Zakljucak

Multikulturalnost i identitet
 

Multikulturna zajednica pruza uslove za razvoj posebnih kolektivnih i individualnih identiteta ukoliko obezbedjuje mogucnosti za slobodan razvoj svih svojih konstitutivnih delova. Takva zajednica ne postavlja prepreke za postojece razlike, nego podstice produktivne razlicitosti koje se razvijaju putem kontinuirane kulturne interakcije. Ali, sâmo postojanje multikulturne zajednice, kao koegzistencije razlicitih kultura, ne podrazumeva nuzno i produktivnu interkulturnu komunikaciju. Ovakva komunikacija postoji samo onda kada razlicite kulture prenose svoj medjuuticaj jedne na druge, kada dolazi do difuzije kulturnih elemenata i stilova. U tom smislu, multikulturalnost predstavlja zivotni prostor za kulturnu interakciju, posebno u mnogonacionalnim drzavama. Ukoliko, pak, ne dolazi do takve interkulturne komunikacije, multikulturna zajednica ne prevazilazi stanje proste koegzistencije. Tada mogu nastati tenzije izmedju kultura razlicitih naroda sa jacanjem konflikata, umesto stvaranja zajednickog kulturnog obrasca na osnovu kojeg se stvara kreativna integracija delova drustva (ali ne i unifikacija). Treba, dakle, razresavati postojece protivrecnosti i dvosmislenosti, da bi multikulturna zajednica bila pozitivna osnova za konstituisanje kako zajednickog tako i partikularnih identiteta unutar nje. Formirani kulturni obrazac predstavlja koherentan referentni okvir koji omogucuje uspostavljanje multikulturne zajednice sa zajednickim simbolima, vrednostima i normama kao kriterijumima za gradnju socijalnog identiteta. Ako se partikularni kulturni identiteti apsolutizuju, dolazi do njihove ideoloske/politicke reinterpretacije, koja unistava osnovu multikulturalizma i nadnacionalnog identiteta. Tada se zapada u provincijalizam, a ljudska prava i slobode se ogranicavaju i svode na partikularne manifestacije, bilo kao »drzavni razlog«, ili kao »nacionalni interes«, ili kao konfesionalna iskljucivost, gubeci osnovu za siri socijalni identitet i za medjuljudsku povezanost.
Uzimajuci u obzir cinjenicu da su gotovo sve moderne drzave multikulturne, regionalizacija socijalnog identiteta predstavlja korak unazad kada neopravdano suzava bogatiji potencijal koji nastaje iz susreta razlicitih kultura i time ogranicava mogucnosti za razvoj pluraliteta identiteta.
Da li se regionalna i multikulturna identifikacija iskljucuju?
Meni su bliska ona gledista prema kojima se pravi identitet oblikuje u okviru multikulturnih uslova reciprociteta, gde se partikularna i opsta solidarnost dopunjuju. To je moguce u posttradicionalnim drustvima u kojima se razvija komplementarnost izmedju struktura licnosti (»posttradicionalni samo-izbor«) i struktura kulture (grupni identitet), koja omogucuje nerepresivnu socijalnu i kulturnu integraciju. U takvim drustvima (koje Habermas naziva »radikalnom republikom«) individue se integrisu pomocu konstitucionalnog patriotizma, a ne homogenizujuceg ili ksenofobicnog nacionalizma.
Da li tekuca integracija Evrope obezbedjuje zadovoljavajucu bastinu da bi proizvela nad-nacionalni identitet? U tom smislu, A. Pavkovic postavlja pitanje o sudbini evropske integracije, ukazujuci na misljenja koja izazivaju sumnju u njenu snagu da proizvede zeljenu lojalnost i odanost (112: 346). Sudeci prema neresenim problemima i neslaganjima u okviru Evropske unije i ponovnom budjenju nacionalistickih i separatistickih pokreta medju clanovima Unije (u Engleskoj, Francuskoj, Italiji i u Balkanskom regionu), moze se konstatovati da jos nisu sazreli svi potrebni uslovi za konstituisanje »evropskog identiteta«.
Poseban je problem razaranje demokratije (ili postavljanje prepreka za demokratiju) sto ga proizvodi etnonacionalizam, na sta upozoravaju Julie Mostov (102) i B. Denitch (29). Kada se politicki konflikti svedu na zahteve etnickih grupa, kao sto pise Mostov, moc se strukturira na takav nacin da koci demokratski razvoj, buduci da suzava politicko polje, ogranicava broj i vrstu politickih aktera i blokira resenja. Kada se drzava interpretira kao »dom« nacionalnim grupama, nastavlja isti autor, takav nacionalni identitet je nespojiv sa demokratijom, jer demokratija zahteva da politicka participacija bude otvorena za sve gradjane, bez diskriminacije, i da svim gradjanima budu obezbedjene politicke slobode i jednako gradjanstvo, dok u politici nacionalnog identiteta individue nisu priznate kao politicki subjekti, vec samo kao clanovi etnickog kolektiviteta (102: 187).
Demokratija i multikulturalnost su povezane. Interkulturna komunikacija u okviru multikulturne zajednice pruza mnogo sire mogucnosti individuama i socijalnim grupama za uspostavljanje modernog (posttradicionalnog) identiteta, koji se oslobadja izolovanosti, zatvorenosti i monolitnosti. Ali, treba imati u vidu da jos nisu reseni problemi usaglasavanja procesa globalizacije i regionalizacije (u tom kontekstu je i pitanje kako shvatiti potrebu za samoodredjenjem) i izmedju potrebe za nad-nacionalnom integracijom i potrebe za nacionalnim identitetom. Cini se da kljuc lezi u komplementarnosti procesa socijalizacije koji izvire iz sireg socijalnog i kulturnog konteksta i individuacije, koji potencira posebnost, svojevrsnost, samobitnost.
Integracija Evrope predstavlja, u tom smislu, znacajan opit koji ce otkriti do kojeg stepena se moze ici u identifikaciji sa Evropskom unijom a da se ne izgubi individualnost naroda i pojedinaca kao politickih subjekata.

 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar