RESTITUCIJA I PRIVATIZACIJA - JEDINI PUT KA SVOJINSKIM CIVILIIZACIJSKIM STANDARDIMA

Slavenko Grgurevic

Da bi ovaj tekst priblizio temi, podseticu na jedan istiniti dogadjaj koji se zbio 1960. godine. Tadasnji predsednik Amerike Dzon Kenedi se sa svojim saradnicima vracao iz baze u Kejp Kanaveralu. U predsednickom helikopteru se desio kvar i predsednik Kenedi je na nagovor svojih saradnika naredio sletanje. Nisu takoreci ni par minuta bili na zemlji kada je iza jednog sumarka istrcao nepoznati covek s naperenom puskom vicuci da ce ih sve pobiti ukoliko odmah ne napuste njegovo imanje. Predsednik Kenedi je momentalno naredio poletanje njegovog i pet vojnih helikoptera koji su bili u njegovoj pratnji jer je znao da bi svaki dalji ostanak u ovoj situaciji rizikovao incident.

Ovaj dogadjaj bez sumnje najbolje ilustruje svu paradoksalnost nase zbilje, ali i kakav znacaj ima privatna svojina u normalnom svetu. Za razliku od prilika u SAD gde je jedan predsednik drzave oteran s privatnog poseda, u Srbiji i Jugoslaviji su vlasnike imanja ubijali, a njihove potomke oterali komunisticki vlastodrsci da bi zauzeli i uzurpirali njihovu imovinu i danas mnogi od njih postali veliki borci za ljudska prava, privatizaciju i civilno drustvo. To je bez sumnje njihov drastican napredak i nasa prilika da se vratimo temeljnim visevekovnim civilizacijskim vrednostima koje nisu, sva je prilika, izumrli u Srbiji.

Od "oslobodjenja" 1945. godine nastaje period pravnog nasilja koji traje do danasnjih dana: s donosenjem "istorijskih zakona" - nacionalizacijom (1945. zemlje, 1946-48. preduzeca, 1958. gradjevinskog zemljista i stambenih zgrada) inaugurisano je revolucionarno zakonodavstvo i umesto dotadasnje svojinsko-pravne kategorije uveden je pojam opstenarodne imovine koja je bila osnova autoritarnog sistema, drzavne i partijske (drustvene) svojine. To je sada vec cuvena sintagma "nesvojinska koncepcija svojine" koja je vec u samom nazivu konfuzna, ali je zato bila politicki vrlo instruktivna. Ona je shodno ideolosko-pravnim pozicijama vladajuce partije u to doba imala zadatak da se distancira od tzv. administrativnog socijalizma (koji pociva na drzavno-svojinskoj dogmi), ali i da se udalji od klasicne privatne svojine koja je karakteristicna za trzisnu privredu.

Medjutim, ovakve svojinske egzibicije su mogle da egzistiraju u okolnostima visedecenijske realizacije geostrateske rente ciji je bivsa SFRJ bila korisnik, kao tampon zona izmedju blokova (postoje ozbiljne procene da se samo na ime inostrane pomoci u SFRJ u periodu 1950-1980. "ulilo" 40 milijardi USD). U godinama koje su usledile potpuno je presakla spoljna akumulacija, ali ideja o drustvenoj svojini nije nestala zahvaljujuci ideoloskim predrasudama, prizemnim politickim konsideracijama i odsustvu elementarne licne i profesionalne etike korifeja dogovorne ekonomije i nasilja nad pravom. Posto su presahli izvori strane akumulacije i u odsustvu kriticne mase politicke volje za restitucijom realnih svojinskih odnosa i civilizacijskih standarda (sto je dovelo do rusenja reformskog programa g. Ante Markovica koji je bio najblizi trzisnoj opciji), doslo je do katastrofalnih politickih i ekonomskih posledica. Jugoslavija, koja je po svim tranzicionim indikatorima devedesetih godina bila na prvom mestu medju zemljama u tranziciji, sada je na poslednjem. Pouzdano znam da su krajem osamdesetih godina Jugoslaviji nudjeni izvanredni strateski aranzmani (mocni "Generalelectric" je nudio izgradnju najvece fabrike turbina namenjenih za trziste Istocne Evrope, zatim razvoj distribucione mreze za promet naftnih derivata i dr.). Da su ovi aranzmani realizovani nikada ne bi doslo do katastrofalne i ekonomske i politicke destabilizacije bivse Jugoslavije, jer to strani kapital ne bi dozvolio. Nema pouzdanih argumenata da je neko svesno srljao u ratna razaranja (mada je ta opcija bila u glavama pojedinih "rodoljuba" koji su cak planirali zrtve naroda - za spas naroda!) iako je rat za mnoge bio sjajan biznis, ipak se cini da je politickim liderima posebno ondasnje i sadasnje Jugoslavije bila strana zdrava logika kapitala i posebno konkurencije. Pogotovo ovo drugo jer sem svojom autoritarnom svesti, neutoljenom zeljom za vlascu i partijskom drzavom nikakvom drugom "svojinom" oni nisu raspolagali. Glavna Miloseviceva ideja je bila: Srbija kao SOUR (slozena organizacija udruzenog rada) s njim kao generalnim direktorom i drugim njemu podredjenim direktorima raznih srpskih pogona.

