Polemika i strast borbe

 Neka mesta u kojima nikada niste bili, sticajem okolnosti, dobiju nekakvo posebno znacenje. Takvo znacenje je za mene dobio Pakrac, gradic u zapadnoj Slavoniji u kojoj nikada nisam bila. Pre dve godine, saznala sam da je kancelarija UN iz Beca organizovala volontere iz “belog sveta” da pomazu stanovnistvo u delu Pakraca pod hrvatskom kontrolom.
Interesovali su se da li bi mogli da se nadju volonteri koji bi pomagali i u drugom delu grada, onom pod srpskom kontrolom. Pitam ljude da li bi se prihvatili da idu u Pakrac. Nije bilo odziva. Sve dok za tu ideju nije cula nasa primabalerina Jelena Santic. Ona je Pakrac uzela na svoju dusu. Gotovo fanaticno. Sada, posle vojne intervencije, kada smo tamo zajedno otisle, dolazak Jelenin je bila prava svetkovina za sokirane i unezverene Srbe. Ona je isla od kuce do kuce, svi je znaju, svi joj se raduju i sve je ohrabrila.
 Moja motivacija da odem u Pakrac je bila vezana za energiju Jelene Santic i predanost volonterke Branke Nenadovic koju je rat zadesio na licu mesta. Ali, bilo je i dodatnih motiva. Trazila se rasprava u skupstini Srbije o zapadnoj Slavoniji. Smisao te rasprave trebalo je da bude razmetanje u “patriotizmu” i “ljubavi prema narodu”. Danas znam da su zapadni Slavonci, mucenici i zrtve, svesni koliko bi tu nepotrebne ljubavi bilo prosuto. Resila sam da odem da vidim sta rade, kako im je i sta zele. Niko iz Beograda nije otisao da im da podrsku, sta god oni odlucili: da idu ili ostanu. Prve reci koje su mi uputili su bile: “Casno je ovde biti Srbin”. Razumela sam poruku koja je jasno bila upucena meni. Razumela sam i njihovu glavnu brigu: ako ostanu, ako ne odu iz svojih kuca, nece nam dozvoliti da ih otpisemo na vec dobro poznati nacin: “izdajnici”, “Tudjmanovi Srbi” i slicne gadosti koje uporno smisljaju najveci “srpski rodoljubi”. (Prisecam se pitanja novinarke iz Vasington Posta: “Da li su oni stvarno vasa braca i sestre, kako stalno pricate”?)
 Polozaj Srba u zapadnoj Slavoniji od pocetka srpske vojne avanture bio je nesiguran i predvidjen za trgovinu. U lice su im emisari iz Srbije govorili da se sele ili asimiluju. Ne treba ni da podsecam da ih je JNA oterala iz kuca jos 1991. godine. Usput je dobro polomila Pakrac. Medju tamosnjim ljudima mnogi su vec po drugi put u izbeglistvu. Posle bezanije 1991. godine, vracali su se u deo pod srpskom kontrolom, pa opet u izbeglistvo. Oni su sada u soku, ocajanju i neizrecivoj mucnini. Otuda njihova zelja da se nasele u Srbiji. Nece vise da se potucaju po “vojnim krajinama”. Nece vise da budu granicari. Dosta im je fronta i linije razgranicenja.
 Za svoju sudbinu oni najvise okrivljuju politicare koji su se s njima igrali. Tu spadaju na prvom mestu Martic, pa onda i svi drugi. Tamo se zna da je Martic bio upoznat sa napadom hrvatskih snaga, kao uostalom i drugi vozdovi – Karadzic i Milosevic. Niko ih nije ni upozorio a jos manje branio. Oni smatraju da su oni svima smetali. Ako Martic i Karadzic hoce da se ujedinjuju, zapadna Slavonija je smetala. Namnozeni i posvadjani srpski vozdovi, kako kome dune i kako kome treba, poture zapadne Slavonce za obracun i “humanu razmenu stanovnistva”. Zato su ti ljudi bili skloni umerenoj politici. Smatrali su da njihov status treba da se resi u okviru ukupnog resenja srpsko-hrvatskih odnosa. Oni koji su ostali i danas to smatraju.
 Ali, sada su u teskom polozaju. Ne samo zbog toga sto se boje Hrvata i hrvatske drzave (a boje se), nego zato sto se toliki odlucuju na izbeglistvo. Sto ih je manje, to im je teze. Ako svi idu, zakljucak se namece sam po sebi: idem i ja! Prodaje se stoka, jos jedan znak da “nasi odlaze”. Videla sam konvoj koji se pod vodjstvom UN sprema citavo jutro. Neki su na traktorima, neki u svojim kolima, vecina ih je u UN autobusima. Ulazim u autobus. Pitam da li znaju gde idu. Neke zene me gledaju praznih ociju i kazu da ne znaju gde idu. I tu je problem. Jedni odlaze neznano gde, a drugi bi da ostanu, a ne znaju sta ih ceka. Sto vise ljudi ode, to su oni koji ostaju slabiji i nesigurniji. I onima koji odlaze nije nista bolje. To su spojeni sudovi. Veljko Dzakula, pakracki vodja, izdejstvovao je da se prorede UN konvoji. Kaze da ovako, s ovim cestim konvojima, izgleda kao da se vrsi neka presija na Srbe da idu. Trazi da se vrati bar jedan konvoj sa Srbima iz Pakraca koji su se predomislili i zele da se vrate kucama.
