

Suoceni sa izazovom razaranja uma neki ljudi beze u nacionalizam i nasledje oceva. 
Keneth Weit 

Doba nacionalizma nije proslo, mi tek ulazimo u fazu neonacionalizma. 
L. Greenfeld 


Definicije nacionalizma

Nacionalizam, prema Greenfeldu, pokriva tri vrste pojava: 1) nacionalni identitet i nacionalnu svest, 2) artikulisanu ideologiju i 3) ksenofobicne pojave nacionalnog patriotizma (54: 3). Moze se, dalje, razlikovati »benigni nacionalizam«, kao pokret za nacionalno oslobodjenje; nacionalizam kao politicka ideologija za utemeljenje drzave na bazi nacije; i ekstremni, ultranacionalizam koji je agresivan prema nacionalnim razlikama.
»Benigni nacionalizam« predstavlja ono ujedinjujuce osecanje, prema recima Shafera, koje se izrazava u lojalnosti naciji-drzavi, u ljubavi prema rodnoj grudi, u ponosu zajednickom kulturom i drustvenim institucijama (126: 10). Ali, buduci da se to osecanje razvija u kontrastu prema clanovima drugih grupa, vec u ovoj formi nacionalizma mogu se naci klice za njegovo pretvaranje u agresivni nacionalizam. Smith istice kao benigne efekte nacionalizma: odbranu kultura manjina, ocuvanje izgubljene istorije, inspiraciju za kulturnu renesansu, resavanje krize identiteta, stvaranje drustvene solidarnosti, otpor potiskivanju narodnog suvereniteta (131: 18). 
Nacionalizam kao politicka ideologija je teorija politickog legitimiteta koja uspostavlja poseban odnos izmedju etniciteta i drzave, i zahteva drzavu u ime etnicke grupe (35: 99). Takav nacionalizam svodi celokupnu ljudsku i drustvenu emancipaciju na nacionalnu emancipaciju, iako su drustvo i nacija razlicite kategorije po svojoj opstosti. On prikriva stvarnu heterogenost drustva i stvara »savez jednakih« kaze Zundhausen nezavisno od stvarne drustvene nejednakosti, proizvodeci prividnu homogenizaciju drustva kroz lojalnost jednoj naciji, sto ovaj autor naziva »emocionalno posredovanim bratstvom« (144: 5). To je, dakle, ideologija drustvenog pokreta koji tezi da zasnuje politiku na pojmu nacije (Giddens).
Ekstremni ultranacionalizam se javlja kao patoloski fenomen fanaticne politicke lojalnosti jednoj naciji (78: 15). On stvara kult nacije i mitologizaciju nacije kada nacija-drzava nacionalizuje sve grupe unutar sebe i proizvodi zelju da se iskorene »tudji« elementi, da bi se sprecilo nejedinstvo. Tada nacionalizam, prema recima Michnika, nije borba za sopstvena nacionalna prava, vec bezobzirnost prema pravima drugih na nacionalno i ljudsko dostojanstvo. On je degenerisani oblik prirodne potrebe da se zivi s nacionalnim dostojanstvom i u nezavisnoj nacionalnoj drzavi, buduci da podrazumeva netoleranciju i odbacivanje druge osobe zato sto je drugacija (97: 136). Na to ukazuje i D. Kecmanovic kada pise da nacionalizam prenaglasava razlike i stvara prepreke za uzajamno razumevanje i priblizavanje stvarajuci osnovu za ksenofobiju (Nasa Borba, 78. 02. 1998).
Nacionalizam je, naime, jedan oblik kolektivne identifikacije, a koji ce se od oblika nacionalizma javiti zavisi od toga da li je nacionalna identifikacija samo jedan od oblika identifikacije medju ostalima, ili postaje ekskluzivna i ekspanzivna forma identifikacije. Kada se celokupna identifikacija svede na nacionalnu, tada je rec o ekskluzivnom nacionalizmu, koji dobija negativno znacenje, narocito u drugoj polovini XX veka. Hobsbawm karakterise tu vrstu nacionalizma kao desno-orijentisani pokret koji monopolise sve druge oblike politicke i drustvene identifikacije i vodi ksenofobiji i fundamentalizmu. Njegove karakteristike su iskljucivost, netolerancija, sovinizam; on je povezan sa etnocentrizmom i rasizmom (62: 168). Zasto se javlja ekskluzivni etnonacionalizam? Giddens smatra da se »regresivni oblik identifikacije pojavljuje kada je ugrozena ontoloska sigurnost, kada je rutina prestala da vazi i kada su nastali opsti uslovi za anksioznost« (45: 218). Moze se konstatovati da je ekskluzivni nacionalizam mistifikovana svest koja se zasniva na iracionalnim impulsima kao kompenzaciji za nezrelost licnosti pomocu identifikacije sa »mocnom nacijom«. Zbog toga ga Supek definise kao »regresiju na afektivno-instinktivne dispozicije«, posto ova vrsta nacionalizma prinudjuje pojedince da se ponasaju kao clanovi horde a ne kao gradjani moderne nacije (136: 132).
Iz prethodno recenog moze se zakljuciti da postoji znacajna razlika izmedju nacionalnog osecanja i nacionalizma kao degenerisanog oblika nacionalnog identiteta. Evo u cemu se sastoje te razlike:
1. Nacionalno osecanje izrazava prirodnu potrebu za pripadanjem, za ukorenjenoscu, ali je to privatna stvar pojedinca i on moze da vrsi izbor; dok je nacionalizam iskljuciva ideologija koja suprotstavlja superiornost svoje nacije drugim narodima i obelezava prinudnu pripadnost proklamujuci geslo »jedna nacija jedna drzava«.
2. Nacionalno osecanje ne iskljucuje razlike i ne suprotstavlja se nuzno »drugom« kao neprijateljskom, jer identifikaciju sa svojom nacijom ne dozivljava iskljucivo; nacionalizam je, naprotiv, ksenofobican jer se »etnicka solidarnost« sukobljava sa »tudjim« elementima, te se gaji nepoverenje prema »drugom«.
3. Nacionalno osecanje omogucuje pojedincu da konkretnije percipira svoj drustveni milje i da zapocne proces kulturne identifikacije radi sticanja elementarne sigurnosti u odredjenoj kulturno-politickoj zajednici; nacionalizam, pak, u afektivnoj vezanosti i odanosti pojedinaca iskljucivo svojoj naciji nadjacava i redukuje sve ostale vrste pripadnosti na sopstvenu etnicku grupu. Stoga nacionalisticko osecanje pruza sigurnost pojedincu samo pod uslovom priklanjanja autoritetu nacije, koja mu se namece kao sudbina.
4. Pozitivna funkcija nacionalnog osecanja je, prema Parsonsu, »reakcija na drustvenu dezorganizaciju s ciljem reintegracije pojedinca u manje anomijske i otudjujuce drustvene jedinice nego sto je globalno drustvo« (119: 85); suprotno tome, nacionalizam kao redukcionisticka ideologija stvara prividnu reintegraciju pojedinaca zatvarajuci ih u apsolutizovani okvir »svoje« nacije.
Moze se, stoga, reci da je nacionalizam jedno iskljucivo nacionalno osecanje koje se zasniva na dominaciji nacije nad njenim pripadnicima kao individuama, kao i nad drugim drustvenim grupama. Tu se istice vrednost nacije nad drugim vrednostima. A kohezija u grupi pociva na intergrupnoj, a ne na interpersonalnoj privlacnosti clanova grupe.
Nacionalizam nadjacava nacionalno osecanje, prema Kecmanovicu, onda kada dominira: tendencija da se poseduje teritorija; shvatanje da je svaka nacija nezavisna drzava; verovanje u zajednicku istoriju i poreklo; osecanje ponosa zbog dostignuca svoje nacije; animozitet prema drugim etnickim grupama; dogma da pojedinci zive iskljucivo za naciju; doktrina o superiornosti sopstvene nacije i vera u posebnu nacionalnu misiju; uverenje da je sudbina nacije i sudbina svakog pojedinca; misticna odanost organizmu poznatom kao Volk (72: 29).
