IMA PRECEG POSLA OD REFERENDUMA

Mihailo S. Berberijan

Povodom diskusije vodjene u Narodnoj skupstini Republike Srbije o Predlogu zakona o lokalnoj samoupravi, koji joj je pocetkom juna 1997. godine dostavila Vlada - 8. jula iste godine “Nasa Borba" je objavila moj clanak: “Vlast se mora decentralizovati". Ovim prilogom se apelovalo na Narodnu skupstinu Srbije da donese Zakon o opstinama, kojim bi opstina bila organizovana kao “teritorijalna jedinica u kojoj se ostvaruje lokalna samouprava", kako glasi clan 7, stav 1. Ustava Republike Srbije. Tom prilikom je insistirano na donosenju zakona o opstinama, kako se taj zakon zvao punih 150 godina, od 13. jula 1839. godine. Raspisivanje izbora za narodne poslanike u Narodnu skupstinu Srbije, u septembru 1997. godine, omelo je donosenje tog zakona. Na potrebu donosenja zakona opstinama upucuje i clan 113. Ustava Republike Srbije.

Ovoga puta rec je o autonomnim pokrajinama. Ustav Republike Srbije, u okviru teritorijalnih organizacija u Srbiji nabraja u Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju. Prema clanu 108. toga Ustava “pokrajine su obrazovane u skladu sa posebnim nacionalnim, istorijskim, kulturnim i drugim svojstvima njihovih podrucja. Gradjani u autonomnim pokrajinama samostalno ostvaruju prava i ispunjavaju duznosti utvrdjene Ustavom i zakonom".

U sest tacaka clana 109. Ustava nabrojani su zadaci i poslovi koje autonomne pokrajine preko svojih organa obavljaju, medju koje poslove spada i obrazovanje organa, organizacija i sluzbi autonomne pokrajine i utvrdjivanje njihove organizacije i rada. Republika Srbija moze zakonom poveriti autonomnoj pokrajini vrsenje pojedinih poslova iz okvira svojih prava i duznosti i preneti joj sredstva za te poslove.

“Statut je najvisi pravni akt autonomne pokrajine kojim se, na osnovu Ustava, utvrdjuju nadleznosti i rad njenih organa i druga pitanja od interesa za autonomnu pokrajinu. Ovaj statut donosi skupstina autonomne pokrajine, uz prethodnu saglasnost Narodne skupstine Srbije (clan 110, stav 1 i 2 Ustava)". Uz to “ako organ autonomne pokrajine, i pored upozorenja odgovarajuceg republickog organa, ne izvrsava odluku ili opsti akt autonomne pokrajine, republicki organ moze neposredno obezbediti njegovo izvrsenje" (clan 112. Ustava).

U clanu 13. Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije i lokalnoj samoupravi navedene su opstine koje cine Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju.

U medjuvremenu, zbog nereda na Kosovu, na puna dva meseca pred donosenje novog ustava Republike Srbije, 5. jula 1990. godine, Skupstina Socijaisticke Republike Srbije donela je Zakon o prestanku rada Skupstine SAP Kosovo i Izvrsnog veca Skupstine SAP Kosovo (“Sluzbeni glasnik SRS", broj 33/90), s tim da sa radom odmah prestaju Skupstina SAP Kosovo i Izvrsno vece Skupstine SAP Kosovo, a sva njihova prava i duznosti preuzima Skupstina SR Srbije, odnosno Izvrsno vece Skupstine SR Srbije. Danom stupanja na snagu ovog Zakona razreseni su duznosti funkcioneri u Skupstini SAP Kosovo, clanovi Izvrsnog veca Skupstine SAP Kosovo i funkcioneri koji rukovode pokrajinskim organima uprave, upravnim organizacijama i strucnim sluzbama, sekretar Izvrsnog veca Skupstine SAP Kosovo kao i njihovi zamenici.

Pored ovoga clanom 3. Ustavnog zakona o izmenama i dopunama Ustavnog zakona za sprovodjenje Ustava Republike Srbije, donesenog 10. marta 1993. godine (“Sluzbeni glasnik Republike Srbije", br. 70/92 i 20/93), odredjeno je da pokrajinski zakoni i drugi pokrajinski propisi prestaju da vaze danom stupanja na snagu odgovarajucih republickih zakona i drugih republickih propisa koji se uskladjuju ili donose na osnovu Ustava, s tim da ce se na te odnose, odnosno pitanja koja su bila uredjena pokrajinskim zakonima, primenjivati odgovarajuci republicki zakoni, odnosno drugi republicki propisi kojima su uredjena ta pitanja i odnosi. Ove odredbe se odnose na obe pokrajine.

Od interesa je da se zabelezi, da je od donosenja novog Ustava Republike Srbije, 28. septembra 1990. godine, pored Ustavnog zakona koji normalno ide uz Ustav, doneseno jos deset Ustavnih zakona, zakljucno sa 10. martom 1993. godine, i to od Narodne skupstine RS, koja na donosenje tih zakona nijednim Ustavnim propisom nije bila ovlascena. Ustavni zakoni resavaju pitanja sprovodjenja Ustava uz koji su doneti, i nista vise.

Trenutno je najaktuelnije da se nadje resenje za dve najvece teritorijalne organizacije: Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju. Bez temeljnog resenja ovih pitanja, nema mira u Republici Srbiji. Raspodela nadleznosti izmedju Republike Srbije i teritorijalnih organizacija, ne samo autonomnih pokrajina, vec i opstina, trebalo bi da odgovara optimalnom pomirenju opstih i zajednickih interesa, na jednoj, i posebnih interesa na drugoj strani. I umesto da se Narodna skupstina Republike Srbije bavi ovim pitanjima, ona raspisuje referendum. Trebalo je i najbolje bi bilo, raspisati izbore za ustavotvornu skupstinu.

Predlog da se s obzirom na istorijske, etnicke, kulturne, geografske i privredne karakteristike, u okviru postojece SR Jugoslavije izvrsi teritorijalna podela na regione, detaljnije konkretizovan u Nacrtu ustava regionalne drzave ujedinjenih srpskih zemalja Miodraga Jovicica, podrzanom jos od nekih politicara i naucnih radnika, podseca na predratne ustave donete 1921. do 1939. godine, kojima je utvrdjivana uprava u Kraljevini Jugoslaviji.

Ti ustavi odredjivali su da se uprava u 1921. godini u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, vrsi u 33 oblasti, 1931. godine u devet banovina i gradu Beogradu sa Zemunom i Pancevom, i u 1939. godini u Banovini Hrvatskoj, dobijenoj spajanjem Savske i Primorske banovine. Objasnjenje za ovakav postupak, kao sto se to i sada cini, jeste izbegavanje dotle postojecih granica, na sta nas upucuju i vodjene diskusije prilikom donosenja prvog Ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1921. godine, kada je izvestilac vecine Ljuba Jovanovic izjavio: “Da bi resavanje nekih pitanja teritorijalnih razgranicenja tako zaostrilo prilike u pojedinim oblastima, ili u pojedinim pokrajinama, da bi se tesko tamo mogao izbeci i gradjanski rat". I dr Josip Smodlaka, Hrvat, u predgovoru svog Nacrta Jugoslovenskog ustava dao je slicnu izjavu: “Nisam mogao usvojiti podelu drzave na tri plemenske drzavice, jer bi to bio prvi korak ka raspadu drzave i podsticaj propasti sva tri njezina dela". Slicno su mislili i dr Ante Trumbic, Hrvat: “Cvrsto razgranicenje po plemenima, narocito Srba i Hrvata, onemogucava plemenski moemenat", i dr Miroslav Spalajkovic, Srbin: “Kad bismo se razgranicili i granice bi se morale povuci tako da obuhvate sve Srbe. Srbi su izmesani sa Hrvatima u Hrvatskoj, i stoga je razgranicenje na plemenskoj osnovi nemoguce". Mimo navedene cetvorice, dvojice Hrvata i dvojice Srba, jos i citav niz dobronamernih ljudi izrazavao je istu bojazan. Nazalost, njihova “proricanja" su se u svemu ispunila: Jugoslavija se raspala. Nije pomogla ni spekulacija sa regionima.

Trenutno nije aktuelan problem Autonomne pokrajine Vojvodine, ali i na ovoj teritoriji se pojavljuju “autonomasi", ili kako se vec zovu, koji nece ostati mirni. Devetog marta 1997. godine u Novom Sadu koalicija Lige socijaldemokrata Vojvodine, Narodne seljacke stranke i Reformske demokratske stranke Vojvodine donela je Programsku deklaraciju kojom trazi punu zakonodavnu, izvrsnu i sudsku autonomiju Vojvodine u okviru Jugoslavije. Za kraj ove godine u Sremskim Karlovcima se priprema proslava 1848. godine, koje je godine ustanicki narod Vojvodine izvojevao vojvodjansku autonomiju. (Autor je pravni savetnik u Beogradu)