REC ODBRANE U PROCESU SLAVKU DOKMANOVICU PRED HASKIM TRIBUNALOM

Branilac optuzenog, beogradski advokat Toma Fila, negira oba osnova Dokmanoviceve krivicne odgovornosti kako pojedinacnu (jer nije ucestvovao u delu za koje je optuzen), tako i komandnu odgovornost, jer - kaze Fila - niti je Dokmanovic bio komandant, “niti je znao niti mogao da zna za kriticne dogadjaje"

Mirko Klarin
dopisnik “Nase Borbe" ih Haga

Masakr u vukovarskoj Ovcari je bio “eksces pojedinih pripadnika paravojnih formacija, a ne rasprostranjeni i sistematski zlocin", a za taj “eksces" je “optuzen i uhapsen pogresan covek" - izjavio je juce pred Haskim tribunalom branilac optuzenog Slavka Dokmanovica, beogradski advokat Toma Fila. U svojoj poduzoj uvodnoj reci, prozetoj video-zapisima o stradanjima Srba u Hrvatskoj od Jasenovca do Vukovara, Fila je samouvereno, kako i dolikuje braniocu na pocetku prezentacije svog slucaja, najavio da ce pred sudom dokazati nevinost svog branjenika.

Ne sporeci da je u vecernjim satima 20. novembra 1991. u Ovcari streljano najmanje 200 ljudi, koje su vojnici JNA tog jutra odveli iz vukovarske bolnice, Fila je u svojoj uvodnoj reci osporavao sve ostale tvrdnje tuzioca. Da je, naime, zlocin bio unapred planiran i organizovan; da je transport tolikog broja ljudi medju kojima je bilo i nepokretnih ranjenika bio logisticki veoma slozena operacija; da je optuzeni ucestvovao u izboru lokacije za stratiste i masovnu grobnicu; te da je sve to izvrseno u kontektu sistematskog i rasprostranjenog napada na civilno stanovnistvo, a u okviru politike i prakse “etnickog ciscenja."

Nista od svega toga, tvrdi Fila. Masovno streljanje u Ovcari je bilo “eksces", cije izvrsenje po njemu “ocigledno nije planirano", i u kome nije postojala nikakva “uocljiva metodicnost." Pozivajuci se na iskaz jednog od svedoka optuzbe Fila, naprotiv, zakljucuje kako su osobe koje su vojnici pod komandom majora Sljivancanina odveli iz vukovarske bolnice... “iz kasarne (JNA) oteli pripadnici paravojnih formacija i odveli ih na Ovcaru bez ikakvog prethodnog plana i priprema." A tamo im, smatra Fila, nije bila potrebna nicija, pa ni Dokmanoviceva, pomoc da bi nasli pogodno mesto za stratiste i buldozer za kopanje masovne grobnice.

Odbrana ce, najavio je Fila, dokazati da Slavko Dokmanovic nije u svemu tome igrao apsolutno nikakvu ulogu. Dokazace, pre svega, da u vreme i na mestu zlocina, odnosno “ekscesa", Dokmanovic nije ni formalno ni fakticki bio predsednik Skupstine opstine Vukovar, niti je bio pripadnik bilo kakvih vojnih i paravojnih formacija, a jos manje u poziciji da takvima izdaje naredbe. Odbrana ce, takodje, dokazati alibi optuzenog u kriticnom periodu 19. i 20. novembra 1991. Za dva svedoka optuzbe koji su pred sudom izjavili kako su optuzenog videli u hangaru Ovcare negde izmedju 14 i 16 casova 20. novembra, tvrdeci kako je tom prilikom Dokmanovic tukao neke od zatocenika, Fila tvrdi ili da “samoinicijativno ili pod necijim uticajem ne govore istinu", ili da su “u zabludi zbog posebne psihicke situacije u kojoj su se nalazili", buduci da su bili “pretuceni i strasno uplaseni za svoj zivot."

Na pravnom planu, Fila najpre negira tuziocevu tezu o medjunarodnom karakteru rata u Hrvatskoj, tvrdeci da je u pitanju bio “unutrasnji oruzani sukob" izmedju “organizovanih oruzanih grupa pobunjenih Hrvata" s jedne, te “JNA i Srba koji se brane od pubunjenih Hrvata", s druge strane. S obzirom na takav karakter konflikta u ovom se slucaju, smatra Fila, ne moze primeniti clan 2 Statuta kojim se Tribunalu odredjuje nadleznost za teske povrede Zenevskih konvencija, buduci da te konvencije vaze samo u medjunarodnim konfliktima. Fila, takodje, osporava kumulativni karakter optuznica Haskog tribunala, u kojima se jedno delo istovremeno kvalifikuje kao teska povreda Zenevskih konvencija, krsenje zakona ili obicaja ratovanja i zlocin protiv covecnosti, te poziva tuzioca da se “opredeli" za jednu od tih kvalifikacija.

Fila, konacno, negira oba osnova Dokmanoviceve krivicne odgovornosti: kako pojedinacnu (jer, tvrdi Fila, “on niti je izvrsio, niti je planirao, podsticao, naredio, pomagao ili na druge nacine ucestvovao..." u delu za koje je optuzen), tako i komandnu odgovornost. Jer, kaze Fila, niti je Dokmanovic bio komandant, “niti je znao ili mogao da zna za kriticne dogadjaje... te ih otuda nije mogao ni spreciti." Pa cak i da je znao, zakljucio je Fila svoju uvodnu rec, Dokmanovic nije bio u stanju da “preduzme bilo sta da to spreci."