Za to je bio potreban monopol partijske drzave i drustvena svojina odnosno odsustvo svake reforme u pogledu svojine i konkurencije. Vremenom u okolnostima raznih pseudoreformskih zakona porasli su apetiti pojedinaca iz nomenklature koji su kao direktori drustvenih firmi kroz svoje privatne aranzmane, u stvari stetnim ugovorima, unistavali drustvena preduzeca u korist svojih privatnih firmi, stvarajuci pritom koterije u vrhu vlasti. Dakle, strast za lako stecenom privatnom imovinom je nadvladala partijski mehanizam koji se transformisao u sistem drzavnog kriminala. U Srbiji je tako privatna svojina stekla jake pozicije u odsustvu realnih prava i institucija svojine. Time je stvoren idealan ambijent za raznovrsni ekonomski i politicki voluntarizam: "latino-americki sindrom", "narko-biznis", "Familija" - postali su sinonimi za nove sfere uticaja gde se postuju konvencije po ugledu na slicne nelegalne organizacije u svetu, ali u ovdasnjim uslovima - na amaterskom nivou.

Za sada u Srbiji ova vrsta "preduzetnistva" je strogo kontrolisana od strane Familije, medjutim, sa sve vecim politickim ogranicenjima i ekonomskim teskocama sasvim je izvesno da ce doci do slabljenja ovih sfera uticaja i potrebe legalizacije ovako stecene imovine, odnosno stvaranja podsticajnog ekonomskog i politickog ambijenta u kome bi i ratni profiteri bili u prilici da se legalno bave biznisom. Za legalizaciju ratnog profiterstva postoji pravna praksa u svetu: poznata je "Ruzveltova doktrina" koja je realizovana u SAD posle Drugog svetskog rata kada je 50 odsto vrednosti tako stecene imovine uplaceno u drzavnu kasu. Osim toga, iako je opste siromastvo danas znacajno ogranicilo i samo postojanje sive ekonomije, ipak najveci deo stanovnistva je kroz visegodisnja stradanja i odsustvo svake stabilnosti, priviknut da traga za individualnim resenjima (buvljak kao sinonim za svojinske odnose, trziste i platezno sposobnu traznju u Srbiji).

Ove cinjenice kao i status malog i srednjeg privatnog preduzetnistva bez sumnje ukazuju na postojanje preduzenticke energije u nas. To se posebno odnosi na polozaj malih i srednjih porodicnih firmi koje su i pored svih mogucih ogranicenja pokazale izuzetnu vitalnost. Sa 5,5 procenata ucesca u trajnom kapitalu (drustvena preduzeca ucestvuju sa 62 odsto, a mesovita sa 31,5 odsto i sa 13,3 odsto zaposlenih ova preduzeca ostvaruju 37 odsto ukupnog drustvenog proizvoda - na taj nacin su se sasvim priblizila ucescu drustvenih preduzeca u drustvenom proizvodu. Istovremeno, u spoljnotrgovinskoj razmeni njihovo ucesce iznosi 36 odsto, a kod drustvenog sektora 38 odsto).

