OKRUGLI STO: “PRAVO SUKCESIJE I JUGOSLOVENSKI SLUCAJ"

Kosta Mihajlovic, sef jugoslovenske grupe za sukcesiju, pojedine odluke ser Artura Votsa nazvao cinicnim, a razbijanje sukcesorskog paketa - resenje u korist cetiri bivse republike SFRJ

Kroz Grupu za sukcesiju i Savet za primenu mira moguce je doci do resenja, koja bi omogucila da se definitivno i bez ostatka regulisu posledice teritorijalnih promena u SFRJ. Drugi put, zasnovan na pritiscima i politickoj instrumentalizaciji pitanja sukcesije, radi postizanja neosnovanih aspiracija, vodi u polovicna resenja, koja bi se mogla izroditi u nove izvore tenzija i nestabilnosti. Savezna vlada veruje da ce medjunarodna zajednica i njen pregovarac ser Artur Vots na pravi nacin podsticati postizanje sporazuma izmedju SRJ i bivsih jugoslovenskih republika oko pitanja sukcesije. Ti podsticaji ce naici na pragmatican i realistican pristup jugoslovenske strane. Ipak, granice do kojih SRJ moze ici u postizanju kompromisa omedjene su njenim najznacajnijim interesima, zasnovanim na pravilima medjunarodnog prava i pravicnosti, izjavio je savezni premijer Radoje Kontic na Okruglom stolu, koji je na temu “Pravo sukcesije i jugoslovenski slucaj" organizovao Institut za medjunarodnu politiku i privredu, obelezavajuci tako 50- godisnjicu svog rada.

Isticuci razliku izmedju legalistickog pristupa, koji zagovaraju druge cetiri drzave i pregovarackog koji zastupa SRJ, sef jugoslovenske delegacije za sukcesiju akademik Kosta Mihajlovic je istakao da ovaj pristup na najbolji nacin moze da resi nase specificnosti. To se najbolje moze testirati na pitanju drzavne imovine, oko kojeg ni posle sestogodisnjih pregovora nije doslo do zajednickog stava. Od svojevremeno napravljenog njenog suzenog inventara SRJ se ogradila, jer je on izostavio veliki deo imovine u privredi, posto se namerno zanemarivala cinjenica da je veliki deo drustvene imovine imao elemente drzavne, jer je drzava direktno stvarala taj kapital i prikupljala i alocirala akumulaciju. Iz takvog stava bi proizislo da se 80 odsto te imovine, koja bi trebalo da bude predmet raspodele, nalazi na teritoriji SRJ i to je za jugoslovensku stranu neprihvatljivo.

Koaliciji cetiri novonastale drzave Mihajlovic je zamerio da neobavezujuce odredbe i principe iz medjunarodnog prava (sadrzane u Beckim konvencijama), kao i neke politicke i savetodavne odluke (poput Rezolucije iz Sintre i Deklaracije iz Bona) nastoje da legalizuju i u pregovorima o sukcesiji nametnu kao obavezujuce. Drugim recima, pokusavaju da instrumentalizuju medjunarodno pravo. To je ilustrovao insistiranjem hrvatske delegacije, kojem se pridruzio i medjunarodni pregovarac ser Artur Vots, koji je pominjanje Becke konvencije izostavio iz mini sporazuma o neekonomskim pitanjima, ali je istovremeno trazio da se ona unese kao osnov za sukcesiju u preambulu globalnog sporazuma, “bez naknadne diskusije". Mihajlovic je to okarakterisao kao cinizam, po kojem se na jednom mestu toboze izlazi u susret jugoslovenskoj strani, a na drugom namece resenje koje ona zeli da izbegne. “Vots je to ucinio, jer je svestan da do sporazuma nece doci, a ako bi se prihvatila ovakva zamena, SRJ bi se moglo reci da je pristala na Becku konvenciju i ono sto ona predvidja, cime bi ujedno bilo proglaseno obavezujucim ono sto u medjunarodnom pravu to nije". Mihajlovic je, takodje, medjunarodnom pregovaracu zamerio da je pristao na razbijanje sukcesorskog paketa i buduceg fonda raspodele, sto ide naruku insistiranju cetiri ostale drzave, da se podeli parcijalno likvidna imovina, gde oni misle da imaju pozitivni saldo, uz veliku verovatnocu da posle od ostalog dignu ruke.

Objasnjavajuci zasto jugoslovenska strana ne prihvata uprosecivanje na jednom izmisljenom datumu sukcesije (jer razliciti bilansi podrazumevaju i materijalne razlike od dve do 10 milijardi dolara), dr Oskar Kovac je to potvrdio kroz odnos prema zajednickim deviznim rezervama. Sadasnji zahtev da se podele devize u stvari je zahtev da se parcijalno podeli prakticno jos jedina imovina koja je podobna za likvidiranje medjusobnih salda i potrazivanja, odnosno da oni koji ih imaju posle dobiju nacionalne valute ili nista.

B. Jager