sreda, 8. april 1998.

POEZIJA

Osvajanje zabranjenog prostora

Marija Midzovic "Beogradska sirotica" Gradac, "Biblioteka Ladja" Cacak, 1997.

Prva zbirka pesnikinje Marije Midzovic, okupila je konacno pesme koje su se proteklih godina uzastopno pojavljivale u periodici. Ovaj jedinstveni glas pesnikinje govori o nasem dobu, ali ne osvrcuci se direktno na realnost u kojoj zivimo, vec pesnickim jezikom posreduje mnoge jezike savremene kulture. Kao da se ova poezija opire glasu konsenzusa, koji trazi velike mitoloske teme. Te teme su glas sasvim specificnog kolektiviteta u narocitim istorijskim, politickim i ekonomskim uslovima.

Pesnicki glas Marije Midzovic postavlja se nasuprot dominantnog pesnickog diskursa prostora u kojem nastaje. Medijska kultura, izrazito prisutna u pesmama, autorki je po prirodi njenog posla (rad u medijima i istrazivanje medijske kulture) bliska. Elementi popularne kulture postaju jezik kojim pesnikinja manipulise. Poznati glumci, likovi iz filmova, sveta muzike, protagonisti kulture, pisci, naucnici, pojavljuju se u ovim pesmama kao znakovi kulture na kraju veka. Ta kultura ne tezi dubini, sustinama i sve pretvara u informacijski kod. Pesma "Zelela sam da postanem Entoni Hopkins" pocinje stihovima: "Putovala sam srdacno /prema Entoniju Hopkinsu/ zelela sam da postanem ajkula". Entoni Hopkins je kultni glumac. Pesnikinja aludira na likove koje je glumio u filmovima i svoju zelju da dozivi transformacije koje sugerisu upravo ti likovi. Moguce "realno" i realno filma kao da teze da se prozmu, dok Realnost nestaje. Malo dalje se nalazi strofa: "Na gimnastickoj spravi /cuci muskarac sa zubima Drakule/ Ljubav ne umire nikad". Jedan strasan lik iz mitologije strave i uzasa, koji je oznacavao u ranijim epohama podsvesne strahove, pretvara se u grotesknu figuru travestiranog muskarca. A strofa zavrsava kliseom, koji je u ovom kontekstu parodija romanticarskih, sladunjavih, kicastih prica. U mnogim pesmama vidimo kako se popularna i visoka kultura spajaju, a to je jedan od osnovnih postavki postmodernizma.

Interesovanje pesnikinje za feminizam na fini nacin se reflektuje u ovoj poeziji. Protagonistkinja je najcesce zena koja dozivljava svet i sebe u svetu i tumaci svoje zelje, strahove i nadanja, ali ne nostalgicno, sa zaljenjem. Ona to cesto cini ironicno ili sa sarkazmom prema sebi i kulturi koja je konstituisana tako da zenu potiskuje iz javnog prostora i ostavlja joj prostore intimnog, licnog. Protagonistkinje najveceg broja pesama Marije Midzovic osvajaju prostor koji je pred njima, cak i onda kada je to izvestan hibris, zabranjeni prostor. U pesmi "Kako sam postala pisac" javljaju se kao znakovi zenske kulture dve autorke. Prva je Silvija Plat, oznacava tragicnu figuru pesnikinje sa sredine veka, koja je pisala ispovednu poeziju. To je prica o tragicnom polozaju zene u kulturi 20. veka, o pesnikinji koja je izvrsila samoubistvo. Nasuprot njoj pojavljuje se Keti Aker, autorka koja je od sedamdesetih pa do svoje smrti (umrla je od raka ove godine) stvarala provokativnu, bezobraznu prozu i pisala zanimljive teorijske tekstove. Njen rad je simptom postmodernizma medijske kulture u kojoj dominira teorija. Da li su ove figure dva suprotstavljena modela spisateljice u periodu posle Drugog svetskog rata? Likovi iz klasicnih dela visoke kulture koji se javljaju su: Miskin, Nastasija Filipovna. To su car David, Cezar, Ricard Treci, Sapfo, itd.

Igrajuci se sa idejom gubitka svakog sigurnog identiteta, pa i polnog, sto je vezano za izvesne posmodernisticke i feministicke teorije, junakinje dozivljavaju preobrazaje. Polnost je samo konvencija, a ne sustina. Otuda zudnja za istim polom ili preobracanje zene u muskarca ili muskarca u zenu. Prva strofa pesme "Smrt Nastasje Filipovne" zavrsava sintagmom "Homoerotski trans". U pesmi "Telo Margerit Jursenar" nalaze se stihovi "Da sam svim zenama muz /a svim muzevima zena." Navedeni stihovi su reciklirana anticka formula, i to je jos jedan nivo znacenja koje u pesmi iz njih "treperi". Ipak, i pored toga, cesto su u nekim pesmama u igri sve odrednice koje danas odredjuju zivot jedinke. Jedinka nije univerzalno ljudsko bice koje poseduje univerzalne osobine i govori o univerzalnim ljudskim vrednostima. Nju odredjuju: pol, drustveni sistem, odnosi sa porodicom, socijalni milje u kojem obitava. Moglo bi se reci da su to elementi koji se iz niza reci i sintagmi mogu iscitati, ali isto tako, likovi su dekontekstualizovani celuloidni junaci, bez obzira koje je njihovo poreklo (da li iz filma, romana ili iz tzv. "realnog" zivota.

Nadamo se da ce se i sledeca knjiga Marije Midzovic kretati u istom pravcu, razvijajuci ovaj specificni pesnicki diskurs koji zavredjuje svaku citateljsku i kriticarsku paznju.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /