Zamisljeni dijalog o socijaldemokratiji s Dimitrijem Tucovicem

Vreme je da pocnu da se razvijaju socijaldemokratije da bi mogle da postanu alternativa rezimu. Uskoro ce se vlast kotrljati ulicama, a fasisti samo to cekaju

Pise: Nenad Canak

Zasto u Srbiji nema jake socijaldemokratske partije koja bi imala znacajnu (ako ne i presudnu) ulogu u politickom zivotu?

- Zato sto u Srbiji ne postoje najosnovniji uslovi za pojavljivanje jedne ovakve partije.

Koji su to uslovi?

- Pre svega, potrebno je da postoji klasni osnov za stvaranje ovakve politicke grupacije. Kroz nju nizi slojevi stanovnistva (radnici i seljaci) treba da artikulisu svoje socijale i klasne interese, a one treba da budu i udarna politicka pesnica radnickih sindikata kao kontra eksploatatorskim grupacijama.

Pa zar nisu radnici i seljaci dovoljno eksploatisani da bi se ovakva partija stvorila?

- Nije pitanje njihove eksploatisanosti vec njihove svesti ko ih eksploatise. U slovima nedovoljno definisanih vlasnickih odnosa, u uslovima kada radnici kao poslodavca percipiraju direktora firme u kojoj rade a ne njenog vlasnika (ili grupu vlasnika), oni ne znaju protiv koga hoce da se bore, a kamo li kako. U devetnaestom veku ovi odnosi su bili daleko cistiji, pa samim tim je i politicko organizovanje kao oblik otpora eksploataciji islo se uz manje stranputica. S druge strane, i sami rudimenti sindikalnog otpora nailaze kod nas na ogromne prepreke s obzirom da se u striktno privatnim firmama strajkovi resavaju po kratkom postupku (otpustanjem pobunjenika) cija zamena je veoma jednostavna cinjenicom da postoji ogromna rezervna armija rada i ogroman broj nezaposlenih. S druge strane, u drzavnim i drustvenim preduzecima, strajkovi se podizu na politicki nivo, “iznalaze" se sredstva za kratkorocnu kupovinu socijalnog mira i spirala propadanja se nastavlja. Strajk, uopste u Srbiji danas, ne igra neku znacajniju ulogu jer citava drzava a narocito njena politicka elita ne zive od stvaranja novih vrednosti vec od rasprodaje postojecih. Kada se proda drzavna telefonija ili, sutra, elektroprivreda, u zemlju ulazi odredjena kolicina svezeg novca koja odlaze konacni kolaps.

Ako vec ne zbog uslova rada, zasto se slojevi koji cine prirodnu osnovu socijaldemokratskih pokreta ne pobune zbog svog socijalnog polozaja i ne daju podrsku onome ko im moze pruziti veci stepen socijalne sigurnosti?

- Zato sto na “trzistu socijalnih obecanja" u Srbiji vlada neopisiva guzva. S jedne strane skoro identicne socijalno demagoske predloge daju i nacionalsocijalisti i fasisti (“socijalisti" i “radikali") kao i oni koje bi mogla davati neka socijaldemokratska partija u Srbiji. To sto bi ta obecanja spadala u programske ciljeve socijaldemokratske stranke a sluze samo kao sredstvo politicke manipulacije postojecoj crveno crnoj koaliciji, biraci u Srbiji tesko da mogu da vide dugi niz godina izludjivani corsokackim dilemama tipa “da li je Srbija tamo gde zive Srbi" i “sta ce biti ako se Kosovo otcepi". Prihvatanjem da takva i slicna budalasta pitanja postanu granicnici izmedju “patriotskih" i “izdajnickih" politickih opcija najveci broj gradjana Srbije i najveceg broja svih ostalih osamostaljenih federalnih jedinica bivse SFRJ zatvorio je sebi puteve bilo kakvog normalnog razvoja u doglednom periodu. Pitanje “ko je bio agresor u proteklom ratu" je, na primer, na potpune margine u Hrvatskoj na dug rok bacilo pitanje unutrasnja pitanja demokratije i socijalne pravde.

Zasto, onda, barem nacionalne manjine ne prihvate oberucke socijaldemokratske principe i ne budu znacajna biracka baza ovoj opciji?