Medjutim, u celom ovom galimatijasu svojinskih problema u Srbiji postoji jedna zanimljivost koja ukazuje na svu specificnost i ambivalentnost svojinske situacije u nas. Naime, posto je Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije sva drustvena imovina stavljena na raspolaganje Republici Srbiji to je u krajnje nepovoljni odnos, pored ostalih, dovelo i lokalnu samoupravu (i to ne samo lokalnu samoupravu u opstinama gde je na vlasti opozicija). Raspolaganje poslovnim prostorom i njegovo izdavanje bilo je onemoguceno zbog ovog zakona a i zbog toga sto je veliki deo poslovnog prostora bio na raspolaganju drustvenih preduzeca koja su ga izdavala privatnicima. Liga za zastitu privatne svojine i ljudskih prava predlozila je da se sva imovina vrati u drzavinu opstina i da opstinske vlasti mogu izdavati poslovni prostor po trzisnim uslovima uz prece pravo koriscenja originalnih vlasnika ukoliko je u pitanju njihova imovina. Javni pravobranilac Srbije je prihvatio predlog da se svojina vrati u drzavinu opstina sto su pojedine opstinske vlasti u Srbiji iskoristile da pojedine lokale ustupaju njihovim orginalnim vlasnicima na koriscenje po trzisnim uslovima - do donosenja zakona o denacionalizaciji.

U medjuvremenu je takodje doslo do odredjenih promena koje idu u prilog institucionalizaciji svojinskih standarda u Jugoslaivji. U Ustavu SRJ je zagarantovana institucija privatne svojine, ali se dalje priznaje status nesvojinskom konceptu svojine - drustvenoj svojini. Prema meritornim ocenama sve ovo zajedno ukazuje da je situacija u pogledu resavanja svojinskih pitanja danas mnogo podsticajnija, sto zahteva intenziviranje aktivnosti na stvaranju uslova za konacno resenje svojinskih odnosa shodno civilizacijskim standardima. Prvoredno to zahteva ukidanje "istorijskih zakona" iz 1945. godine, formalno-pravni prekid kontinuiteta s pravnim sistemom koji je vazio do 1990. godine donosenjem seta zakona o povracaju oduzete imovine po svim osnovama cime bi se ispravila visedecenijska nepravda i stvorili uslovi za gradjenje temelja prava na evropskim standardima. Tek na ovim osnovama bilo bi moguce saciniti nov zakon o privatizaciji. Nase je duboko uverenje, koje je rezultat nasih kontakata s vodecim pravnim ekspertima u Jugoslaviji, SAD i Evropi da je restitucija tj. reprivatizacija jedini put ka svojinskim civilizacijskim standardima i prvi korak ka temeljnim strateskim reformama u Jugoslaviji odnosno njenom povratku u svet. Tek onog trenutka kada stvorimo uslove da svako bude "svoj na svome" tek tada cemo osloboditi gradjane ideoloskog stega i omoguciti im da biraju vlast po njihovom izboru: da stiti njihova imanja od lopova, drzavu od neprijatelja i drustvo od destrukcije.

Jedan od osnovnih razloga za inicijativu o donosenu seta zakona o povracaju bespravno oduzete imovine jeste i regulisanje imovine fizickih ali i posebno pravnih lica. Revitalizacija nasih kulturnih, obrazovnih i drugih institucija neposredno zavisi od njihovog ekonomskog osnazenja a ovo, od resenja svojinskih pitanja. Mislim da bi se na ovaj nacin trasirao put za resavanje i drugih gorucih konfliktnih, na izgled neresivih pitanja, kakvo je i pitanje Kosmeta. Takav pristup bi odstranio iracionalne naboje ("Kosmet kulturna postojbina", "kolevka srpstva" i slicno) i preusmerio istorijski dogovor izmedju Srba i Albanaca koji su vekovima ziveli zajedno na ovim prostorima na realne osnove i teme. Pitanje svojine je bez sumnje jedna od tih tema o kojoj svakako treba razgovarati, kao sto ne treba izbegavati razgovor o temama koje su od kljucnog interesa kako ih Albanci s Kosmeta vide. Inace, za razliku od ogromne vecine Srba, moje misljenje moze biti jereticko: mislim da narodu koji se nalazi u ovakvoj bioloskoj progresiji (najvecoj u Evropi) nije u interesu nikakvo konacno otcepljenje, vec dalje sirenje. Albanci su vredan, organizovan i dostojanstven narod i s takvim komsijama je korisno ziveti zajedno - u miru i prijateljstvu.

(Autor je predsednik Lige za zastitu privatne svojine i ljudskih prava)