Vojvodina izgubljena u Srbiji

Osnivanje Vojvodjanskog pokreta, pored vec postojece koalicije “Vojvodina" i istoimene stranke u Pancevu, znak je rastuceg nezadovoljstva Vojvodjana sadasnjim polozajem pokrajine, ali i rascepkanosti politickih snaga i njihove nespremnosti da pojedinacne interese podrede zajednickoj teznji

Mihal Ramac

“Vojvodina kada je usla u sastav nove drzave, bila je bogata, sredjena, krcato puna i napredna pokrajina i privredno, i kulturno, i drustveno. Ona je u novu zajednicu unela primerno organizovanu bogatu crkvu svoju, visoko razvijeno skolstvo svoje, opste narodno blagostanje, mnogobrojne snazne kulture, novcane i staleske organizacije i ustanove i, sto je najglavnije, budnu nacionalnu svest svoju, koja je kadra bila vekovima da odoli i najenergicnijim napadanjima tudjinske vladavine. Danas je Vojvodina iscedjeni limun, upropascena, razorena, privredno dovedena do prosjackog stapa, a nacionalno izvredjana i potpuno razocarana".

Ove reci nije izgovorio neki od aktuelnih autonomasa, vec Joca Lalosevic iz Sombora, jedan od radikalskih prvaka u Vojvodini, na sastanku s rukovodiocima stranke 17. aprila 1932. godine u Beogradu. Sezdeset pet godina kasnije tesko je reci nesto novo i drugacije, pa i beogradski rezim i borci za veca prva Pokrajine ponavljaju ono sto je nekad talasalo duhove. Prvi grme protiv separatizma i secesionizma, drugi se zalazu samo za ciste racune. Prvi smatraju da vojvodjansko pitanje ne postoji, jer je konacno i zauvek reseno 1918. godine, drugi zahtevaju da se ovo pitanje ponovo otvori i da se javno kaze sta je cije. Najzanimljivije u svemu je to da socijalisti ne mare sto nemaju ozbiljnijih argumenata od onih koje je koristio, recimo, Milan Stojadinovic.

Nakon jogurt-revolucije i ukidanja autonomije Vojvodine novom poretku se prvo surpotstavila Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Canka. Posle njenog Memoranduma o Vojvodini iz 1991, objavljeno je jos desetak stranackih ili medjustranackih dokumenata na istu temu, a osnivanje Vojvodjanskog pokreta (osnivacka skupstina zakazana je za 25. april u Novom Sadu) znak je kako rastuceg nezadovoljstva Vojvodjana, tako i rascepkanosti politickih snaga koje se zalazu za veci stepen autonomije od sadasnjeg.

U Novom Sadu trenutno deluje koalicija “Vojvodina" koju cine LSV i Reformska demokratska stranka Vojvodine, u Pancevu postoji stranka “Vojvodina", u Zrenjaninu postoji prorezimska organizacija koja u nazivu takodje ima Vojvodinu. Vojvodjanski pokret, sva je prilika, nece tako lako okupiti one koji teze istom cilju i ciji su stavovi fakticki objedinjeni u njegovom Politickom programu. Razlog nisu ideoloske ili politicke razlike vec, cini se, iskljucivo licne i stranacke sujete, manje ili vise opravdane.

Vreme radikalnih

- Vojvodina ne oskudeva u politickim strankama. Svaka od njih igra na neku od njenih osobenosti. Predstavljaju se javnosti da bas one zastupaju njenu sustinu. Medjutim, jos uvek ovde nije sazrela ozbiljna politicka opcija koja bi njenu ukupnost uznosila odozdo u politicku arenu i dobijala pristalice i podrsku. U ovom trenutku reskih tonova, iskljucivosti i manipulacija upravo prolaze partikuklarne stranacke konstrukcije. Zato se i ne treba cuditi sto su najglasniji i sto kod biraca najvise prolaze oni koji su radikalizovani, iskljucivo na fonu etniciteta.

Vojvodina se danas u politickoj areni pojednostavljuje i privodi anahronim i stereotipnim sablonima stranackih provizorijuma. Ima u tom provizorijumu rezimske bahatosti i proizvoljnosti, ima resentimenta ranijih politickih pozicija i uticaja, ima kontriranja i inata, ima zazivanja vec vidjenih resenja. To sadasnji politicki lideri stranaka po Vojvodini obilato proizvode, jer je naprosto ne razumevaju drugacijom, istice Kovacevic.