- Zbog toga sto je prilikom raspada SFRJ medjunarodna zajednica izvrsila ozbiljan uticaj na razvoj situacije u ovom delu Balkana a stranke zasnovane na nacionalnom osnovu uzela za legitimne predstavnike pojedinih nacionalnih grupacija. Najbolji primer za to je, recimo, HDZ u BiH koji je na izborima pocetkom devedesetih dobio daleko manje glasova nego, recimo, Savez reformskih snaga BiH, stranka gradjanske, nadnacionalne orijentacije. SDA i SDS su insistirali da se u svakoj opstini u kojoj su pobedili izgarantuje tripartitna podela vlasti u kojoj ce ucestvovati i HDZ da bi podelom vlasti na tri nacionalna dela stvorili politicke uslove i za podelu BiH na tri teritorijalna jednonacionalna (jednopartijska) “entiteta". Sledeci tu logiku, dolazi se do toga da u Vojvodini stranka po imenu Savez vojvodjanskih Madjara dobije dva puta manje glasova nego nadnacionalna koalicija Vojvodina, pa da ipak u javnom mnjenju igra u medjunarodnom (pa i unutrasnje politickom) smislu znacajniju ulogu od nje. Dodavanje znacaja pojedinim politickim opcijama van broja na izborima osvojenih glasova (ne ulazeci sada u probleme opozicionih stranaka da zbog medijske blokade dopru do svojih biraca), grubo je potiranje trzisnog sistema u politici i uvodjenje opasnog principa nacionalnih favorizacija koji se brzo i lako mogu pretvoriti i u principe segregacije sa mirisom krematorijuma.

Na Kosovu je ovo jos vidljivije. Zbog cega bi Demokratski Savez Kosova pristao na izborno prebrojavanje kada kroz apstinenciju generise sistem odnosa u kojima Ibrahim Rugova u medjunarodnim politickim krugovima igra daleko znacajniju ulogu od albanskog premijera Fatosa Nanoa ? Ovo igranje na nacionalnu kartu otislo je toliko daleko da je sada vec golim okom vidljivo da pitanje nezavisnog Kosova vise nije nikakva medjufaza ka pripajanju Kosova Albaniji nego neophodna stepenica u ukupnom rekonstituisanju politickih odnosa na Balkanu: Kosovo kao pijemont okupljanja svih Albanaca a Pristina kao njihova prestonica. Zasto bi Pristinska albanska politicka elita pristala na nekakve “klasne" modele organizovanja kada kroz nacionalno (?) ima mogucnost za ostvarenjem daleko vecih projekata ovog trenutka a ima i vec izgarantovanu ogromnu podrsku medjunarodne javnosti.

Socijaldemokratija ce doci na red kada fasisti osakate dovoljan broj onih koji im veruju, kada Milosevicevi nacisti listom pobegnu u Paragvaj, kada medjunarodna zajednica (ma sta to znacilo) prestane da vodi racuna o svakom potezu u ovoj zemlji, kada se pocne ziveti od proizvodnje novog a ne rasprodaje starog. Kada socijalni problemi postanu najveci koje jedna porodica ima.

Da li to znaci da gradjani Srbije ovoga trenutka ne zive “dovoljno lose" da bi se okrenuli socijaldemokratiji?

- Ne nego da ne zive dovoljno lose dovoljno dugo da bi shvatili da nije u pitanju samo privremeni poremecaj starog sistema besplatnih skola, bolnica i cega sve ne vec koreniti raspad sistema koji zahteva artikulisanu akciju u cilju stvaranja nekakvog novog sistema od cega neposredno zavisi licna sudbina svakog gradjanina ove zemlje. S druge strane, vecita je opasnost fasizacija zemlje kroz usmeravanje socijalnih frustracija u mrznju prema drugacijima a ne u zdravu trzisnu utakmicu.

Znaci, svi oni koji teze socijaldemokratskim idejama treba da cekaju svojih “pet minuta" koji dolaze tek u dalekoj buducnosti?

- Sasvim sigurno ne. Socijaldemokratske opcije se moraju razvijati sada da bi na vreme mogle da postanu jasna ideoloska alternativa rezimu za razliku od neprincipijelne i nedosledne opozicije kakva je do sada bila na politickoj sceni Srbije. Ako se bude cekalo da se “nesto desi", nista se nikada nece dogoditi. Treba raditi odmah jer cekaju nas vremena u kojima ce se vlast kotrljati ulicama, a nece imati ko da je podigne. Fasisti ce se u takvim vremenima prvi snaci, ako im socijaldemokrati to dozvole.

A da li mislite da je realno da se socijaldemokrati zaista i odupru fasistima?

- A ko drugi?