Nacionalizam je, stoga, povezan sa etnocentrizmom i sa manipulacijom predrasudama, koje se ne stvaraju na osnovu iskustva u zajednickom zivotu ili u susretu naroda, vec se oblikuju na osnovu stereotipa o pojedinim narodima i uzimaju bez razmisljanja i proveravanja. Nacionalizam je afektivan i odbojan prema racionalnim argumentima.
Karakteristike ekstremnog nacionalizma mogu se, prema Zundhausenu (144), sumirati na sledeci nacin: to je shvatanje koje izrazava saznajnu zakrzljalost jer je saznajna perspektiva veoma suzena i ideologizovana; u prirodi takvog nacionalizma je da je militantan, jer proizvodeci nerazumevanje i mrznju prema drugim narodima on ih svrstava u neprijatelje protiv kojih je opravdano boriti se; on je netolerantan jer iskljucuje »drugog« kao ravnopravnog partnera zajednickog zivota i zasniva se na pretpostavci o deobi naroda/gradjana na one »prvog reda« i one »drugog reda«; ekstremni nacionalizam zahteva utapanje pojedinaca i svih drustvenih grupa u jedan jedini kolektivni entitet u dominantnu naciju; on redukuje personalni i grupni identitet na nacionalnu identifikaciju; takav nacionalizam emituje negativnu energiju i destruktivnost; on postulira da je individualna sudbina neizbezno vezana za sudbinu svoje nacije.
Mozda se bit ultranacionalizma najbolje izrazava idejom Dusana Kecmanovica da je nacionalizam metafora mase, sto oznacava da potire individualnost i ljudsku subjektivnost, namecuci kolektivisticki etos kao vrednosnu orijentaciju. U tom smislu, vredno je pozvati se na teorije o psihologiji mase21 da bi se otkrile nesvesne zone individualne psihe na kojima se zasniva takvo nekriticko obozavanje nacionalne grupe i nacionalnog vodje. Tu se otkriva kako se »visi (nacionalni) ciljevi« povezuju sa prosecnim nagonima ljudi kao izraz sopstvenih zelja, verujuci da je postulirani »nacionalni interes« inkarnacija njihovog sopstvenog bica i duse. Na taj nacin, pojedinci ponovo sticu izgubljeno dostojanstvo kada postanu jedno sa svojom nacijom. Ljudi su tada spremni da se odreknu sopstvenog identiteta zarad nacionalne identifikacije.
Shodno literaturi o ideologiji, potvrdjuje se da sto se vise ideologija stapa sa prosecnom strukturom mase, vrsi se snazniji psiholoski uticaj na individue. Individue su opsednute kolektivom i stapanjem sa njim, jer nacionalizam stavlja grupno/kolektivno iznad individualnog, a vodju iznad naroda (136: 131). Participirajuci u moci nacije, individue sticu novu sigurnost, kao da i same dele tu moc. Nacionalizam je opsednut kompleksom moci nasuprot, ali i zahvaljujuci individualnoj bespomocnosti i nesigurnosti. Prenaglasenost motiva moci ispoljava se u tendenciji da se prema izvesnim (»nasim«) grupama odnosi kao superiornim naspram drugih (»tudjih«) drustvenih grupa. To se lako pretvara u medjuetnicku agresiju, buduci da se izrazava u dihotomijama: moralno »mi« nemoralno »oni«, odnosno »prava strana« »pogresna strana«, ili dominacija-subordinacija, vodja-masa.
Slepo pripadanje svojoj nacionalnoj grupi moze se objasniti ulogom afekata u nacionalistickim pokretima, sto je E. Fromm objasnio kao tendenciju slabog i nerazvijenog ega da zadovolji svoj super-ego (39: 60). Drugim recima, nacionalisticka vezanost za svoju naciju zasniva se na heteronomnim vezama, koje se mogu odrzavati samo represivnim metodama, jer pripadnost nije dobrovoljna i autonomna nego je prinudna.
Nacionalizam kao ekskluzivna ideologija javlja se kao nova religija, koja zahteva verovanje, a ne racionalno rasudjivanje, i zamagljuje predstavu o stvarnosti stvarajuci privid jedinstva u klasno, rasno i etnicki podeljenom svetu. Ovde je rec o religijskom fundamentalizmu, koji usadjuje veru da se samo u svojoj naciji moze naci spas i koji obogotvoruje naciju kao neprikosnovenu zajednicu kojoj se individue moraju zrtvovati.

Ideologija i nacionalisticki pokreti

Nacionalizam kao »izam« je ideolosko shvatanje specificnog socijalnog identiteta i kao politicko saznanje postavlja zahtev kakav treba da bude svet s obzirom na prava i duznosti clanova i tretman neclanova (68: 84). Ali, za razliku od politicke ideologije koja zahteva indoktrinaciju, nacionalizam nastaje iz osnovne emocionalne privrzenosti svojoj zemlji i kulturi (101: 76). Nacionalne ideologije su, dakle, vise podlozne manipulaciji nego indoktrinaciji jer deluju na afekte, a ne na saznajni aspekt individualne psihe. One se sluze zajednickim simbolima da bi formirale osecanje grupne povezanosti i homogenosti. Montserrat ukazuje na to da je nacizam kao ideologija iskoristio nacionalno osecanje i preobratio ga u ekskluzivni, ksenofobicni i ekspanzionisticki nacionalizam (101: 57).
Mislim da se mozemo sloziti sa Ivom Bancem koji smatra da je nacionalizam uvek ideologija i da ga ne treba mesati sa osecanjem nacionalnog identiteta (u 78: 107). Nacionalizam apsolutizuje naciju drzeci da je svet podeljen samo u nacije i da svaka individua pripada samo naciji. Shafer upozorava da nacionalisticki pokret kao ideologija skrece paznju sa gradjana na naciju i odredjuje naciju kao pocetak i kraj svega. To je negativno orijentisani pokret koji se definise u smislu »protiv svega«: protiv coveka i samo za partikularnog coveka (nacionalno odredjenog), protiv stranaca, jer propoveda mrznju protiv onih druge »krvi«, antisemitski (126: 205207). Jednostavno receno, nacionalizam je represivna ideologija.
Poutignat istice razliku izmedju etniciteta kao antropoloske/socioloske kategorije i nacionalizma kao politickog programa; ali da bi se taj program ostvario on se poistovecuje sa etnicitetom (etnocentrizam) i tako pribavlja kolektivno osecanje identiteta »nas« (119: 57). Zato se nacionalna zajednica predstavlja kao »pra-datost« i poziva na narod kao »pra-bice«, kao mitsko telo (122: III). 
Nacionalizam obecava status »nebeskog naroda«, »svete« vrednosti i proklamuje »nacionalnu misiju«, sto ga povezuje sa religijom. On je i tradicionalisticka ideologija; u svojoj misiji oslanja se na proslost i istorijske mitove. Nacionalizam koristi mitove i mitologiju kao ideolosko sredstvo da bi utvrdio »sveta prava nacije«, prema kojima se sopstvena nacija razgranicava od stranaca i podize na pijedestal izabranog naroda. Odbacujuci jednak tretman gradjana koji ne pripadaju sopstvenom narodu, nacionalizam je ideoloski iskljuciv, jer stvara nepremostive barijere medju narodima i ne-etnickim grupama.