Iako inicijatori osnivanja Vojvodjanskog pokreta naglasavaju da medju njima nema lidera i prvoboraca, utisak je da su tokom poslednjih nekoliko meseci najagilniji u tom poslu bili Vojvodjanski klub i Svenacionalni demokratski front Vojvodine, stranka kojoj je od osnivanja na celu Zivan Berisavljevic. No, na konferenciji za novinare na kojoj je ovaj dogadjaj najavljen receno je da ce svi clanovi Pokreta, pa i oni koji mu pristupe kasnije, biti u svemu ravnopravni. Pored pomenutih, Vojvodjanski pokret bi trebalo da cine Gradjanski pokret vojvodjanskih Madjara, Savez gradjana Subotice, Drustvo za istinu o NOB-u, Drustvo za madjarski jezik, Pokret za mir Vojvodine, Demokratski savez Hrvata Vojvodine i Drustvo za toleranciju iz Backe Palanke.

Vojvodjanski klub osnovan je 1992. godine kao nestranacko udruzenje gradjana koji nisu zeleli da se direktno bave politikom i ucestvuju u vlasti, vec samo da uticu na javno mnjenje, zalazuci se za ravnopravnost i ljudska prava te za zastitu ekonomskih, kulturnih i drugih interesa Vojvodine. Ima nekoliko stotina clanova tog ogranka u vecim vojvodjanskih centrima. Clanove i javnost obavestava o svom delovanju preko mesecnika “Glasnik", koji se u poslednje vreme stampa u 2.200 primeraka. Vojvodjanski klub je udruzenje gradjana bez obzira na nacionalnu, versku i stranacku pripadnost. U njemu i oko njega okupljaju se ljudi razlicitih uverenja kojima je, medjutim, zajednicko zalaganje za autonomiju Vojvodine u demokratskoj Srbiji i Jugoslaviji. Klub je na prvom mestu za ustavno jasno definisan polozaj pokrajine i za ustavno preuredjenje Srbije, uz uvazavanje posebnosti kako Vojvodine, tako i Kosova, Sandzaka, ali i Beograda. Na svojoj “Govornici" u Novom Sadu, a sve cesce i u drugim mestima, on pokrece pitanja sistemskih resenja, dajuci rec kako nezavisnim intelektualcima, tako i stranackim licnostima.

Generali bez vojske

Kriticari najnovijeg okupljanja vojvodjanskih snaga kazu da se u Vojvodjanski pokret udruzuju uglavnom generali bez vojske, odnosno stranke i organizacije sa po nekoliko ili, u najboljem slucaju, nekoliko desetina clanova. To je, cuje se, i razlog sto se Liga socijaldemokrata i vojvodjanski reformisti, koji su na lanjskim izborima kao koalicija “Vojvodina" dobili 120.000 glasova, drze po strani smatrajuci da je vrabac u ruci sigurniji plen od goluba na grani.

Vojvodjanski pokret je, jos pre nego sto je osnovan, ostro napala Socijaldemokratija generala Vuka Obradovica, za koju kazu da u Vojvodini ima onoliko clanova koliko i slova u nazivu. Optuzba je stojadinovicevsko-seseljevsko-milosevicevska: Ua, separatisti! Doduse, pale su teske reci i izmedju rukovodstava LSV i SDFV, ali javnost se ni zbog toga nije uzbudjivala.

Ugledni analiticar vojvodjanskih zbivanja Bosko Kovacevic, bez namere da se izjasnjava o medjustranackim odnosima, kaze da postoji i drugacija Vojvodina, mada ona nije ozbiljno stranacki artikulisana. Ona se povukla u svakodnevlje, u apstinenciju, i razumevanje razlicitosti zivljenja u njemu, bez politickog posredovanja.

- Ta drugacija Vojvodina, kaze Kovacevic, zasniva se na autonomiji pojedinca, na decentralizovanoj vlasti, na lokalnim samoupravama, na lokalnim i regionalnim pokretima, na privatnoj svojini, na radu. Vojvodina se zasniva odozdo. Za nju je i juce i danas vlast i posredovanje stranaka u drugom planu. U toj drugacijoj Vojvodini ostaju oni koji je prihvate. Vremenom utihnu ili odu oni koji je svojataju i zloupotrebljavaju. Ona se ne povodi za reskim tonovima duhovnog i inog pijemontizma vecinske nacije kao ni za liderima koji snuju o svom manjinskom mesijanstvu - kaze Kovacevic. Politicki delatnici u Vojvodini su ako zele uspeh, smatra on, upuceni da rade na preoblikovanju konflikata, a ne da posreduju u njima.

Osnivanjem Vojvodjanskog porketa stvara se jos veca guzva na tesnoj vojvodjanskoj politickoj sceni. Sta ce iz tog kvantiteta prerasti u kvalitet ne zavisi samo od vojvodjanskih politicara i biraca, vec i od Beograda, koji u poslednjih desetak godina ne tako brojne mostove preko Dunava koristi uglavnom jednosmerno: Za prevozenje tovara blaga uzetog sto institucionalno, sto vaninstitucionalno.