 Oklevanje Srbije da se oglasi, da dovikne neki glas od sebe povecava bes, razocaranje i ocaj. Na primeru zapadnih Slavonaca najbolje se pokazuje da se srpski nacionalizam nije podigao zbog zastite i brige za srpsku dijasporu, nego zbog teritorijalnog nadvladavanja. Dijaspora je bila samo izgovor, prica koja raspaljuje osecanja. Teritorija je bitna, narod je varijabilan. Moze i ne mora. Tako se drzi i crkva, iako nas sve vreme uverava da je ona uz narod. Ljudi su tamo sve razumeli. Znaju da ostanak u Hrvatskoj, a tamo imaju kuce i imanja, podrazumeva njihovo otpisivanje. A nije ni samo to. Muci ih strah od buducnosti i komsija koji se vracaju svojim kucama. S njima su se posvadjali. Neki su, opet, oni “ljutiti Srbi” koji ne zele “pod Hrvatsku”. Mnogi su povredjeni iskustvom vojne intervencije. To je najsvezije.
A sta se u stvari desilo u Pakracu i kako su se ponasale hrvatske vlasti? Pakrac se nasao u zaokruzenju. Ceo jedan dan su bili granatirani, bilo je nekoliko zrtava, ali se generalno nije islo na civile. Onda je srpsko vodjstvo Pakraca kontaktiralo UN. Rekli su da oni hoce mir i da se granatiranje odmah obustavi. Preslo se na pregovore. Srbi su predali oruzje UN. Onda je u njihov deo prvo usla hrvatska vojska. Svi su morali da izadju iz kuca. Pretres. Zalbi na vojsku ima dosta. Zale se najvise na pljacku. Neka srpska sela su jos uvek nepristupacna i nedostaju informacije koliko ljudi je u njima ostalo. Policija se ponasa pristojno. Svi kazu da je dolazak policije, posle vojske, bilo olaksanje. Pritisci cesce dolaze od civila i lesinara koji bi jeftino da kupe stvari od onih koji odlaze. Nepoverenje je jos uvek ogromno, “nasi” jos uvek nisu prosetali do centra Pakraca. Kazu da je jos rano za to. Ipak, otvoren je ured u srpskom delu Pakraca da se dobiju dokumenta. Naravno, ko hoce i ko ostaje. Rade i organizacije za zastitu ljudskih prava, Srpski demokratski forum Milorada Pupovca, devojke iz antiratne kampanje. Ovo kazem zbog onih vecitih pitanja: da li i na njihovoj strani ima takvih “mirovnjaka” (tj. “izdajnika”). Porucujem da ih ima, samo i oni imaju teskoce da se bolje cuju, bas kao i mi ovde.
 Najvise nepoverenja izazvalo je hapsenje preko 1500 muskaraca. Mnogi su pusteni. Neki su tuceni i maltretirani, neki su bolje prosli. Bez batina. Cula sam da je u zatvoru ostalo jos 188 ljudi. Brojevi se jos uvek ne poklapaju. Neki tvrde da ih ima oko 400 koji se nisu vratili. Ocekuje se da ce jos biti pustenih, ali ce neki verovatno biti optuzeni.
 Sta ocekuju oni koji bi ostali?
 Prvo, oni traze kompletnu zastitu u pogledu svojih nacionalnih i gradjanskih prava. Ako ostane dovoljno dece, zele da imaju srpsku skolu. Drugo, oni se slazu da Srbi koji su vrsili nedela budu sudjeni, ali traze da za ista takva nedela budu sudjeni i Hrvati. A ne da se jedni zlocinci setaju, a drugi da idu na sud i u zatvore. Abolicija svih Srba koji su ucestvovali u sukobima a nisu cinili zlocine treba da se kompletira na sva takva lica. Cetvrto, da UNCRO kontrolise zapadnu Slavoniju isto kao i druge delove pod kontrolom UN. To znaci sigurnost, kao sto bi sigurnost znacila i demilitarizacija ove oblasti. Sesto, sloboda kretanja i povratak svih tamo gde su ranije ziveli. Sada treba pokazati koliko je medjunarodnoj zajednici, i svima koji bi u Evropu, zaista stalo da se spreci svako otvoreno ili prikriveno etnicko ciscenje.
 Konacno, oni ce se boriti za svoj status u mirovnom resenju za Hrvatsku. Vojna opcija je pogubna za izmirenje i povratak ljudi u svoje domove. Mole da se njihove izbeglice ne teraju na frontove. Ova svoja ocekivanja diktiraju u pero. Mi im obecavamo: vraticemo se, dolazicemo opet. Dodjite i vi kod nas. Da vas vidimo i da se druzimo.

*) Nasa Borba, Beograd, maj 1995.
 

Nacionalna sramota – rezimska tajna*

Brojna istrazivanja javnog mnenja izvestavaju za koga bi gradjani glasali na izborima. Medjutim, nedostaje informacija o tome da li oni koji bi glasali za neku opozicionu stranku ili vladajucu, svejedno, veruju da je vlast SPS-a zaista smenjiva, tj. da se ona moze promeniti regularno – izborima. Ova percepcija je fundamentalna, jer sasvim prakticno pokazuje koliko ljudi veruje da je figura – “tenkovi na ulicama” (“vlast se brani krvlju jer je krvlju stecena”) – jos uvek presudna za nas politicki zivot. Kljucno je pitanje: da li, pod pretpostavkom da opozicija pobedi na izborima, vecina nasih gradjana veruje da bi se vlast zaista promenila? Pitanje zaista nije cisto teorijsko. Tudjman je izgubio Zagreb, ali nece da preda vlast. Takodje je vazno znati zasto vecina biraca u Srbiji veruje da bi se vlast svim sredstvima branila, ukljucujuci i silu.
Ako percepcija o nepromenljivosti vlasti zaista preteze, problem se za Srbiju sastoji u tome kako da pribavi energiju da se iz nedemokratskog predje u demokratsko uredjenje. Sumnja u promenljivost vlasti otvara cevcice za isticanje takve energije. Niko nije lud da ceo zivot protraci za promene koje se nece desiti.
Do sada su u opticaju bile razne teorije kako da se ovaj problem resi. One su mahom su bile razocaravajuce i neefikasne i pored najboljih namera onih koji su ih stvarali. Pomenucu neke od njih. Prema jednoj teoriji, treba promeniti svest naroda kako bi shvatio demokratiju i svoja prava i, tako samoosvescen, izgradio demokratske institucije. Druga teorija je revolucionarna. Ona predvidja da ce narodu dosaditi neprekidno siromasenje zbog “visih ciljeva” za koje mora decenijama da se zrtvuje. Neizbezno ce doci do socijalnih nemira, narod ce se konacno u milionskom broju pojaviti na ulicama i oterati tlaciteljsku vlast (“crvenu bandu”), podrzati opoziciju i uspostaviti demokratiju. Treca teorija racuna na pritisak spolja. Ako se ne uspostave demokratske institucije i ne krene se putem stvarnih promena u privredi i zakonodavstvu, medjunarodne organizacije nece dati ni dinara i tako ce morati da se menja vlast koja takve promene odbija. Prema cetvrtoj teoriji – vlast nije jedinstvena; u njoj samoj, iznutra, stvorice se reformatorska frakcija koja ce srusiti sadasnji rezim. Prema petoj teoriji (koju najvise koristi vlast), treba uci u samu vlast, na primer, u “vladu nacionalnog jedinstva”, pa uvlacenjem u njihove redove izrovariti demokratiju i reforme.
Kao sto se moze videti neke teorije polaze “od dole” a neke “od gore”. I tu je, cini mi se, glavna frustracija. Teoreticari “od dole” su razocarani narodom, pitajuci se gde je taj narod, zasto spava i kad ce mu dosaditi. Posto narodu nikako da dosadi, onda se prelazi na “dubinsku” kritiku naroda. Nemamo politicku kulturu i gradjansku svest, a to nemamo zato sto smo skloni autoritarizmu, komunizmu, egalitarizmu i kolektivizmu, sto nismo prosli modernizaciju i sto nismo naucili da radimo i mislimo svojom glavom. U tom nas je komunisticka vlast svesrdno podrzala, ucinivsi od nas invalide ili vecite maloletnike koji nemaju ni potrebu a kamoli pravo da o bilo cemu odlucuju.
Problem ovog pristupa je u tome sto se redovno zavrsava u depresiji: napori su uzaludni jer se narod sporo menja, ne buni se, ne shvata manipulaciju i nedovoljno glasa za demokratiju, ljudska prava, trziste, privatizaciju, Evropu... Narodnim pedagozima ne ostaje nista drugo nego da potvrde svoju pocetnu tezu: “nas narod je oduvek bio takav”. A takav kakav je uvek ce biti plen manipulacije nezasitih vodja, demagoga i lopova. Krug se time zatvara.
Nasuprot prvima, “odozgo” teoreticari su pragmaticni. Radili ne radili, isto nam se hvata. Neko ce umesto nas posao i tako obaviti. “Oni” ce se sami od sebe, iznutra, urusiti o cemu, navodno, vec pristizu ohrabrujuce informacije: “oni se svadjaju”, neslozni su, vojska je nezadovoljna, julovci rade o glavi espeesovcima, bracni par drzi dijetu, jedino zbunjuje sloga samog bracnog para. Ulogu podstrekaca promena mogu odigrati i spoljasnje sile, pre svega Amerikanci i NATO jer su vec tu, u prvom komsiluku. Zbog svojih sopstvenih interesa, naravno, i zbog trajnog mira, zavrnuce ruku autoritarnim balkanskim vodjama i to onog momenta kada im ovi vise ne budu bili potrebni. Uticaj spoljnih cinilaca svakako nije zanemarljiv ali, za sada, izgleda da su im bas nasi autoritarci potrebni (“jaki ljudi”, kako sami kazu). Oni su im potrebni upravo zato sto su toliko mocni. Samo oni mogu da garantuju Dejtonski sporazum i da ce se njihovi momci vratiti zivi kucama. Kada su mocni toliko potrebni, obicnom svetu nije daleko od pomisli da vreme mocnika nikada ne prolazi. Ni ni u ratu ni u miru. Uvek su iz nekog razloga neophodni, pa cak i dobrodosli. To svakako ne ide u prilog demokratiji, bar ne u ovom momentu. “Vodje” odgovorne za rat nece propustiti priliku za revitalizaciju sopstvene vlasti i u miru.
Ova strategijska lepeza ne sluzi tome da nekoga naljuti, niti da negira relevantnost bilo koje varijante. Mnogo je posla i uradjeno, konacno, opozicija je na poslednjim izborima dobila veci broj glasova od vladajuce stranke. Ali, ipak nije uspela i kao da se opet nasla na pocetku. Na tom novom pocetku naziru se i nove mogucnosti. Stvaranjem “paralelnog parlamenta” otvara se sansa (zaista tek samo sansa!) da se o strategiji prelaska iz diktature u demokratiju ozbiljno i zajednicki razmisli. Najpozeljniji je direktan put koji odbacuje frustrirajuce teorije “od dole” ili “od gore” zato sto brise figuru sile i potkopava tupost nepromenljivosti. Direktan put je put dogovora izmedju vlasti i opozicije o uspostavljaju osnovnih “pravila igre” demokratskog drustva. Da bi se to postiglo, neophodno je napraviti cvrst dogovor o strategijskom delovanju same opozicije.
Reci ce opet neko, evo nove naivcine. Jer, na cemu se takav dogovor uopste moze zasnivati? Moze se zasnivati samo na snazi nase ambicije koja se ogleda koliko u tome da Srbija postane moderna drzava toliko i u osetljivosti za nacionalnu sramotu koju smo doziveli. Jedno bez drugog ne ide. Jer, onda nema ambicije. Ne moze se rezim promeniti, niti Srbija moze procvetati a da se nacionalna sramota ne dozivi kao nesto vazno, toliko vazno da odredjuje buducnost Srbije. Sve drugo bi bilo svindleraj.
Zar ta sramota nije njihova najveca tajna? Zar nije tacno da se samo takve tajne cuvaju silom? Inace, sta bi im zaista smetalo da jedno vreme predju u opoziciju, pa da probaju ponovo?

*) Nasa Borba, Beograd, 23. 01. 1996.
 

Kosovo*

Represivna i nasilnicka politika Slobodana Milosevica porazila je gotovo sve mogucnosti koje bi vodile “resavanju problema Kosova”. Glavni problem je bio u tome sto je dolaskom Milosevica na vlast ideja o vladavini jedne nacije nad drugom postala dominantna politicka ideja i akcija. Njega nije rukovodila politika demokratizacije i ispravljanja odredjenih anomalija u ustavnom polozaju Srbije, nego utemeljenje licne vlasti kroz policijsku represiju na Kosovu i nasilno ukidanje autonomija u Srbiji. Tada uspostavljena represija na Kosovu odredila je i sustinu sistema u Srbiji.
Zato je danas umesnije govoriti samo o stvaranju pretpostavki za resavanje kosovskog problema. Izlaz iz corsokaka “kosovskog cvora” GSS vidi u promeni antidemokratskog rezima u Srbiji. Bez demokratizacije Srbije, pravne drzave, odgovorne vlade i ekonomskih i socijalnih reformi, ne moze se ni zamisliti resavanje problema Kosova. Bez korenitih promena u samoj Srbiji i dogovora Srba i Albanaca, “resenje” kosovskog problema ce biti iznudjeno pritiscima medjunarodne zajednice koje ce, po svojoj prilici, biti “krpez-resenje” za trenutno gasenje ratnog pozara na tlu bivse Jugoslavije. Sprecavanje rata jeste najvaznije, ali na nama je da dugorocno resimo tenzije i sukobe koji potresaju citav region.
GSS odbacuje svaku ideju politicke i nacionalne dominacije i, iz te perspektive, vidi put resavanja srpsko-albanskih odnosa na Kosovu. Odnosi dominacije, represija i gazenje prava pojedinaca i nacionalnih zajednica, u najostrijoj formi su se ispoljili na Kosovu. Zato ne moze biti nikakvog resenja “kosovskog pitanja” ukoliko se ne preduzmu sledeci koraci:
(1) obustavljanje svih vidova policijske represije prema pripadnicima albanske nacionalnosti, te postovanje individualnih prava na Kosovu afirmacijom nacela nediskriminacije; (2) normalan rad skola i fakulteta na albanskom jeziku i povratak ucenika i studenata u redovnu nastavu a na osnovu dogovora oko nastavnih programa koji treba da afirmisu posebni kulturni identitet Albanaca; (3) normalan rad zdravstvenih ustanova, albanskih kulturnih institucija i sistema informisanja na albanskom jeziku; (4) povrtak na posao svih Albanaca koji su optusteni s posla i koji zele da se na posao vrate, ukljucujuci i radna mesta u policiji i drugim drzavnim i drustvenim sluzbama; i (5) ukidanje svih diskriminativnih zakona i zakona koji su uspostavili razne oblike vanrednih mera na Kosovu kao, na primer, ogranicavanje prometa nekretnina, koje vazi samo za Kosovo.
Navedeni potezi predstavljaju proces vracanja poverenja i tolerancije izmedju pripadnika srpskog i albanskog naroda u svakodnevnom zivotu, ali i proces demokratizacije i uredjenja drzave kroz stvarni dijalog organizovanih demokratskih snaga Srbije u koje ubrajam i demokratske snage Albanaca na Kosovu. Samo demokratske organizacije mogu da izadju iz klopke svodjenja kosovskog pitanja iskljucivo na teritorijalno pitanje i “razgranicenje” balkanskih naroda kroz “etnicka ujedinjenja”.
Ako se problem Kosova definise iskljucivo kao pitanje granica i “razgranicenja naroda”, onda se selimo izvan domena prava i demokratije u domen sile i odnosa snaga. Onda Srbima ne pomaze prica da Albanci nemaju pravo na samoopredeljenje, jer sustina sukoba i nije oko prava, nego oko dve razlicite politicke volje. S druge strane, Albancima nista ne vredi da pricaju o svojim ugrozenim pravima, ako ih stvarno ne interesuju prava nego promena drzavnih granica.
Spor oko granica gotovo automatski vodi u rat i zato takve sukobe treba redefinisati dogovorom oko razlicitih oblika konsenzualne demokratije (autonomija, decentralizacija vlasti, siroka lokalna samouprava, pravo veta kada je rec o pitanjima koja neposredno tangiraju identitet albanskog naroda, proporcionalna zastupljenost na svim nivoima odlucivanja itd.), regionalnih i evropskih povezivanja balkanskih drzava i mekih granica koje omogucavaju slobodu kulturne, ekonomske, individualne i svake druge komunikacije.
Iz ovakve, demokratske vizure, GSS se zalaze za sto hitnije otvaranje dijaloga izmedju relevantnih demokratskih aktera u Srbiji o resavanju problema Kosova. Kontekst tog dijaloga treba da bude borba za ukidanje represije na Kosovu i demokratizaciju Srbije. Verujemo da ta borba moze biti zajednicki cilj i Srba i Albanaca, ukoliko se uspostavi bazicni konsenzus da nijedna nacionalna zajednica ne moze da upravlja i dominira drugom, kao i da svaki pojedinac mora biti slobodan od represivne nacionalne poslusnosti koju mu namece sopstvena nacija u antidemokratskom izdanju.

*) Nasa Borba, Beograd, 10. 04. 1996.
 

Milosevic – poslednji diktator u Evropi*

Posto su preko malobrojnih preostalih nezavisnih radio-stanica saznali da su izvojevali ubedljivu pobedu na izborima, stanovnici desetak najvecih gradova u Srbiji su izmedju 17. i 18. novembra masovno izasli na ulice da proslave trenutak koji su osetili kao prekretnicu u svojim sumornim zivotima. Ono sto je pocelo kao slavlje, danas je vec skoro cetrdesetodnevni iscrpljujuci demokratski maraton koji se na ulicama cele Srbije vodi u ime slobode i odbrane narodnog suvereniteta.
U ranijim prilikama, osioni aparatcici Miloseviceve partije su, suoceni sa izbornim porazom, 17. novembra zatvorili vrata svojih prostorija jos pre ponoci, rasteravsi sve prisutne novinare. Bio je to uvod u sedmodnevno prekrajanje izbornih rezultata uz pomoc sudova koji su pobednike, dan za danom, dekretima, proglasavali porazenima i pored ubedljivih razlika u broju dobijenih glasova na samim biralistima. Za to vreme u pobunjene gradove su poceli da stizu autobusi puni interventnih brigada srpske policije, jedne od najbrojnijih i najopremljenijih u celoj Evropi. U prve dve nedelje demonstracija, samo na ulicama Beograda je uhapseno preko 30 ljudi, od kojih je 21-godisnji Dejan Bulatovic u policiji izlozen teskoj fizickoj torturi koja je kulminirala batinanjem i sodomizovanjem pendrekom. Greh Dejana Bulatovica je taj sto je na demonstracijama nosio lutku koja predstavlja karikaturu predsednika Srbije, Milosevica. Dok citate ovaj tekst Dejan Bulatovic je i dalje u zatvoru.
Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj pedeset godina nije doslo do promene vlasti. To je istovremeno i jedna opustosena zemlja. Efekti poslednje diktature u Evropi su porazavajuci: izgubljeni rat, optuzba za zlocine protiv covecnosti, druga najveca inflacija u istoriji covecanstva koja je visestruko premasila onu iz Vajmarske Nemacke, hiljade mladih poginulih i osakacenih na ratistima oko Vukovara, stotine hiljada najobrazovanijih odseljenih u zemlje Zapada, preko pet stotina hiljada izbeglica iz Bosne i Hrvatske, drustveni proizvod koji je pao na 1/3 onoga iz 1989.
Medjutim, vladavina Slobodana Milosevica i njegove supruge Mirjane Markovic nije sve stanovnike Srbije osudila na siromastvo, degradaciju i odsustvo nade. Srbijom danas vladaju korupcija, nepotizam i od drzave sponzorisani organizovani kriminal. U opustosenoj zemlji su iznikli milioneri koji ne kriju svoje rasipnistvo, svi clanovi privatnog klana porodice Milosevic i naravno vladajuce partije. To je i bila kap koja je prelila casu kod srpskog biraca.
Ali, ako je sve to tacno, kako je Srbija uopste stigla u ovu situaciju? Zar se katastrofa nije mogla spreciti ranije, narocito pre izbijanja rata ciji je glavni inspirator bila bas Miloseviceva diktatura? Nazalost, na to pitanje je nemoguce precizno odgovoriti, kao i uvek kad su licne diktature u pitanju. One kao da imaju neku svoju unutrasnju logiku koja ih neminovno vuce u dekadenciju, katastrofu i, konacno, kraj. Vlast skupljena u rukama jednog coveka neminovno, pre ili kasnije, prestaje da bude drzavna vlast i postaje gola samovolja diktatora, koja dovodi do urusavanja citavog drustva. Iole industrijalizovano drustvo ne moze funkcionisati bez demokratskih institucija i vladavine prava. Jedina alternativa demokratiji je kolaps.
Veliki cilj koji stoji na koaliciji Zajedno je da Milosevicevu umirucu diktaturu pobedi mirnim i nenasilnim sredstvima. Mi smatramo da Milosevicev silazak sa vlasti treba da bude vesnik novog i srecnijeg vremena za nasu zemlju. Mi ne zelimo da reintegracija Srbije u Evropu i modernu civilizaciju bude obelezena traumom. Novo doba mora biti doba tolerancije, postovanja prava svakog pojedinca i ponovo pronadjenog optimizma. Zato se nama ne zuri. Umesto zestine mi negujemo upornost, a umesto snage izdrzljivost. Nasi zahtevi su pri tom jasni – predaja vlasti u svim gradovima Srbije u kojima smo osvojili vecinu 17. novembra 1996. Kao i nasa sredstva, i nasi zahtevi su umereni i principijelni, a povrh svega usmereni na ponovno uspostavljanje legaliteta. Tek kada ti nasi zahtevi budu ispunjeni pristupicemo, nadamo se zajedno sa predstavnicima vlasti, pitanjima oslobadjanja medija i ravnopravnog tretmana svih politickih snaga u zemlji, imajuci u vidu da se sledece godine u Srbiji odrzavaju predsednicki izbori.
Nas pokret je dobio veliku moralnu i diplomatsku podrsku od strane svih demokratskih zemalja. Mi se nadamo da taj proces nece biti jednosmeran i da ce demokratski preobrazaj Srbije imati povratni efekat, te doprineti stabilizaciji naseg kontinenta i uliti svez dah ideji o otvorenoj i prosperitetnoj Evropi, kojoj je bosanska katastrofa cini mi se oduzela elan. Ubedjena sam da bi pobeda demokratskih snaga u Srbiji dovela do potpuno nove realnosti na Balkanu i imala blagotvorni efekat na definitivnu normalizaciju stanja u Bosni i nuznu demokratizaciju Hrvatske, kao treceg aktera u krizi. Jer samo potpuna sloboda govora i nacelna ravnopravnost svih politickih subjekata moze omoguciti da se izgrade resenja koja nece biti kasnije osporavana, sto je od kljucne vaznosti za ceo Balkan. Ovo posebno vazi za problem Kosova koji dugo izjeda Srbiju. Traume i eventualni novi sukobi mogu se izbeci samo uspostavljanjem zakonitosti i postovanja osnovnih ljudskih prava, drugim recima demokratijom.
Zato imam utisak da borba koju vodimo nije nasa borba, vec svih slobodnih Evropljana, da je to borba za nasu zajednicku kucu. A u toj kuci nema mesta za poslednjeg evropskog diktatora i to mora biti pitanje principa. Diktatori i inspiratori ratnih zlocina moraju nestati iz Evrope. Padom nacizma, tog zla, oslobodjena je Zapadna Evropa, padom Berlinskog zida – Srednja i Istocna Evropa. Tek padom diktature Slobodana Milosevica doci ce do konacne pobede demokratije i pravde na celom nasem kontinentu, bice definitivno uspostavljena demokratija i na Balkanu.

*) Liberation, Pariz, 27. 12. 1996.
 

Zaplet je uvek isti*

Nasa zemlja, ova skracena Jugoslavija, ponovo se nasla u vrtlogu potresa, kriza, razaranja i neizvesnosti. Potresi su trenutno vidljiviji u Crnoj Gori zbog pobede Mila Djukanovica na predsednickim izborima, ali oni nisu nista manje vidljivi i u Srbiji, mada trenutno nemaju zestinu crnogorskog zapleta. No, zaplet je uvek isti. Danas nas sustizu posledice uspesno izvedene antidemokratske, tj. “antibirokratske” revolucije koja je pre desetak godina izvrsena prvo u Srbiji, a zatim u Crnoj Gori. Uspesnost te “revolucije” spaja dve republike, jer su obe izgubile bitku za demokratiju kada je toj borbi bilo pravo vreme.
Dramaticnost zbivanja u Crnoj Gori vraca nas na pocetak te izgubljene bitke i osvetljava njene korene u tada uspostavljenoj strukturu moci i njenom psiholoskom pokricu koju sociolozi nazivaju “legitimacijom vlasti”. Taj pocetak na koji niko nije hteo da se vraca, niti da se ozbiljno zapita zasto smo postali crna tacka Evrope, odjednom je ogoljen u Crnoj Gori. Kao da je neko bas u Crnoj Gori resio da nam pusti isti film od pocetka i, u tom novom gledanju, sada su mnogi razumeli zaplet i premise vrtloga u kojem smo se nasli. Razumeju ih sada i oni koji su ucestvovali u samoj reziji filma, dakle i one “umne glave” koje su sopstvenu glavu bacile na bunjiste kada je harala antibirokratska revolucija i svi uzasi rata koji su iz nje neminovno sledili. Tada je stvorena ona ubitacna formula: vodja-sunarodnici-neprijatelji-rat u kojoj je sila postala temelj vlasti i nacin resavanja svih drustvenih pitanja, pre svega nacionalnog zbog kojeg je sila precutno, a bogami i naglas, odobrena. Tu je i koren sadasnje vladavine sile za koju su izbori samo farsa ili pokrice za nesmetano trajanje i obnavljanje. Na sili se stvarala diskriminacija i nejednakost, islo u rat i ubijanje, a opravdavala se ugrozenoscu srpstva i strahom od neprijatelja u liku drugih nacija i vera, sve do Evrope, Rusije i celoga sveta.
Fakticka moc jednog coveka bazirala se na sili, permanentnom gradjanskom ratu i sirenju straha od spoljnjeg i unutrasnjeg “neprijatelja” (psiholosko pokrice sile). Ta moc je razgolicena do kraja u Crnoj Gori samo zato sto se sama vlast podelila na dve jasno polarizovane politicke pozicije. Jedna se odrice i sile i dosadasnje legitimacije, a druga priziva i silu i obnavlja svoju legitimaciju, denuncirajuci Mila Djukanovica kao pretnju drzavi zato sto su za njega glasale manjine! Pa povrh svega i opozicija. A svaka normalna drzava tezi da se odrzi bas tako sto obezbedjuje politicku integraciju i lojalnost svih svojih gradjana. Uspeh u integraciji manjinskog stanovnistva u Crnoj Gori i pacifikacija odnosa vlast-opozicija pokazao se kao najveca pretnja rezimu u Beogradu. Zasto? Pa zato sto se ukidaju glavni manipulativni mehanizmi – raspirivanje verske i nacionalne mrznje i izgon “unutrasnjeg” neprijatelju u liku opozicije. Dakle, u ovoj republici “antibirokratska revolucija” je dozivela svoj prvi poraz i to na izborima!
Zato se ne treba cuditi sto oponent – sadasnji predsednik Crne Gore prosipa nacionalisticke parole gore nego li i sam Vojislav Seselj i negira ne samo rezultate izbora, nego i izbore kao takve. Inace, zasto se stvaraju nekakve “narodne skupstine” na livadama, od poplasenog naroda, ako se priznaju izbori kao legalan nacin borbe za institucije. To se cini da bi se prizvala i opravdala sila, odnosno vanredno stanje, a sve to zbog navodne odbrane sunarodnika kojima prete “izdajnici”.
Izgleda kao da je tesko probiti se kroz tu maglustinu. Ali nije. Ta montirana konfuzija bi isla cak dotle da rasturi Crnu Goru, a u konsekvenci i sadasnju drzavu, jer bas sada ova republika mora da unisti sve svoje institucije, da ih pogasi jednu za drugom, kako bi postala jedna obicna mesna zajednica. A zasto je potrebno bas sada da Crna Gora postane mesna zajednica i da se pogaze njene institucije i Ustav, uz planirano gazenje i saveznog Ustava? Zato sto vodja vise ne stanuje u republici nego u saveznoj drzavi, dakle na mestu na kojem mu institucije obe republike vise nisu potrebne, cak ni traljave kakve su bile, a kamoli stvarne kako to sada zeli Crna Gora. Ne samo da mu nisu potrebne republike, nego se obe ispostavljaju kao pretnja apsolutnoj vlasti koja se uselila u nove prostorije. U tim novim odajama republike su pratece prostorije: kuhinja, ostava, klozeti, balkoni i dvorista. Sta ce njima ustav, parlament, vlada, sudovi, policija, predsednici republika? I tu se bas isprecili neki koji ni po koju cenu ne daju institucije, ustav, reforme i demokratiju, pa jos i pobedili na izborima zajedno sa opozicijom s kojom su se dogovorili o postenim parlamentarnim izborima. Gonzales u Crnoj Gori. Prava tragedija za Beli dvor. Otuda se obnavlja staro, oprobano, nacionalisticko oruzje. Jos se, cinicno, iz usta velikog vodje moze cuti, kako je Seselj posledica “spoljnjeg zida sankcija”, a ne njegove nasusne potrebe da uzjase seseljevskog ili sopstvenog konja kad god mu je vlast uzdrmana.
Mozda bi neko mogao reci da Crna Gora nije vazna. Neka nestane i tako je mala, pa nije ni bitno da li ce je biti ili ne. Ali, tu nije kraj. Mora da nestane i Srbija. Taj nestanak se vec desava, jer ona nema ni postene izbore, ni gradonacelnika Beograda, ni predsednika republike, a konstituisanje skupstine se nezakonito odlaze dok se ne izive strasti za devalvirano mesto predsednika republike. A onda se vise nijedna od tih, makar i od sadrzaja ispraznjenih institucija, nece sastati niti o bilo cemu odlucivati, kako bi se vlast koja je u Srbiji nekada obitavala prebacila na mesto gde se preselio njen bivsi predsednik.
Da li ce Crna Gora moci da se izbori i za sebe i za Srbiju i za malu Jugoslaviju? Ne verujem, jer i sama visi o koncu. Ako uspe da sacuva sebe, to je vec dovoljno. Jer i svemocni vec vise o koncu. Glavni je problem u tome sto u Srbiji sada nema politicke snage koja bi to obelodanila i koja bi jasno politicki artikulisala demokratsku i modernu Srbiju. Onu koja bi se, sada, s Crnom Gorom mogla uhvatiti ruku pod ruku. To sto je Srbija tako tuzno zamrla, to sto je u njoj gotovo sve trosno i bolesno, ne treba da cudi, ako znamo da je u njoj sve pocelo. U njoj ce se i slomiti. Samo jos da taj tresak koliko-toliko spremni docekamo. Da ga usmerimo u dobrom pravcu i da se bar tada nadju zajedno oni sto su zdravlje cuvali i nekim cudom preziveli.

*) Pobjeda, Podgorica, 2. 11. 1997.
 

Bitka zivih i mrtvih*

Bila sam u Crnoj Gori. Sve sto je urbano, obrazovano, s dve cuke u glavi, mladje i lepse, hoce normalan zivot i buducnost je za Mila, a ono sto je u brdima, bez skole, ne-nadlezno, starije, s verom u komunizam i nacionalizam je za Momira. Dakle, opet je na delu ona ista bitka. Miting i kontramiting. Neko bi pomislio da su to cisto politicki okrsaji izmedju Mila i Momira, Mila i Milosevica? Moze i tako da se kaze, samo ako ova imena razumemo kao simbole one iste bitke koja, u stvari, traje vec decenijama. Dok je bitka protiv partijske drzave, sveopste kontrole drustva i licne vlasti resena za mnoge zemlje “soclagera”, kod nas je bitka sa lesevima komunistickog sistema postala prava drama cije razlicite cinove, ili jedan te isti cin, gledamo vec deset godina.
To je ona ista bitka za reforme i raskid s komunistickim sistemom koju je poveo jos Ante Markovic, zatim Milan Panic, pa Dragoslav Avramovic, a evo, sada je predvodi Milo Djukanovic i DPS. To je ona ista bitka koja je dobijala oblik pobune u Srbiji, kada su izvodjeni tenkovi na ulice protiv demonstranata, kada se tri meseca na ulicama stajalo za priznavanje izborne volje naroda i kada se ocekivalo da su vestacka pluca skinuta s mrtvog sistema. Te su pobune gusene svim sredstvima, kao i sto su i navedeni pojedinci, verujuci u “mars kroz institucije”, bez milosti oterani sa svojih polozaja, uz pomoc Seselja i slicnih. Gusenje svih pokusaja prodora i nova sminkanja mrtvaca, ostavljali su iza sebe pustos da bi isti sukob proklijao na drugom, neocekivanom mestu, kao dah zivota koji se prosto ne moze zatreti. Taj udisaj zivota je sada Crna Gora.
U osnovi lezi realan i sustinski sukob u kojem se prelamaju razlicite teznje socijalnih slojeva, mladih i starih, urbanog i ruralnog. Politicki i istorijski gledano, vlast ne moze da odnese definitivnu pobedu. Nije moguca pobeda mrtvaca nad zivim ljudima, pa makar se koristila sva sredstva da se vlast-mrtvac sacuva, transfuzijama i vestackim disanjem. To su ona dva stalno prisutna tabora i sada ih kao na dlanu mozemo posmatrati kako vode odsudni boj u Crnoj Gori. Jedni su za unutrasnje promene i spoljasnje prilagodjavanje novom vremenu, a drugi su za status quo i dalje truljenje i dekadenciju jednog propalog sistema.
Kako se odrzava mrtvac u zivotu? Tri su glavna metoda, a ima i jedan rezervni. Prvi se namece sam po sebi. S obzirom da nije bilo prekida sa starim sistemom, vecina njegovih aktera nije u “ropotarnici istorije”, nije u defanzivi i ne sedi u cosku, nego i dalje namece svoje mladacke snove ili, mnogo cesce i banalnije, cuva svoje polozaje. Kao drugo, ovi se ukrstaju i preklapaju i sa svojom socijalnom osnovom siromasnih, neobrazovanih, nekonkurentnih, zastrasenih i patrijarhalnih koji prirodno pruzaju “otpor promeni”, braneci jos uvek neraskinutu koaliciju izmedju vladajuce birokratije i nizih slojeva kojima za vernost pripada socijala, rad u fusu ili posao na kojem se nista ne radi. Na ovu koaliciju je ukazao jos pre mnogo godina profesor Josip Zupanov. No, problem je u tome sto to vise ne moze da se placa, pa su zato potrebna pojacanja da se koalicija odrzi.
Treci nacin je glavna transfuzija mrtvacu vec citavu ovu nesrecnu deceniju. On se moze nazvati suzenom svescu ili suzenim nacionalnim identitetom koji narod drzi u uspaljenosti, groznici i na visokoj temperaturi, lisavajuci ga svake odgovornosti pa i spoznaje sta radi i kuda ide i kuda ga vode. Kada se ova groznica naroda zapati, a zapatila se tako sto je mrtvac dolivao benzin na vatru, ona postaje opasna bolest od koje oboljevaju i oni malo visi gotovo isto koliko i oni nizi. Bolest prevarantskog patriotizma se tesko leci, ne zna mu se pravi lek, ali se zna da grcevita samoodbrana- agresija, ksenofobija i manijacko-paranoidna slika progonitelja u liku svetske zavere gotovo automatski trazi vodju-spasitelja i izbavitelja. Narodu je na zadatak da se stalno i bez daha bori protiv podmuklih secesionista, mrzitelja srpskog naroda raznih boja, strasnih separatista, genocidnih suseda, kosmopolita u sopstvenim redovima, osvetoljubivih Nemaca, americkih svetskih policajaca, trule Evrope, podmuklih manjina, a evo, i protiv rodjene brace – Crnogoraca koji su se nameracili da opet ruse nasu Jugoslaviju! A Crnogorci, sve ono sto je najbolje medju njima, resili da probiju zacarani krug paranoidne svesti na kojoj i pociva licna vlast trece Jugoslavije i hoce samo one obicne i jednostavne stvari koje zivot znace: reforme, demokratiju, bolji zivot, otvaranje zemlje, ozdravljenje od bolesti mrznje, odnosno normalnu zemlju u kojoj se normalno zivi. Resili su da zaustave kola koja lete nizbrdo zarad licne vlasti i odbrane lesa kojeg su gotovo svi soclagerski narodi uveliko i bez mnogo buke sahranili.
Takvi su najopasniji neprijatelj. Rugova je prema njima malo i dobro dete. Ta opasnost ne moze se recima iskazati. Sta je Kosovo prema reformskom bloku? Neka ide do djavola i Kosovo, samo da se vlast sacuva. Za unistenje ovog smrtnog neprijatelja sva su sredstva dozvoljena, od ubojitih policijskih ujdurmi, saveznistava sa “djavolom”, puceva, vec vidjene medijske satanizacije, sve do rezervnih metoda – trojanskih konja u opoziciji koji, odjednom, u odsudnom boju hoce da se stranacki odmeravaju, da zadovolje svoje sujete i ljubomoru. I to bas kada je biti ili ne biti! Da li ce tu ulogu odigrati Slavko Perovic? Nadajmo se da nece, ali je cudno da velikom borcu za samostalnu Crnu Goru ne smetaju Momir i Milosevic (bas kao sto ni ovima on ne smeta), nego samo reformski blok Mila Djukanovica.
I konacno, ta sustinska bitka, mora da prodje kroz demokratske parlamentarne izbore. A taj mehanizam nije predvidjen sa sustinske podele i borbe koje lice na ratove. To crnogorsku predizbornu scenu cini posebno uzbudljivom, pa i vise od toga, gotovo nepodnosljivom: da li cemo opet sve izgubiti a oni baciti asfalt da se sve izravna kao da nikada niceg nije bilo, ili cemo sada uspeti, napraviti prodor i leseve poceti polako i smireno da zakopavamo. Nepodnosljivo je osecanje kada se zivotna promena stavlja na nejaka pleca izbora, a pri tom vampiri nocu kolo vode. Od tih vampira hvata jeza, po koji put vec!
Ko je i kada raspisao izbore za tranziciju od jednog sistema ka drugom? Izbore za zive i mrtve. Tranzicija na izborima, trziste na izborima, privatizacija na izborima, demokratija na izborima, civilizacija na izborima! Iscekivanje s osecanjem uzvisenosti, eto, dalo im se da su oni pozornica. Smenjuju se nada i sumnja. Raspolozenja od smeha do suza. Sve je u vazduhu, kao da ce se i on zapaliti.
Kasno je. Osecam nervozu. Predosecam nesanicu. Mnogo prica. Svako ima svoju teoriju, govore gotovo nerazumljivo. Kontradiktorno. Tesko mogu da ih pratim. Kazu mi: dodji 31. maja. Kazem da bih dosla, ako savladam strepnju. Odlazim uznemirena, kao da je sve to tamo prvi put. A traje decenijama.
Na aerodromu, razgovaram s covekom koga sam tek upoznala. Pitam ga sta misli. Zna se na sta se pitanje odnosi. On mi kaze pobedice nasi, zapamtite moje ime, to vam je rekao Mima.

*) Nasa Borba, Beograd, 20. 05. 1998.
 

Milosevic ima samo unutrasnje neprijatelje*

Kad imamo na delu medjuetnicke sukobe i ratove uvek prvo treba ispitati da li su unutrasnji sukobi u jednom drustvu glavni uzrok nepomirljivih etnickih sukoba. Opstije receno, medjunarodni sukobi mogu biti izraz unutrasnjih borbi za vlast. Pri tom ova teza nikako ne negira da nacionalno-etnickih sukoba nema, kao da su oni cista fikcija unutrasnje borbe za vlast.
Raspad Jugoslavije je bez sumnje postavio na dnevni red upravo takva pitanja, ali nacin na koji ce ona biti interpretirana i kako ce biti iskoriscena zavisilo je od toga kako ce stara vlast reagovati na epohalni izazov – slom komunizma koji se podudarao sa raspadom zemlje i koji je najneposrednije podrazumevao unutrasnje promene sistema vlasti i kljucnih drustvenih institucija. Ta koincidencija je omogucila da se “nacionalni interesi”, sve do izazivanja rata, postave ne samo iznad ocekivane promene sistema, nego i da postanu faktor borbe za vlast, s ciljem da se promene na duzi rok odloze i marginalizuju. Pobedom ideologije “nacionalnih interesa”, a takva ideologija uvek podrazumeva apsolutnu poslusnost i naroda i elite, u Srbiji je izvrsen obracun s “padom Berlinskog zida”, povecanjem kontrole javnog zivota, koncentracije moci i njene netransparentnosti. Izostanak prekida s partijskom drzavom i odbacivanje izazova demokratizacije, izgledalo je logicki uskladjeno s “odbranom nacionalnih interesa”, u cijoj pozadini je stajao ultimativni ratni cilj: stvaranje velike, cisto srpske drzave. Kakva demokratija kad se ratuje za Veliku Srbiju!
No, danas, vise nego ikada, postalo je jasno da su jedan za drugim otpadali i propadali “nacionalni interesi” zbog kojih su reforme navodno odlagane. A one su odlagane, jer su one glavna pretnja kontinuitetu vlasti. Pokazalo se da je sustina kriza i ratova unutrasnja borba oko reformi sistema a da su nacionalni interesi tek promenljiva varijabla (“moneta za potkusurivanje”). Potezu se samo onda kada dah zivota probije tu ili tamo, a probija se nekako svih ovih deset godina. Zato ce stalno biti kriza i ratova. Medjutim, ovakva vlast ne moze da odnese konacnu pobedu, jer taman zapusi jednu “rupu” ona je na drugoj strani. Sada je to Crna Gora. I zato se drustvo gura u sve vece propadanje, jer je nesreca svih proporcionalno srazmerna duzini opstanka komunistickog mrtvaca.
Da bi stvar postala jasnija, u analizu mora da se ukljuci medjunarodna zajednica, koja je logikom ratnih prilika morala biti ukljucena. Ali, spoljni faktor je takodje instrumentalizovan i stavljen u sluzbu obracuna sa unutrasnjim protivnicima. Gotovo bi se moglo reci da ova vlast vise nema spoljnih neprijatelja, a jos manje “etnickih” vec ima samo unutrasnje protivnike koji hoce promenu vlasti i reforme. Milosevic ovako racuna: “Podici cu krizu na Kosovu, to mi je bar lako, jer i tamo imam spremne partnere kao i u Hrvatskoj i Bosni. Kad se dobro zagrejemo i ja i Rugova, i Srbi i Albanci, doci ce nam ko poruceni ‘belosvetski’ cinovnici. Ponasace se uznemireno i zabrinuto, spremni da zarade svoje plate cuvanjem ‘mira i stabilnost u regionu’. Sta bi oni ‘bez mira i bezbednosti’ kad pred ocima imaju svoju sliku harmonicnog sveta koji svaki sukob mora i treba da resi. Onda cu pitanje Kosova da formulisem kao pitanje o ucestvovanju ili neucestvovanju stranih posrednika, pa cu to pitanje da dignem na kub raspisivanjem referenduma o ‘komadanju Srbije’. Kad podignem groznicu naroda i kada dodjem u blizinu rata, onda ce cinovnici da se sjate i da me mole da obustavim krizu i dam ustupke koji za mene i nisu nikakvi ustupci, ni kada je sama kolevka u pitanju. A izgledace kao da sam ih pobedio a da im nisam nista dao, jer nece biti javnih posrednika dok narod na zaboravi. A zaboravice. Za to vreme cu da sredim ove unutrasnje neprijatelje i pritegnem svoju vlast preko Momira, svoje zene, Seselja i Draskovica”.
Za Srbiju i njene gradjane ovaj scenario znaci sledece: a) ciscenje svih reformskih snaga iz blizine vlasti i dalje propadanje naroda i drzave, b) novo i jos ostrije kontrolisanje medija, c) stavljanje nemirnog i demokratski orijentisanog univerziteta pod cizmu vlade Srbije i d) dopisivanje na listu svakog ko smeta licnoj vlasti i mafiji ukoliko se, s margine, neko ipak probije. Kako su karte s medjunarodnom zajednicom vec podeljene, s njihove strane bi krajnje neukusno bilo da sada jos zakeraju oko Crne Gore i Mila, univerziteta i medija. Valjda je ustupak oko “mira i bezbednosti” u regionu nesto mnogo vece i znacajnije nego ove tricarije. Ne smeju ni da pitaju za tako sitne stvari, da ne naljute “kljucnu figuru”, ode onda “mir i bezbednost”! A kad nema tih “sitnih stvari”, opet ce da kucaju na vrata za mir i bezbednost.
Kad dodje vreme da Milosevic ispuni deo pogodbe oko Kosova, protivnici treba da budu desetkovani, tako da nece moci ozbiljno da ga propitaju i traze polaganje racuna. A i ako budu mogli, trebace im vremena, pa ce se on na isproban nacin opet snaci. Zapocece neki novi rat, ili ce bar da pripreti. A onda, evo opet onih cinovnika, da mole za “mir i bezbednost” i tako u nedogled.
Kljucna cigla u trenutnim zbivanjima je da pobedi Momir Bulatovic, jer ako on izgubi, Milosevic nije uspeo da u ratnom delu ciklusa pocisti politicku scenu, sto ga cini ranjivim u mirovnom delu ciklusa. Proboj bi bio napravljen, bas kada se histerija pretvara u “mir i bezbednost”. Ova neplanirana nezgoda ugrozila bi ciklicno ponavljanje istog. Mogao bi se probiti zacaran krug cija je putanja otprilike ovakva: ugrozenost nacije – kriza, nasilje i rat – ciscenje politickih protivnika – ustupci (nude se tzv. nacionalni interesi) – nagrada medjunarodne zajednice “kljucnoj figuri mira i bezbednosti u regionu”. Les je u rezultatu opet nasminkan.
Ali onda zivot opet negde proklija. I ceo krug pocinje od pocetka. Zato je vazna Crna Gora, kad jednom probije zivot, on je nezaustavljiv.

*) Danas, Beograd, 19. 05. 1998.