Devalvacija bez referenduma

Slozili su se svi uslovi za unutrasnje pritezanje naroda, pa je davno ocekivana devalvacija nacionalne valute naprasno aktivirana, a u dvorskoj panici izmisljen je referendum kao histerican put za novu homogenizaciju tog “devalviranog naroda"

Pise: Dimitrije Boarov

U noci kada je Savet bezbednosti UN u Njujorku izglasao embargo na uvoz oruzja kao prvu meru iz novog paketa sankcija prema SRJ i tako poslao signal Beogradu da su pretnje medjunarodne zajednice oko Kosova ozbiljne i planetarno usaglasene, 1. aprila je obnarodovana devalvacija dinara - nominalna za 81 odsto, realna za oko 10 odsto. Odmah sutradan, 2. aprila, iz Milosevicevog staba je s kolosalnom ambicijom raspisan “referendum protiv citavog sveta", referendum preko koga Srbi treba da podviknu “stranim mocnicima" da ne zele njihovo posredovanje u dijalogu s Albancima na Kosovu. Slozili su se, dakle, svi uslovi za unutrasnje pritezanje naroda, pa je davno ocekivana devalvacija nacionalne valute naprasno aktivirana, a u dvorskoj panici izmisljen je referendum kao histerican put za novu homogenizaciju “devalviranog naroda".

Milosevic je verovatno pravovremeno obavesten o nespremnosti Rusije da u zastiti Srbije od svetskog pritiska ide suvise daleko, a objava da ga Jeljcin (tek) na jesen ocekuje u Moskvi, izdata dan pre njujorske odluke, i bez sifrantskog recnika odmah se lako mogla razumeti kao poruka da su Rusi legli na americku rudu i da je SRJ, samo za pocetak, izbacena iz svetske trgovine i posredovanja u prometu s oruzjem. Onom slabasnom moskovskom utehom o buducoj dobrodoslici, Milosevic, naravno, nije mogao podupreti oslabeli dinar, pa je odobrio devalvaciju kao poslednji pokusaj da se ekonomskim merama zemlja pripremi za poostravanje finansijske izolacije. Tako se nedavni energicni uzvik premijera Mirka Marjanovica - “Devalvacije nece biti"! - naglo preokrenuo u savezni “program valutne i cenovne stabilnosti, jacanja izvoznih pozicija i nastavka reformi" s devalvacijom kao okosnicom. Na trenutak cinilo se da je samo pitanje vremena kada ce slican obrt na politickom planu doziveti i slogani o “nedeljivosti Srbije", “Kosovu kao iskljucivo unutrasnjem pitanju" i mnogi slicni. Da bi se ta mogucnost u korenu suzbila, raspisan je odmah “referendum o nezavisnosti" od celog sveta. Tako je devalvacija, kao logicna mera za povratak na svetsko trziste, izgubila svaki smisao.

Devalvacija nacionalne valute mogla je biti prva mera neke buduce “politike priznavanja realnosti". Povezana s “antiamerickim referendumom" iracke provenijencije, medjutim, ona se doima samo kao instrument preraspodele novcanog kapitala u funkciji pripreme drzave za jos gora vremena. O tome, uzgred, svedoci neskriveno bekstvo Dodikove Republike Srpske iz dinarske zone, kao i upadljivo distanciranje Podgorice od novog Konticevog monetarnog paketa. Naime, Filip Vujanovic, crnogorski premijer, javno i grubo je dezavuisao saveznog premijera i guvernera Narodne banke Jugoslavije iznoseci tvrdnju da SRJ nema dovoljno deviznih sredstava ni za odbranu ovoliko devalviranog kursa dinara, to jest njegove “interne konvertibilnosti" na novom paritetu, a iz njegove vlade pusten je podatak da SRJ raspolaze samo s 350 miliona dolara. Tako su direktno osporene Konticeve reci da je devalvacija usaglasena, “bar u finisu", s republickim vladama. “U finisu" je savezni premijer usaglasio devalvaciju s predsednikom savezne drzave, ali taj sef cak nije smatrao za potrebno da ga obavesti o fantasticnoj ideji o “referendumu naroda o lojalnosti Vodji". Pitanje je da li je Kontic imao petlje da ga zamoli za “vize" za novo crnogorsko rukovodstvo, kako bi mu se omogucio dolazak na sluzbene sastanke u Beograd.

