JUL potopljen radikalima

Ratom unisten srednji sloj drustva pripojen je ogromnoj masi siromasnih. Na njih moraju da racunaju sve politicke stranke u borbi za glasace. Najvise izgleda na uspeh imaju oni koji zagovaraju egalitarizam - jednakost u siromastvu. Gradjanska levica mora da ceka bolje dane

Milanka Saponja-Hadzic

Produbljivanje kosovske krize na srpskoj strani proizvelo je formiranje Vlade u koju su usle tri stranke s najvise poslanika u republickom parlamentu i koja sada i formalizuje vec postignuti konsenzus srbijanske javnosti o Kosovu, jer se samoproglasava kao “Vlada narodnog jedinstva". Tako se desilo ono za sta su mnogi analiticari tvrdili da je nemoguce, jer “Milosevic to ne sme zbog medjunarodne zajednice". Jos jednom se tako pokazalo koliko je rizicno procenjivati sta predsednik SR Jugoslavije “sme", a sta “ne sme". Jer, ne samo da su radikali usli u Vladu, nego je njihov lider postao i potpredsednik i najuticajnija licnost u Srbiji, s mnogobrojnim pomagacima - ministrima.

Vec po prvim izjavama koje je Vojislav Seselj uputio javnosti lako se moglo zakljuciti da je Mirjana Markovic, spiritus movens Jugoslovenske levice, konacno dobila pravog partnera, spremnog da realizuje ideje koje je toliko puta do sada saopstavala, a koje nije imao niti ko da cuje, a ni da ih otelotvori. Rec je, naravno, o novom zakonu o informisanju, koji je novi potpredsednik Vlade odmah najavio i sredstvima informisanja, narocito onim “koji se finansiraju iz inostranstva". Tako su se u odlucujucem trenutku po “sudbinu naroda" na istom poslu nasli Mira Markovic, cija partija proklamuje “slobodu i jednakost svih ljudi" i clanovi Srpske radikalne stranke, u cijoj Programskoj deklaraciji stoji da do kosovskog resenja treba doci tako “da se odmah protera svih 360.000 albanskih emigranata i njihovih potomka", “da se na Kosovu i Metohiji proglasi ratno stanje i zavede vojna uprava, koja bi trajala najmanje deset godina", a “Siptarima zivot ucini nesnosnim". Deklaracija, doduse, potice iz 1991. godine, u najnovijem programu tih stavova nema, ali to ne dezavuise proklamovane principe, a narocito ne temeljnu brigu o srpskom narodu, koju radikali predstavljaju.

Vecinsko raspolozenje

Zato sada i nema onih ostrih optuzbi na racun levice i desnice, na racun komunista i “primitivnih, prljavih i neobrazovanih" cetnika. Nema stvarnih i prividnih animoziteta. Ostala je samo slobodna misao personifikovana u “opozicionoj stampi", kao zajednickom neprijatelju, ciji se veliki deo finansira iz inostranstva. “Mozda i sva. Ja, naravno, ne znam kako stvari tacno stoje", zali se u dnevniku Mira Markovic. Ali, u ovoj zemlji ima ko zna, ili ko bi trebalo da zna. I ko ce javnost obavestiti ako ne, i zastititi od antijugoslovenske propagande, koja se plasira kroz sredstva informisanja, finansirana od strane zainteresovanih za destabilizaciju Jugoslavije. Moguce i za njen raspad". Upravo njih potpredsednik opominje i najavljuje novi zakon o informisanju koji nece biti strog, jer radikali su za slobodu stampe, ali ce morati postovati “istinu", kako red nalaze.

I eto tako su ove tri stranke, kao tri ostarela ratna druga, upravo narusili stereotipno verovanje o srpskoj neslozi. Zaboravili sve medjusobne optuzbe, koje su proteklih godina pljustale, kada se, je l' te, nisu slagali o resenjima nacionalnog pitanja.

“Ako radikali uskoro dodju na vlast, socijalisti ce imati najmanje 2.000 godina robije", rekao je 1993. predsednik SRS. “Doslo je vreme da raskrinkamo glavnog mafijasa u Srbiji. Njegovo ime je Slobodan Milosevic" (1993).

“Braco Srbi i sestre Srpkinje, vreme je da vesticu iz Tolstojeve ulice, laznog akademika i nabedjenog intelektualaca Mirjanu Markovic, naucimo pameti. Da joj ubedljivo stavimo do znanja da Srbijom nikada nece ovladati crvena neokomunisticka kuga. Vreme je da neokomunistickog diktatora Slobodana Milosevica oteramo na smetliste istorije, da u narodnim pesmama odmeni Vuka Brankovica, da ga privezemo za stub srama kao najveceg izdajnika koji je zapamcen u srpskoj istoriji" (1995).

SPS optuzuje Seselja i SRS za formiranje paravojnih formacija u RS i RSK, za “zlocine nad muslimanskim, hrvatskim i srpskim stanovnistvom kao i za kriminal" (1993).

“Fasizam najavljuje svoje moguce prisustvo u svim sferama naseg drustva. Treba ga savladati dok je jos u malim dozama. Za velike doze treba velika snaga", rekla je Mira Markovic 1993. A Ivica Dacic nedavno, nepun mesec dana pre ulaska radikala u Vladu: “Kada se saberu sve kazne clanova SRS, onda je to nekoliko vekova robije". Ali “Seselj je koristan", kako kaze Mira Markovic, jer poput levicara i on “brine" o narodu.

