INTERVJU: Boris Isakovic, najbolji glumac u 137. sezoni SNP-a

Boris Isakovic (1966) vec nekoliko sezona nosi repertoar Srpskog narodnog pozorista. Poslednje sto mu se tamo dogadja je rad sa Laslom Babarcijem na predstavi "Pobuna andjela" i godisnja nagrada maticne kuce za ulogu u "Lakom komadu"

Zagorka Radovic

Boris Isakovic glumi, ne zna da li u samoobmani ili samoodbrani, od osme godine i filma "Plava zvezda" Miroslava Antica. U medjuvremenu je diplomirao na Visoj pomorskoj skoli u Kotoru i polozio prijemni na novosadskoj Akademiji umetnosti sa kolazem Anticevih tekstova. Profesoru Bori Draskovicu je za diplomu duzan monodramu i sve se cini da ce to opet biti nesto od Anticevog "plavog". Igrao je velike role vec na ulasku u pozoriste. Bio je Dzojsov Stiven Dedalus i Ricard Treci u subotickoj KPGT fazi. Igrao je suvisnog coveka u predstavi "Murlin Munro" i od zivota umornog Brika u "Macki na usijanom limenom krovu".

Vi ste obrnuli pravilo. Nema malih uloga, nista nije odigrao slucaj isve je islo predvidjeno. Sta biste ponovo od svega toga igrali ali drukcije?

- Ricarda Treceg. Zbog njega sam i otisao u glumce. Igrao sam ga jos kao student na Palicu ali bih voleo ponovo da se odmerim s njim. Posle svog naknadnog iskustva taj moj Ricard bi bio mnogo mracniji, a manje nakaza. Inace, imam utisak da, koliko god su uloge birale mene, i ja sam birao njih. Zapamtio sam jednu repliku iz "Mise u A molu": "Surov prema sebi i surov prema drugima". To mi je pozorisno nacelo.

Vas profesor Bora Draskovic pise da je pozoriste tacka oslonca, skoljka i raskrsnica. Koliko ste bezbedni u njemu?

- Bezbedan sam samo na sceni. Tamo se krijem od pozorista koje nije ono sto sam ja mislio da jeste. Surovi teatar u estetskom smislu ustuknuo je pred surovim pozoristem u svakom smislu. Niko se u pozoristu ne bavi brigom o predstavi, time kako je napraviti, negovati i cuvati. Sve se pretvorilo u repertoarsku statistiku. Brojim festivale i prolazimo kroz njih bez osvrtanja. Takvo mi je nedavno iskustvo sa "Danima komedije" u Jagodini.

Ima li glumac katkad grizu savesti prema piscu sto mu uzima rec, dolazi li do "kreativnih sukoba" oko scenske ideje sa rediteljima?

- I te kako. "Kreativno" se svadjam sa svakim od njih. Jedino to, valjda zbog male uloge u "Buretu baruta" nisam uspeo sa Unkovskim. Od Ristica sam mnogo naucio mada je bilo kao u ringu, sa Babarcijem ne mogu da se svadjam zbog jezicke barijere. Sa Majerom sam, bogami, mogao. Ali se to van scenske logike ne moze smatrati sukobom.

U dve poslednje predstave Vas progoni koflikt oceva i sinova. U "Lakom komadu" cak u istom liku, veoma ekspresivno. Brik u "Macki na usijanom krovu" je introvertan i tako prikriva ono sto ga u tom sukobu boli. Sta je bilo teze?

- Djordje u "Lakom komadu" je slatki napor. Cas si jedno cas drugo, a izmedju ta dva lika ne mozes ni vazduh da uzmes. Na premijeri "Macke" sam se mucio da navucem koju suzu ali nisam uspeo. A sad, neko vece, provalio je iz mene takav plac, jedva sam se zaustavio da nastavim dijalog sa Perom Kraljem koji me gleda i pusta. Oseca. Posle me je mucilo cele noci da nisam previse nagazio. Ali, to je to pozoriste koje volim, surovo a misli.

Koji Vam dramski junak te vrste ne da mira?

- Kamijev Kaligula.

Plakao bi?

- Da, sto ne moze da dohvati Mesec.