cetvrtak, 9. april 1998.

STA (DA) SE RADI

Tuga i opomena

Pise: Branislav Milosevic

I to smo obavili. Prekjuce je 193 poslanika u Skupstini Srbije glasalo za raspisivanje referenduma, sad je na gradjanima da pokazu kako stoje iza svojih poslanika. Lepo rece direktor Carine, koji je, u slobodnom vremenu, i Srbin i Madjar: "Srbi su uvek stajali iza svojih vodja, sad je vreme da stanemo ispred njih".

Da vidimo, ipak, iza cega i ispred koga bi tu sve trebalo stati. Predsednik Vlade, poznati govornik i narodni tribun, podsetio nas je da je pre 57 godina Beograd mucki bombardovan jer su gradjani odbili da Kraljevina Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. Zemlja je, priseca se premijer, zbog toga bila okupirana, da bi odmah potom otpoceo "jedan od najherojskijih narodnih otpora u Drugom svetskom ratu tudjinima i fasistima". Prilika je, cini se premijeru, da "ovoga aprila, ove l998. godine, potvrdite nas neugasli ponosni i slobodarski narodni duh". A njegov dopredsednik iz Radikalne stranke, spremno dodaje: "U mojoj kuci Srbija u svako doba ima tri ratnika". Kad Vlada, koja ocekuje da iza nje stane narod, kaze da je za pregovore s Albancima na Kosovu bez stranog posredovanja, misli li ona, zapravo, na rat?

Vlada nacionalnog jedinstva razumela je, izgleda, da je njen zadatak da gradjane pripremi ne za referendum, nego za njegove posledice. Stavise, ono sto tu vladu cini jedinstvenom, sudeci po govorima njenog premijera i njegovih ministara, nije resenost da se te posledice izbegnu, nego da se izazovu. Oni ne evociraju uspomene na pocetak Drugog svetskog rata samo zato sto ne umeju, retoricki, da objasne i savladaju problem koji su sami stvorili, nego, nespretnom retorikom, pokusavaju da sugerisu resenje problema koje odgovara njihovoj politickoj nesposobnosti. U referendumsko pitanje, medjutim, nije upisan rat i ne vidim zasto bi Vlada od gradjana ocekivala odgovor koji bi rat ucinio legitimnim. Mogu da razumem vladu koja unapred priprema argumente za svoj debakl, ali ne razumem zasto bi svi gradjani morali biti taoci tog debakla. Da bismo dokazali da li je jedna vlada u pravu ili nije, ne moramo pravo u rat. Izbori su dovoljni.

Slusajuci tu crveno-crnu skupstinsku halabuku, to mahanje sabljama i pojacano izlucivanje jakih i nekontrolisanih emocija, taj vasar slabe pameti i zalosnog podanistva, sto se dokazuju papagajskim ponavljanjem "politickih stavova" koji su sve drugo samo nisu stavovi, a jos manje su politicki, covek se mora zapitati da li je taj poslanicki sastav, zaista, poslednja rec Srbije na kraju drugog milenijuma. Zar Srbija, zaista, lici na svoju vladu nacionalnog jedinstva i zar joj je potreban referendum da bi razumela kuda ce je odvesti vlast koja ga predlaze? Izgleda da je definitivno bio u pravu onaj srpski pesnik, dok je bio mlad i duhovit, i znao da kaze kako se Englezi uce na Oksfordu, a Srbi samo na svojim greskama.

Dok su se solo tacke poslanika slivale u skladno skupstinsko NE svetu, inicijator referenduma radio je na buducnosti Srbije. U svojstvu predsednika Jugoslavije, koju ce Crna Gora, kako stvari stoje, vrlo brzo pokloniti Srbiji, primao je ministra rudarstva prijateljske nam Namibije. Tamo gde izaslanik predsednika Amerike ne moze da pridje, naslo se vremena, a i tema, za gosta iz zemlje s kojom nas "spajaju bliske i prijateljske veze" i "podudarna zalaganja za mir, ravnopravnost i nezavisnost drzava i naroda u svetu".

U casu dok su nasi poslanici priprecivali svetu, u Belom dvoru kovalo se prijateljstvo sa onim delovima sveta na koji ubuduce mozemo racunati. I oni na nas, dakako. Ne kazem da nije slucaj , taj "veliki komedijant", uredio da oba istorijska dogadjaja padnu u isti dan, ali nemojte mi reci da tuga, koja bi vas zbog tog slucaja mogla obuzeti, nije dovoljna opomena zbog onoga cemu idemo u susret.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /