LASLO BABARCI U SRPSKOM NARODNOM POZORISTU

Ova predstava govori o tiraniji, o tehnikama tiranije i o dusevnom svetu tirana. To je problem onih koji se u tome prepoznaju

Laslo Babarci, reditelj svetskog glasa i novog talasa upravnik, nadaleko poznatog pozorista “Ciki Gergelj" u Kaposvaru, stari je pooznanik ovdasnje publike. Rezirao je Sekspira u Dubrovniku, Molijera u Beogradu i tri predstave u Novosadskom pozoristu - Ujvideki sinhazu. Sada u Srpskom narodnom pozoristu postavlja tekst Andora Siladjija sa dugim naslovom u nekoliko kracih varijanti od kojih je zvanicna “Pobuna andjela". Iako glavni junaci imaju bizarna alegorijska imena, kao gospodin i gospodja Karanfil na primer, Laslo Babarci odrice ovoj “operetskoj fantaziji" svaku svesnu aluziju.

“Nasa Borba": Siladjijev tekst je jedan od nagradjenih na konkursu koji je raspisan povodom cetrdesete godisnjice revolucionarne 1956. u Madjarskoj i ovo mu je prvo scensko izvodjenje mimo nepisanog pozorisnog pravila da to bude na nacionalnoj sceni. Koje su prednosti a koje opasnosti tih cinjenica, praizvodjenja i paraprostora?

Laslo Babarci: Zapravo, u jednom pravom pozoristu bi uvek trebalo raditi praizvedbe. Tako ja shvatam kreativno pozoriste. Naravno, to nije moguce i broj obnovljenih predstava daleko prevazilazi broj praizvedbi. Ja licno volim praizvedbe i savremene komade uprkos onom vicu da je mrtav pisac najbolji pisac. Volim autore koji su mi savremenici i koji ne misle da je misija pozorista da odsvira njihove note vec u tome da zajedno otkrivamo vibracije, tonove i znacenja teksta. Modernu dramu nije moguce napraviti za pisacim stolom. U vreme salonskih komada mogle su se postovati literarne i dramaturske zakonitosti ali danas je svaka drama samo pokusaj drame u svaka rezija cista avantura. Mnoge moderne drame se unapred odricu teatarskih efekata, mudruju i teoretisu ali nicim ne doticu nasa cula. Smatram da je “prevesti" jednu dramu na scenu podvig pisca, reditelja, glumaca i kompozitora koji ponovo izmisljaju ono sto je na hartiji vec izmisljeno. To volim.

NB: Vasoj reputaciji je to svuda dostupno, ali je izvesno da ste u Srpskom narodnom pozoristu dobili pravo na izbor ne samo saradnika vec i komada. Sta je odlucilo da to bude bas ovaj tekst?

L. B.: Pre svega karakter drame. Zatim, sto sam, poznajuci u dobroj meri ansambl novosadskog pozorista, bio uveren da ce taj tekst “leci" ovdasnjim glumcima. Odluka nije bila laka jer praizvedba jednog komada na stranom jeziku nije bas maciji kasalj, dvostruko je teze nego na jeziku na kojem je drama nastala. Ali nisam odoleo izazovu. Ipak, daleko je jos premijera, mada se uvek tokom rada oseca da li se medju nas useljava djavo ili andjeo. Cini mi se da nam andjeo vec lebdi iznad glava, mada, treba kucnuti u drvo...

NB: Ne krijete svoj stav da pozoriste treba da bude u opoziciji prema vlasti i da nema komada koji nije angazovan. U “Pobuni andjela" ima ibijevskih likova i ironije, krecovske preteranosti i melodicnih songova. Sta oni aktuelizuju?

L. B.: Tu je niz stvari koje korespondiraju sa nasim zajednickim srednje i istocnoevropskim prilikama. Ova predstava govori o tiraniji, o tehnikama tiranije i o dusevnom svetu tirana. To je problem onih koji se u tome prepoznaju.

NB: Ranih devedesetih ste radili “Hamleta" na Lovrijencu. Pokazalo se doista da je “nesto trulo u drzavi Danskoj". Kojeg biste nam Sekspira sad rezirali?

L. B.: Pa, nisam o tome razmisljao. S tim “Hamletom" smo rekli mnogo toga o tadasnjoj situacij. Moram prizinati da mnoge komade genijalnog Sekspira jednostavno ne podnosim. Nikad ne bih radio “Makbeta", na primer, ali ceznem za “Lirom". A ovde? Mislim da bi to bio komad “Mera za meru".

Zagorka Radovic