S ekonomske tacke gledista glavni problem poslednje devalvacije je u tome sto citavu operaciju vode ljudi kojima je tesko verovati i koji su vec pri promociji akcije napravili mnogo upadljivih, presnih nepreciznosti. Na primer, izjava da je kompletna novcana masa od navodno 9,1 milijarde dinara “sto posto" pokrivena deviznim rezervama, u suprotnosti je ne samo s Vujanovicevom ocenom i podacima Vlade Crne Gore, nego i s nametnutim ogranicenjem gradjanima da “u prvoj fazi" godisnje mogu kupiti samo po 500 nemackih maraka. Zbog cega je potrebno ovo ogranicenje ako su, po racunici koja proizlazi iz izjave guverenera Dusana Vlatkovica, raspolozive devizne rezerve SRJ danas oko milijardu dolara (valjda u racun nisu uzeta odavno blokirana sredstva u svetu)? Ako se, medjutim, guverneru Dusanu Vlatkovicu omakla nepreciznost, pa je moguce mislio da kaze da je gotovinska dinarska masa (oko 50 odsto novcane mase) u celini pokrivena deviznim rezervama, onda bi ispalo da su rezerve na nivou od oko pola milijarde dolara, sto je opet iznad crnogorskog podatka. Pa i sa ovim “suzenim pokricem" nametalo se Avramovicevo odvazno blefersko resenje od pre cetiri godine - resenje s navodno “neogranicenom internom konvertibilnoscu". No, izgleda da niko medju onima koji pripremaju ove odluke nije imao smelosti da ga predlozi, posto ni taj krug ne zna pouzdano stvarni nivo rezervi, stvarni nivo emitovane novcane mase danas, stvarni opseg kontrole novcane stamparije sutra, itd., a svi osecaju stvarni stepen (ne)poverenja naroda u one koji vode ekonomsku politiku, te primecuju stvarne ekonomske teskoce koje nadiru u hordama. Sve to navodno zna onaj gore, zato je valjda i raspisao referendum.U krajnjoj instanci, teorijski gledano, svaki proglas o konvertibilnosti (pa i internoj) jeste proglas o cvrstom pokricu novca (kao sto je referendumsko oglasavanje suvereniteta znak neceg upravo suprotnog). A nas problem politickog pokrica novca neodvojiv je od problema nejasnog vlasnistva (pa otuda nijedna poslovna odluka nema cvrsto pokrice). No, sada je, posle raspisivanja “majke svih referenduma", bar potpuno jasno da od ozbiljne privatizacije i jasnog definisanja vlasnistva ni ove, a moguce ni narednih godina, nece biti nista. (Dzaba je za resor privatizacije angazovana radikalska ministarka Jorgovanka).

Inace, pitanje poverenja u svaki ekonomski program i njegove nosioce je veoma bitan jer, kako je govorio Kenet Erou, poverenje u vlast i drzavu je jedan ogroman ekonomski resurs (sto su neki Milosevicevi savetnici bukvalno shvatili). No, kako verovati da ce se dinar duze zadrzati na devalviranom nivou, te da ce drzava, da bi to postigla, smanjiti ucesce javne potrosnje u drustvenom proizvodu sa oko 54 ili 58 na manje od 50 odsto, kad su slicni planovi o rezanju troskova drzave vec sto puta propadali i kada je drzava u pravom ratu sa petinom svojih stanovnika na cetvrtini svoje teritorije (kosovski problem), a tokom referendumske “homogenizacije" nastradace i citav svet. A sve to kosta. Uzgred, zar nije jos pre cetiri godine vec u “Programu monetarne rekonstrukcije i privrednog oporavka" Dragoslava Avramovica bilo zapisano da ce ucesce javne potrosnje od 55,8 odsto u 1993. godini do 1996. godine biti postepeno smanjeno na 47,5 odsto, itd.

Neko bi na ove opaske mogao primetiti da kljucna vlada u SRJ, ona srpska, ima izborno poverenje vise od dve trecine onih koji su izasli na izbore u Srbiji, te da se u devalvaciju nacionalne monete (pa i infantilnu devalvaciju nacionalnih ciljeva preko referenduma u cast Milosevica i Seselja) tek sada zapravo i moglo krenuti, upravo zbog toga sto je stara Marjanoviceva socijalisticka vlada “ocvrsnuta" radikalima. Ova opaska bi bila u skladu i sa starom tezom da samo populisticke stranke mogu voditi “antinarodnu politiku" monetarnih restrikcija i ratnu ekonomiju opsadnog stanja i mogla bi se zgodno uklopiti u sve one price da je Milosevic pametno uradio sto se vratio partnerstvu s ekstremnim nacionalistima. Sada kada Srbi preko referenduma moraju amnestirati autore kosovske strategije, koja je dozivela potpuni krah, drustvo radikala cini se gotovo neophodnim.

Neko ce reci da ne treba unapred prognozirati ishod referenduma - kobojagi moguce je da se narod izjasni da mu Gelbard i Kinkel nadziravaju drzavu, pored citave galerije domacih zalizanih umova. Patrijarhalni autoritarni duh predugo je ovde negovan kao vrlina, pa ga cak ni intelektualna elita ne oseca kao fatalni teret. Politicka superstruktura i etablirana intelktualna elita morale bi se poplasiti upravo od “uspeha" raspisanog referenduma. Taj potrebni razumni strah vapijuce nedostaje. Na to ukazuju i odjeci na ulazak Seselja u Vladu Srbije, koji je izazvao tek nesto protesta kod konkurentskih stranaka i samo nekoliko asocijacija na uspinjanje Hitlera na vlast “po volji vecine". U poredjenju s anahronim Milosevicevim ekonomskim programom (koji bi verovatno i Pasic, Pacu, cak i Cenic i Dragisa Stanojevic danas smatrali demodiranim) trenutni radikalski ekstremno-liberalni ekonomski program cak izaziva izvesne simpatije u strucnim krugovima. Citav njihov navodni ekonomski liberalizam, medjutim, lako se moze rastumaciti kao “zdravorazumski" i politikantski preko stare Seseljeve tv recenice, da bi on sva losa preduzeca prodao Japancima - po bilo kojoj ceni koju hoce da plate, ali ne i Nemcima i Amerikancima... Eto podloge referenduma koji je sada raspisan.

Seseljev “ekonomski liberalizam" ipak nije bez svrhe i dobro ce mu posluziti za ucenjivanje parazitskih drzavnih i paradrzavnih struktura, sve dok ne osvoji kontrolu nad svim infrastrukturnim institucijama, a posle ce se, pred neke buduce izbore, sigurno vratiti nacionalnom kolektivizmu - koji nije moguc s nepristrasnom apoliticnom valutom. Dinar ce otuda narednih meseci biti branjen kao i Kosovo, na “fiksnom kursu" uz seriju “crnih devalvacija". Tako ce zavrsiti i prica o referendumu.