Bemurdski trougao

Skoro da nema autora koji ce dovesti u pitanje privrzenost Slobodana Milosevica levoj (komunistickoj) ideji i socijalizmu sve do pocetka rata, kada njegova stranka prelazi na drzavotvornu patriotsku politiku, sa svim pratecim elementima. Jos u vreme raspirivanja mitingaske istine, on naglasava brigu za radnicku klasu na celom jugoslovenskom prostoru, kao svom politickom miljeu i zagovara uspostavljanje principa “jedan covek - jedan glas", kako bi se ispravile istorijske nepravde prema srpskom narodu u drugoj Jugoslaviji. Odlucno brani tekovine revolucije, sve dok moc onih koji su decenijama porazeno cutali van politike ne preti da ga ugrozi. Posle pada Berlinskog zida i uspostavljanja kontakata s intelektualcima - nekrofilicarima i promene imena partije iz Saveza komunista Srbije u Socijalisticku partiju Srbije, u srediste politicke borbe dolazi zalaganje za nacionalno pitanje i demokratiju.

Ali od te demokratije ostale clanice jugoslovenske federacije beze, ubrzo pocinje i rat, a s njim i kraj “leve" ideje SPS i njenog predsednika. Istoricari se danas slazu u oceni da je SPS maksimalno instrumentalizovala nacionalno pitanje prikazujuci se kao jedini pravi i dosledni borac za interese srpskog naroda na celom jugoslovenskom prostoru, sto je bilo skoro odlucujuce da sve do danas zadrzi dominantnu poziciju.

Milosevic je dobio, u medjuvremenu, epitet jedinog postmodernog politicara u Srbiji, neopterecenog bilo kojom ideologijom, vec iskljucivo pragmaticnim interesom zadrzavanja vlasti. Time se moze tumaciti i permanentna briga za hiljade radnika. Ali ne radi se o svim radnicima, vec samo o onima koji bi mogli imati znacajniju ulogu u eventualnoj pobuni, odnosno strajkovima. Njihova preduzeca tako godinama opstaju bez obzira sto za to odavno nema ni najmanjeg razloga. Leva ideja je tako sasvim nestala, ostao je samo njen brizno negovani privid.

U vreme raspada zemlje i pocetka rata kada se na ozbiljniju politicku karijeru nije moglo racunati bez podrske vojske (formalne i neformalne), posebno oficira, formirana je nova partija, privrzenika levoj, komunistickoj ideji i jugoslovenskom politickom prostoru - Savez komunista-Pokret za Jugoslaviju, poznatiji kao “generalska partija". Ni Milosevic, ni njegovi savetnici - nekrofolicari, ni u drugoj polovini 1991. godine, kada su sukobi u Hrvatskoj vec uveliko poceli, nisu bili sigurni u naklonost JNA, bez obzira na brojcanu nadmocnost Srba u njoj. U glavama oficira, narocito nizih, jos je bila jaka zavodljiva ideja jugoslovenstva. To najbolje ilustrije slucaj Varazdinskog korpusa, koji je za kratko vreme dobio dve kontradiktorne naredbe da povlaci vec osutu vojsku iz Varazdina, a potom i da je drzi u slucaju da bude potrebno da brani spoljasnje granice Jugoslavije. Jer, sve je moralo biti spremno za eventualnu pobunu u vojsci i njihovo nepristajanje na skracenu Jugoslaviju. Oni koji nisu razumeli ove levicarske ideje (najvise oficiri Varazdinskog korpusa) morali su da robijaju svoje neznanje, a potom i da budu nagradjeni milosrdjem autenticnih levicara.

Partija mocnih

Istorijska nauka kaze da “nicim nije dovedena u pitanje cinjenica da je Narodna radikalna stranka izrasla iz pokreta Svetozara Markovica. U njenom sredistu je narod kao socijalni i nacionalni identitet. Izmedju organizovane elite i seljackog naroda bilo je veoma malo medjuslojeva i posrednika".

Slicnost aktuelne politicke scene u Srbiji s onom iz druge polovine 19. veka je velika, skoro podudarna. Ratom unisteni srednji sloj pripojen je ogromnoj masi siromasnih, na koji moraju da racunaju sve politicke stranke u borbi za glasace. Time je drasticno suzen politiki prostor za one politicke organizacije koje ne zagovaraju egalitarizam, odnosno jednakost u siromastvu. U takvoj socijalnoj strukturi malo je razumevanja za modernizaciju ekonomije, reformu privrede, za evropske integracije i individualne slobode.

Sada, bas kao i pri kraju 19. veka, Srbiju tek ceka formiranje gradjanskog drustva u cijem ce politickom spektru biti mesta ne samo za desne nego i za ideje gradjanske levice. A pocetak tog procesa morace da saceka resenje kosovskog pitanja i uspostavljanje politicke stabilnosti. Do tada, najvise igzleda na uspeh imaju oni koji zagovaraju cuda. Posle svedskog standarda, drzave svih Srba, na redu je nesto originalnije i radikalnije.

Uostalom, najbolji poznavalac radikala u proslom veku i njihov glavni ideolog Pera Todorovic upozoravao je: “Radikalizam je poceo bivati vera". Istinski radikali su poceli dobijati sve znake verskih fanaticara. Da je u tome pravcu produzen rad i dalje, radikalizam bi neminovno danas bio jedna mocna religiozna sekta". I to bez pomoci Tomislava Nikolica i Aleksandra Vucica.

Istoricari, takodje, ukazuju da sustinu radikalske ideologije cini uverenje “da samo oni ovaplocuju interes srpskog naroda. Iz toga, onda proistice i pretenzija na staranje o tom interesu, odnosno pretenzija na vecnu vlast". I to bez Vojislava Seselja.