Ideoloske karakteristike nacionalizma mogu se izvesti iz Arnasonove konstatacije da on vrsi kontrolisanu upotrebu refleksije u istoriji, kao sredstvo menjanja istorije. Nacionalisticka ideologija prekraja istoriju u korist slave sopstvene nacije, glorifikujuci njena istorijska dostignuca, a na racun drugih naroda, cija se istorijska uloga potcenjuje i umanjuje. Izmisljena istorija i izmisljeni heroji »slavnih bitaka«, koje su u stvarnosti izgledale sasvim drugacije (na primer, Kosovski mit) sluze u ideoloske svrhe, da se dokaze superiornost sopstvene nacije, bez obzira na istoriografske cinjenice.
Dusan Kecmanovic nabraja sledeca svojstva koja karakterisu nacionalisticku ideologiju: pojednostavljivanje slozene stvarnosti i sklonost shematizmu; dihotomija kao oblik pojednostavljivanja manihejska podela sveta; rigidnost da bi se odrzala monolitnost i sprecile promene, te obezbedilo jednoumlje; demarkacija neophodnost razgranicavanja »naseg« i »njihovog«; uniformnost; degradacija racionalnog poruke su namenjene vise srcu nego razumu; populizam i antiindividualizam; moralizam i tradicionalizam; ekstremizam; biologizam pozivanje na ideologiju »krvi i tla« (72: 7484). Pri tom, istice isti autor, nacionalisticka ideologija se poziva na osecanje ostecenosti, uskracenosti, na nagon za samoodrzanjem, na trazenje krivca, na zaveru protiv »nase« nacije, na pretenzije prema drugim narodima, na osvetu i odmazdu koja opravdava mrznju, na zrtvu i zrtvovanje za »nacionalnu stvar« (72: 8591).22
Nacionalisticka ideologija, koja pada na plodno tle emocionalne sfere individualne psihe, koristi se kao mocno sredstvo u rukama nacionalnih politickih elita za legitimizaciju moci. Pomocu nje se dokazuje da je »svoja« nacija jedino utociste i spas, i da stoga pojedinci treba da joj se u potpunosti predaju i stave u sluzbu nacije kao inkarnacije svojih potreba i interesa.
Nacionalizam se, kao i svaka ideologija, moze odrediti kao »izokrenuta svest« koja usmerava percepciju samo na partikularnu zajednicu (»svoju« naciju), ali joj pridaje atribut opstosti i iskljucivosti u ime obogotvorenja fenomena nacije i apsolutizacije nacionalnih vrednosti. Za nacionalisticku ideologiju covek je covek samo po nacionalnom odredjenju. Tek pripadnost sopstvenoj naciji daje mu oreol prave »ljudskosti«. Drugim recima, »pravi« ljudi su samo clanovi sopstvene nacije, svi drugi su »varvari« (sto opravdava diskriminaciju prema drugima).
Bliskost nacisticke i fasisticke ideologije sa ultranacionalizmom je vidljiva u tome sto ih spaja negativisticko stanoviste prema pravima coveka kao ljudskog bica i destruktivizam koji opravdava rusilacku mrznju i svaku vrstu diskriminacije u ime sopstvene nacije. Stoga se moze reci da je ekskluzivni nacionalizam antipokret koji samo putem negacije »drugosti« afirmise sopstvenu naciju i moze da mobilise mase apelujuci na njihove nesvesne zone i budeci elementarne nagone.

Socijalni i psiholoski podsticaji nacionalizma

Suprotno mnogim predvidjanjima da ce u savremenoj civilizaciji doci do opadanja znacaja nacionalistickih pokreta, kraj XX veka je nagovestio obnovu neonacionalizma. Poutignat to objasnjava cinjenicom da i dalje postoji potreba za zajednicom. On kaze da univerzalisticke sile »Gesellschafta« nisu dokrajcile ostatke »Gemeinschafta«, te da ozivljavanje etnickih veza pobija tezu o »sumraku zajednice« (119: 20).
U tom kontekstu su i ona objasnjenja na koja ukazuje vecina autora kada isticu da se nacionalizam najlakse razvija u burnim i nestabilnim vremenima, kada se dogadjaju intenzivne i nagle promene i stvara neizvesnost i nesigurnost. Oni napominju da su u mirnodopsko vreme ljudi manje svesni svoje nacionalnosti i da su vise okrenuti sebi i svojoj porodici. Sa slabljenjem porodicnih veza i sa raspadom tradicionalnih formi identiteta, ljudi gube tlo pod nogama i traze nove oblike zajednice u kojima ce zadovoljiti potrebu za kolektivnim identitetom. U vreme velikih promena drustvene strukture razvija se nacionalizam, buduci da nove drzavne strukture nisu u stanju da obezbede sigurnost gradjana i obezbede legalitet (101: 102). To je narocito slucaj u nedemokratskim drzavama koje, kao sto istice Kupchan, pruzaju plodno tle za nacionalizam, jer, u teznji da dominiraju, vodje koriste ideju o superiornosti sopstvene nacije (78: 11).
Drugi autori objasnjavaju renesansu nacionalizma kao reakciju na modernizaciju, buduci da ona raskida tradicionalne, primarne veze i potiskuje komunitarna osecanja u ime bezlicnih ugovornih veza. U modernim drustvima, politicki sistemi postaju sve slozeniji. Stvara se mreza konkurentnih interesa, sto izaziva etnicku mobilizaciju. Poutignat ukazuje na sledece razloge zasto modernizacijski procesi daju povoda za razvoj nacionalizma: oni suprotstavljaju drustvo zajednici; univerzalizam partikularizmu; racionalnost afektivnosti (119: 28). Time ukidaju spone koje su u tradicionalnim drustvima pruzale oslonac individuama kao clanovima jedne zajednice.
Treca grupa cinilaca proizlazi iz pokreta za dekolonizaciju, koji je podstakao razvoj nacionalnih osecanja i teznju za nacionalnim oslobodjenjem sa stvaranjem nezavisnih nacija-drzava i sa jednom dominantnom nacijom/etnickom grupom na celu. A buduci da se radilo prvenstveno o plemenskim drustvima, oslobodjena etnicka energija raznih etnickih grupa dovodila je do medjusobnih etnickih sukoba i unutrasnjih ratova.
Medju cinioce koji podsticu nacionalizam treba ubrojati i stepen razvoja gradjanskog drustva. Tamo gde gradjanske vrednosti i gradjanski identitet nisu uhvatili korena, kaze Kupchan, kao sto je slucaj u zemljama u tranziciji 1990-ih godina, lakse dolazi do nacionalne mobilizacije (78: 181). Pored toga, Krejca navodi kao izvore medjuetnickih tenzija: protivrecne vrednosti i kodove konflikata (na primer, religijskih); reflektovanje etnickih razlika na planu socijalne stratifikacije; nezadovoljstvo datim politickim sistemom i obimom kulturnog samoizrazavanja; kao i disparitet izmedju etnickih i politickih granica (76: 28). Denitch dodaje da propadanjem starog univerzalizma nacionalizam obezbedjuje mocan magnet za kolektivni identitet (29).
Multietnicki sastav stanovnistva svakako je potencijalno bremenit uslovima za pojavu nacionalizma, narocito ako se kombinuje sa heterogenoscu prema verskoj pripadnosti. U tim okolnostima, secanje na ranije medjuetnicke sukobe podsticajno deluje na obnovu nacionalistickih pokreta (72: 117). Tome treba dodati i raspad visenacionalne zajednice, kada nacionalne manjine postaju zrtve dominantnih nacija, koje nastoje da uspostave nove nacije-drzave sa vlascu nacionalnih politickih elita.
Ne treba izgubiti iz vida i duboke ekonomske krize koje stvaraju nesigurnost i beznadje kod stanovnistva i time pogoduju nacionalnoj mobilizaciji, kao jedinom izlazu iz krize (sto se istorijski potvrdilo kako sa procvatom nacizma krajem dvadesetih godina, tako i u istocnoevropskim zemljama krajem osamdesetih).
Svi ovi drustveni podsticaji stvaraju pogodnu klimu za individualne frustracije, usled cega dolazi do teznje za identifikacijom sa nacionalnom zajednicom. Nacionalizam vrsi neke funkcije koje nemaju druge ideje (na primer liberalizam ili komunizam), kao sto su: artikulacija afektivnih veza i stvaranje psiholoskih veza; budjenje mitskog, istorijskog secanja koje pruza osecanje ukorenjenosti; kontinuitet tradicije; osecanje zajednistva. Te funkcije su potencirane u vremenima krize i haosa, kada se aktivira kolektivna i individualna nesigurnost. Tada afektivna vezanost i odanost, istice Kecmanovic, nadjacavaju sve druge vrste pripadnosti (72: 38). Nacija »za mnoge ponovo postaje topla kolevka« kaze B. Kuzmanovic »kojoj se pojedinac vraca u trenutku straha i psiholoske hladnoce usled raspada ideologije, sistema vrednosti zajednicke drzave« (79: 270).
Medju psiholoske cinioce koji podsticu nacionalizam Kecmanovic ubraja: pad mentalnih sposobnosti masa (misaonu skucenost) i jednoumlje, ispoljavanje nesvesnog, depersonalizaciju, potrebu za vodjom (72: 137141). Sve su to obelezja psihologije mase i ekskluzivne kolektivisticke orijentacije.
Na razvoj psiholoskih cinilaca vrse uticaj i anomija i resantimani. Anomija, koja izrazava krizu vrednosti, bilo kao odsustvo, vakuum vrednosti ili kao konflikt vrednosti, podstice osecanje bespomocnosti, neizvesnosti i nesigurnosti i jaca potrebu kod pojedinaca za trazenjem spasonosnog okrilja, koje se najlakse nalazi u krilu nacionalne grupe, koja im nudi prividno prirodnu zajednicu i namece se kao resenje nastale krize. Umesto da stvaraju nove vrednosti i na taj nacin izadju iz vakuuma, ljudi se okrecu tradicionalnim vrednostima, misleci da retradicionalizacijom mogu da potru negativne posledice modernizacije; time se, u stvari, samo udaljavaju od resenja.
U razvijanju neonacionalizma dva su socijalna aktera odigrala znacajnu ulogu: intelektualci i nacionalne politicke elite. U vremenima civilizacijske krize i moralnog kolapsa, sa opadanjem univerzalisticke i internacionalisticke doktrine, intelektualci su se osetili pozvanim da se prikazu kao deo naroda i kao branioci interesa svoje nacije. Kao i u svakom nacionalnom pokretu, oni su bili suoceni sa zamkama ekstremnog nacionalizma, kojima mnogi nisu uspeli da se odupru. Poistovecujuci patriotizam i nacionalizam, mnogi intelektualci su vrsili zamenu teza i umesto odbrane naroda kao demosa pali su u klopku etnosa kao jedine »ciste« zajednice kojoj treba sluziti. Na toj liniji, lako je uspostavljena veza izmedju nacionalisticki orijentisanih intelektualaca i nacionalnih politickih elita, koje su, probudivsi »uspavani etnicitet« (65: 216), izvrsile politicku instrumentalizaciju nacionalne ideologije radi osvajanja vlasti. Tako se u nekim novim drzavama, na kraju XX veka, celokupna politika pretvorila u nacionalnu politiku, a politicka struktura u strukturu nacionalnih politickih organizacija. Politizujuci etnicku svest, one su obezbedile trijumf nacionalisticke ideologije i nad liberalizmom i nad komunizmom.
 

21 Knjiga W. Reicha Masovna psihologija fasizma (120) objasnjava taj fenomen pokazujuci istovremeno nacionalisticko lice fasistickog pokreta.
22 O nacionalistickoj ideologiji videti: Z. Golubovic, »Nacionalizam kao dominantni drustveni odnos i kao dispozicija karaktera«, u: Z. Golubovic, B. Kuzmanovic, M. Vasovic, Drustveni karakter i drustvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, »Filip Visnjic«, Beograd 1995, gl. 6, str. 133171.

 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar