Kako bi izgledali dokazi i argumenti tuzioca i odbrane, bude li optuzeni te srece da se ziv dokopa Tribunala

Sudjenje Radovanu Karadzicu: pretpremijera

Kako bi izgledalo sudjenje Radovanu Karadzicu, ukoliko ga posluzi sreca da se ziv dokopa Tribunala u Hagu? Za sta su mu, sva je prilika, sanse svakim danom sve manje

Mirko Klarin
dopisnik “Nase Borbe" iz Haga

Od kako je visoki predstavnik Karlos Vestendorp krajem marta u Briselu, na pitanje ovog dopisnika, samouvereno prognozirao da bi Karadzic “za mesec dana trebalo da bude u Hagu", u zapadnim medijima ne prestaju spekulacije o njegovoj predstojecoj “dobrovoljnoj predaji" ili “skorom hapsenju". Paralelno s tim, nagadja se i o “snazi" ili “slabosti" kako tuziocevog slucaja protiv Radovana Karadzica, tako i argumenata na kojima bi se zasnivala njegova eventualna odbrana u Hagu. Pa je, tako, nedeljnik “US News and World Report" u broju od 13. aprila primetio kako “izvodjenje Karadzica pred sud postaje sve verovatnije, ali ce biti mnogo teze osuditi ga". U tom kontekstu citira se bivsi pravni savetnik Stejt departmenta, Majkl Sarf, koji nagadja kako “verovatno nema dokaza upotrebljivih na javnom sudjenju, koji bi ukazali da je on naredio te zlocine". S druge strane, u istom se tekstu navodi i ocena Rut Vedzvud, profesorke medjunarodnog prava na univerzitetu Jel (koja se u dva navrata pojavila pred Tribunalom u svojstvu “amicus curiae"), koja smatra da je od tuziocevih dokaza koji su do sada javno prezentirani, po Karadzica najpogubniji insert iz filma “Srpska epika", prikazan pred sudom. U tom insertu se vidi Karadzic na jednoj od artiljerijskih pozicija iznad Sarajeva, kako svom prijatelju i “bratu po strofama", ruskom pesniku Limonovu, velikodusno nudi da po gradu opali nekoliko rafala iz teskog mitraljeza. Sto je ovaj, zacudo, i ucinio. Pred kamerama. “Samo to mu vec moze doneti dozivotnu robiju", smatra Vedzvud, primecujuci kako taj insert cini gotovo nemogucim Karadzicu da tvrdi kako nije znao za ubijanja civila tokom opsade grada. Ironija sudbine je da je taj film snimljen uz Karadzicevu saglasnost, koji ga je, ocito, shvatio kao dokument o njegovoj ulozi u stvaranju istorije.

Da bi se predvidelo kako bi izgledalo sudjenje Karadzicu, nije neophodno nagadjati o “snazi" ili “slabosti" dokaza i argumenata tuzioca i odbrane. Postoji, naime, obilje javno dostupnog materijala kojim su obe strane u protekle tri godine otkrile barem deo svojih “karata", tj. “aduta", za eventualni obracun u sudnici. Kako bi, dakle, izgledalo sudjenje Radovanu Karadzicu, ukoliko ga posluzi sreca da se ziv dokopa Haga?

Pocetak haske procedure

Neposredno po dolasku u Hag, Karadzic bi u skladu sa pravilima Tribunala bio izveden pred Pretresno vece i od njega bi se trazilo da se izjasni o navodima optuznica. Ukoliko prizna krivicu za sva dela koja su mu pripisana, pravog sudjenja ne bi ni bilo: odrzala bi se samo tzv. rasprava pred izricanje kazne, na kojoj bi tuzilac i odbrana ukazivali na olaksavajuce i otezavajuce okolnosti. Pored eventualnog priznanja, zaljenja i kajanja, od najveceg znacaja za odmeravanje kazne bio bi stepen Karadziceve saradnje sa tuziocem. Stav tuzioca je, naime, da optuzeni koji saradjuju u utvrdjivanju cinjenica i otkrivanju odgovornih za najteza krsenja medjunarodnog humanitarnog prava na prostorima bivse Jugoslavije, mogu da racunaju na znacajno ublazavanje kazne: od 50 do 75 odsto. U slucaju Drazena Erdemovica, koji je priznao ucesce u masovnom streljanju vise od 1.000 civila nakon zauzimanja Srebrenice, sudije su ise cak i dalje od tuzioca, pa su mu odmerile pet godina zatvora za zlocin za koji bi - da nije priznao i saradjivao - svakako bio osudjen na dozivotan zatvor.

Iz svega sto je Karadzic dosad javno izjavljivao o optuznicama i svojoj ulozi u bosanskom ratu, mirno se moze predvideti da ce se izjasniti da nije kriv, nakon cega bi usledilo sudjenje, tj. izvodjenje dokaza obeju strana. I u tom bi procesu Karadzic mogao da saradjuje sa tuziocem, sto bi bilo od znacaja za visinu kazne u slucaju da ga na kraju sudjenja Pretresno vece proglasi krivim.

Tuzilac je, najpre, svoje karte otkrio optuznicama protiv Radovana Karadzica i Ratka Mladica. Prvom, tzv. opstom optuznicom, potvrdjenom 25. jula 1995. tuzilac ih je okrivio za: zatocavanje civila u zatvore i logore i necovecno postupanje sa njima (genocid); progon bosanskih Muslimana i Hrvata na politickim, rasnim i verskim osnovama; snajpersku kampanju protiv stanovnika Sarajeva (zlocin protiv covecnosti); nezakonito zatvaranje civila; ekstenzivno razaranje; prisvajanje i pljacku svojine; uzimanje mirovnih snaga UN za taoce i “zive stitove" (teske povrede Zenevskih konvencija); te za granatiranje civilnih skupova i razaranje verskih objekata (krsenje zakona i obicaja ratovanja).

Druga optuznica, potvrdjena 16. novembra 1995. odnosi se na dogadjaje tokom i nakon zauzimanja “zasticene zone" u Srebrenici. Zbog navodnih sumarnih pogubljenja vise hiljada muslimanskih muskaraca, Karadzic i Mladic su jos jednom optuzeni za genocid (jedna tacka), zlocine protiv covecnosti (10 tacaka), te krsenja zakona i obicaja ratovanja (9 tacaka).

Mada ce, na pravom procesu, prve dokaze prezentirati optuzba, u ovoj “pretpremijeri sudjenja" dacemo prednost optuzenom i izloziti neke od osnovnih linija odbrane koje su - u javnim akcijama i izjavama - nagovestili sam Karadzic i njegovi opunomoceni pravni zastupnici.

Pored eventualnog priznanja, zaljenja i kajanja, od najveceg znacaja za odmeravanje kazne bio bi stepen Karadziceve saradnje sa tuziocem. Stav tuzioca je, naime, da optuzeni koji saradjuju u utvrdjivanju cinjenica i otkrivanju odgovornih za najteza krsenja medjunarodnog humanitarnog prava na prostorima bivse Jugoslavije, mogu da racunaju na znacajno ublazavanje kazne: od 50 do 75 odsto

Kako bi se branio?

U obimnom intervjuu koji je maja prosle godine dao lokalnom holandskom listu “Tventse kurant", a koji je zatim nasiroko prenosen u nekim beogradskim i paljanskim medijima, Radovan Karadzic je izlozio osnovnu politicku liniju svoje odbrane pred Tribunalom. Njegova je osnovna teza da je u Bosni vodjen “gradjanski rat u bukvalnom znacenju", u kojem su se “civili tukli protiv civila". U takvom ratu na srpskoj strani borile su se “lokalne grupe koje su pokusavale svaka da zastiti svoju opstinu", dok su Muslimani, naprotiv, “imali vojne formacije: 'Patriotsku ligu' i 'Zelene beretke'".. On sam i ostali u rukovodstvu bosanskih Srba “nisu imali pojma sta se na terenu desava... niko tamo nije komandovao". Muslimani su bili “najsvirepiji", mada je i na srpskoj strani bilo “preterivanja i ubijanja", zbog kojih je Karadzic “duboko ozaloscen", ali to “nije bila politika, niti su u tome ucestvovale regularne jedinice". Naprotiv, Karadzic je “vec 13. juna 1992. izdao naredjenje za striktno postovanje svih humanitarnih normi", a sudovi Republike Srpske su tokom rata “osudili 5.000 ljudi za dela koja su pocinili protiv Muslimana" . Dalje, kaze Karadzic, nije bilo nikakvog etnickog ciscenja “vec su manjine bezale da bi se zastitile", a logor Trnopolje su “formirale same muslimanske izbeglice... koje su zelele da se okupe na jednom mestu kako bi nasi (Srbi) mogli da ih zastite". Srebrenica, po Karadzicu, “nije nikada bila zasticena zona", vec “muslimansko vojno uporiste iz kojeg su stalno napadana lokalna srpska sela". Veliki broj srebrenickih zrtava pripisuje “strasnim borbama" koje su vodjene izmedju muslimanskih vojnika koji su se probijali ka Tuzli i srpskih snaga koje su ih “sledile". Zarobljeni vojnici i posmatraci UN “nisu bili taoci", buduci da to, po Karadzicu, “mogu da budu samo civili", vec su bili “vojnici cija je komanda naredila bombardovanje Srba... dok su oni sa zemlje navodili bombe na ciljeve!" Konacno, ali ne i najmanje vazno, Karadzic ce, ako bude imao srece da se pojavi pred Tribunalom, insistirati da se u Hagu mora suditi ne samo ratnim zlocincima (kakvi su, po njemu, Alija Izetbegovic i Franjo Tudjman), vec i “zlocincima protiv mira". A to su, pre svega, oni koji su “rasturanjem Jugoslavije doveli do rata". Dakle: nemacki kancelar Kol i njegov bivsi sef diplomatije Genser, zatim bivsi americki ambasador Cimerman i jos neki zapadni politicari.

Karadzic ce, ako bude imao srece da se pojavi pred Tribunalom, insistirati da se u Hagu mora suditi ne samo ratnim zlocincima (kakvi su, po njemu, Alija Izetbegovic i Franjo Tudjman), vec i "zlocincima protiv mira". A to su, pre svega, oni koji su "rasturanjem Jugoslavije doveli do rata". Dakle: nemacki kancelar Kol i njegov bivsi sef diplomatije Genser, zatim bivsi americki ambasador Cimerman i jos neki zapadni politicari

Vec ovlasceni advokati

Suprotno nedavnoj tvrdnji njegove supruge da “nece nikome dozvoliti da ga brani", Radovan Karadzic je dosad potpisao barem tri punomocja pravnim zastupnicima. U prvom, potpisanom 25. juna 1996. na Palama, beogradski advokat Igor Pantelic se ovlascuje ne samo da Karadzica zastupa na raspravi za potvrdjivanje optuznica (27. jun-8. jul 1996), vec i da “formira tim branilaca" koji ce delovati u njegovom interesu. Zatim su se, 5. jula 1996. pred Tribunalom pojavila i dva kalifornijska advokata - Edvard M. Medven i Tomas F. Henli III - takodje sa uredno potpisanim Karadzicevim punomocjima. Njihov neuspeli pokusaj da uloze podneske kojima ce osporavati “pravicnost Statuta i Pravila postupka Tribunala", omogucava nam da ovu “pretpremijeru" zasnujemo i na nekim vec izlozenim pravnim argumentima Karadziceve odbrane. Taj je pokusaj, inace, odbijen uz obrazlozenje da se o pitanjima koje poteze odbrana moze raspravljati... ali tek posto se optuzeni licno pojavi pred sudom i izjasni se o navodima optuznica.

Ukoliko Karadzic bude te srece da se ziv docepa Haga, Medven i Henli, ili neki drugi njegovi branioci (pominju se, jos, bivsi americki drzavni tuzilac Remzi Klark, kao i slavni branilac O. Dzej Simpsona i Majka Tajsona Alen Dersovic) bice u prilici da do mile volje osporavaju pravicnost Tribunalovih dokumenata i procedure. Pogledajmo, zato, na cemu se zasnivao njihov prvi pokusaj.

Prema kalifornijskim advokatima, Statut Tribunala i Pravila postupka “nisu u skladu sa principima pravicnosti i postenog sudskog postupka, te mogu rezultirati pogresnom presudom". Ako im se dozvoli da uloze podnesak, najavili su Medven i Henli III “eksperti za medjunarodno pravo ce podneti dokaze da Statut i Pravila ne obezbedjuju stepen zastite ljudskih prava kakav postoji u zemljama koje su stvorile Tribunal". Prema njima, Statut i Pravila se ne pridrzavaju standarda sudskog postupka koja primenjuju Evropski sud za ljudska prava i ustavni sud Nemacke, a koja su garantovana ustavima zemalja kao sto su SAD i Kanada.

U svom zahtevu Medven i Henli III su nagovestili i nekoliko argumenata kojima bi buduca odbrana mogla da osporava optuznicu protiv Karadzica. Njihov je, naime, stav da je Karadzic “optuzen po doktrini kolektivne krivice koja nikada nije bila prihvacena u medjunarodnom pravu". Dalje, doktrina “komandne odgovornosti" - tvrde Medven i Henli III, previdjajuci slucajeve japanskog premijera i ministra inostranih poslova, osudjenih na Tokijskom procesu - “nije nikada bila primenjena na predstavnike civilnih vlasti". Optuzbe protiv Karadzica su, po njima, “nejasne i dvosmislene i ne zasnivaju se na konkretnim cinjenicama iz kojih bi izvirala krivica... nema tvrdnji o bilo kakvim specificnim postupcima optuzenog... optuzbe krse fundamentalne principe pravicnosti jer su izlozene bez bilo kakvog dokaza da je optuzeni licno naredio ili odobrio krivicna dela za koja je optuzen". Konacno, kalifornijski pravnici zakljucuju da su optuzbe “politicki motivisane", te da predstavljaju “primer koriscenja dvostrukih standarda", buduci da “civilni lideri snaga koje su se suprotstavljale bosanskim Srbima, nisu optuzeni po doktrini komandne odgovornosti".

Sudije zakljucuju da "svi prilozeni dokazi i svedocenja pokazuju da su Radovan Karadzic (i Ratko Mladic) ne samo bili informisani o zlocinima navodno pocinjenim pod njihovom vlascu, vec su, naprotiv, tu vlast vrsili tako sto su planirali, podsticali, naredili, ili na druge nacine pomagali planiranje, pripremu i izvrsenje navedenih zlocina"

Tuzilac naznacio svoj smer

Za razliku od odbrane, koja nije imala priliku da snagu svojih pravnih i politickih argumenata proveri u sudskoj raspravi, tuzilac je deo dokaza kojima raspolaze stavio na probu sudija i javnosti. Tokom osam dana u junu i julu 1996, koliko je trajala rasprava o optuznicama protiv Karadzica i Mladica, po proceduri predvidjenoj u slucaju neizvrsenja naloga za hapsenje, tuzilac je pred Pretresno vece I (predsedavao mu je francuski sudija Klod Zorda) izveo 14 svedoka i prilozio nekoliko desetina dokaznih predmeta (pravnih akata Republike Srpske, izvestaja UN i ostalih medjunarodnih organizacija, video zapisa, fotografija i satelitskih snimaka). Buduci da ta rasprava nije sudjenje u odsustvu, tuzilac je prezentirao “samo onoliko dokaza koliko je neophodno da bi se utvrdilo da postoji razuman osnov da se veruje kako su optuzeni mogli da pocine dela za koja su optuzeni". U tu svrhu je, kako se tvrdilo, prezentirano “jedva 10 odsto dokaza" s kojima je tuzilastvo u tom trenutku raspolagalo. Na osnovu tih dokaza Pretresno vece I je, najpre, zakljucilo da su se dogadjaji opisani u optuznici (zatocavanje civila, neljudsko postupanje, ubistva, mucenja, silovanja, progon na politickim i verskim osnovama, razaranja i pljackanja, granatiranja civilnih skupova, unistavanja verskih objekata, snajperska kampanja protiv civila, taoci i “zivi stitovi", masovna pogubljenja u podrucju Srebrenice)... zaista odigrali, u vreme i na nacin na koji to tvrdi tuzilac.

Nakon toga, Pretresno vece je zakljucilo da ti dogadjaji nesumnjivo predstavljaju teska krsenja medjunarodnog humanitarnog prava. Stavise, sudije su zamerile tuziocu da je bio isuvise “skrt" u kvalifikovanju odredjenih dela kao genocid, zakljucujuci da su izvesni akti - u optuznici kvalifikovani kao zlocin protiv covecnosti ili teske povrede Zenevskih konvencija - “mogli da budu planirani ili naredjeni sa genocidnom namerom". Namerom, dakle, da se u celosti, ili delimicno, unisti odredjena etnicka ili verska grupa.

Dalje, Pretresno vece je zakljucilo da to sto se dogodilo i sto nesumnjivo predstavlja tesko krsenje medjunarodnog prava... nije bilo ni slucajno ni spontano. “Cinjenice koje je prezentirao tuzilac" - smatraju sudije - “dopustaju da se zakljuci kako su navedeni zlocini pocinjeni u skladu sa politickim programom institutionalne i vojne organizacije". U tu su svrhu obavljene detaljne politicke, institucionalne i vojne pripreme, zapocete mnogo pre izbijanja konflikta u Bosni. Politicki ciljevi definisani su u programu Srpske demokratske strane (SDS) i u konceptu velike Srbije, a mogli su se, prema jednom od svedoka-vestaka cije su misljenje prihvatile sudije, “ostvariti jedino nasiljem". Institucionalne pripreme obavljene su konstituisanjem paralelnih struktura centralne vlasti i definisanjem “srpske teritorije" u BiH; zatim uspostavljanjem institucionalne mreze na lokalnom nivou (krizni stabovi SDS u svakoj lokalnoj zajednici), koji su bili povezani tajnom komunikacijskom mrezom; te konacno preuzimanjem kontrole nad svim lokalnim medijima i njihovim stavljanjem u sluzbu propagandne kampanje SDS. Politicke i institucionalne pripreme bile su pracene i odgovarajucim vojnim pripremama za preuzimanje vlasti, u kojima je kljucnu ulogu igrala ondasnja JNA “u bliskom kontaktu sa SDS". Vojne pripreme, zakljucile su sudije, sastojale su se iz dva oblika delovanja: naoruzavanja i logisticke podrske srpskom stanovnistvu regiona pod kontrolom SDS i pripremama na direktnu vojnu intervenciju JNA.

Nakon obavljenih priprema, od marta do maja 1992, snage SDS, JNA i paravojne formacija iz Srbije zapoceli su vojne akcije koje se u zakljuccima Pretresnog veca I definisu kao “preuzimanje vlasti i implementacija politike etnickog ciscenja". Sudije su prihvatile definiciju koju je ponudio jedan od svedoka- vestaka, francuski profesor Pol Gard. “Etnicko ciscenje" je, po njemu, “praksa koja znaci da se, na odredjenoj teritoriji, deluje na takav nacin da se eliminisu pripadnici odredjene etnicke grupe, kako bi ta teritorija bila 'etnicki cista', odnosno kako bi na njoj ostali clanovi samo one etnicke grupe koja je preuzela inicijativu ciscenja teritorije". Vece je, takodje, naslo za shodno da ukaze na jos jedan “nerazdvojan aspekt" politike etnickog ciscenja, potvrdjujuci zakljucak specijalnog izvestioca UN za ljudska prava Tadeusa Mazovjeckog, da “etnicko ciscenje nije nusproizvod rata koji su zapoceli SDS i njeni vojni saveznici, vec pre njegov cilj".

Je li konflikt u BiH bio medjunarodni?

S obzirom na odbranu koju je nagovestio Karadzic, za ovaj pretprikaz je od znacaja i zakljucak sudija da “dokazi podneti Pretresnom vecu ukazuju, prima facie, na medjunarodni karakter konflikta u BiH". Stavise, ti dokazi omogucavaju da se konflikt klasifikuje kao medjunarodni do datuma poslednjeg dela za koje su optuzeni (jul 1995. Srebrenica), s obzirom na “ociglednu umesanost JNA (tj. VJ) i njihovu produzenu kontrolu nad vojskom bosanskih Srba... jos dugo nakon njenog zvanicnog povlacenja iz Bosne u maju 1992".

Za buducu odbranu svakako su najznacajniji zakljucci do kojih su sudije, na osnovu dokaza, dosle o “polozaju optuzenih i vrsti njihove odgovornosti". U najkracem, Radovan Karadzic je - kao predsednik Republike Srpske, vrhovni komandant njenih oruzanih snaga i predsednik SDS - po oceni sudija imao ne samo formalnu, nego i fakticku vlast. Njegova “centralna uloga u politickim i vojnim pripremama za preuzimanje vlasti" je, smatraju sudije, “jasno vidljiva". Svi dokazi i svedocenja “pokazuju da je od jula 1990. Karadzic bio neosporni lider bosanskih Srba... Njegove akcije i izjave pokazuju da je on ne samo bio upucen u to sto rade njegovi potcinjeni, vec i da je ocigledno odobravao takvo ponasanje; da je od prvog momenta ucestvovao u planiranjima politike 'etnickog ciscenja'; te da je licno bio u poziciji da naredjuje operacije bosanskih Srba koje su vodile vrsenju zabranjenih dela".

Za samog Karadzica, posebno bi mogao da bude znacajan zakljucak Pretresnog veca o tipu njegove odgovornosti. Na prvi pogled, sudije kao da se slazu sa Medvenom i Henlijem III, koji su osporavali da se na njihovom klijentu primenjuje “doktrina komandne odgovornosti". Sudije, naime, smatraju da bi se njegova (i Mladiceva) odgovornost “bolje okarakterisala clanom 7(1) Statuta", dakle kao “individualna krivicna", a ne “komandna odgovornost".

Jer, sudije zakljucuju da “svi prilozeni dokazi i svedocenja pokazuju da su Radovan Karadzic (i Ratko Mladic) ne samo bili informisani o zlocinima navodno pocinjenim pod njihovom vlascu, vec su, naprotiv, tu vlast vrsili tako sto su planirali, podsticali, naredili, ili na druge nacine pomagali planiranje, pripremu i izvrsenje navedenih zlocina". Ukazujuci na Karadzicevu poziciju neospornog lidera SDS i pozivajuci se na njegove, tokom rasprave cesto citirane, govore, sudije zakljucuju kako bi se “sama koncepcija 'etnickog ciscenja' mogla pripisati Karadzicu, verovatno u dosluhu sa ostalima koji nisu pomenuti u optuznici". Karadziceva pozicija vlasti, njegovo efektivno vrsenje funkcija kako u politickoj tako i u vojnoj sferi, te njegove sopstvene javne izjave... “ukazuju da je - u pripremi i egzekuciji politike 'etnickog ciscenja' - on takodje naredio, pomogao i podrzao zlocine za koje je je optuzen".

Rasprava po clanu 61 Pravila postupka, naravno, nije sudjenje u odsustvu, a zakljucci koje je iz nje izvelo Pretresno vece nisu presuda o Karadzicevoj (i Mladicevoj) krivici, vec samo konstatacija postojanja “razumnog osnova da se veruje kako su optuzeni mogli da pocine zlocine koji su im pripisani". Pretresno vece I je, na osnovu toga, potvrdilo svih 36 tacaka obe optuznice i izdalo za optuzenima medjunarodnu poternicu. A ako Karadzic (i-ili Mladic), budu jednog dana izvedeni pred Tribunal, postupak protiv njih bi poceo od nule. U tom bi slucaju optuzeni i branioci bili u izvesnoj taktickoj prednosti, jer je tuzilac bio prinudjen da otkrije svoju strategiju i deo dokaza kojima raspolaze, dok su sudije citiranim zakljuccima otkrile svoj odnos prema takvim dokazima. Sto bi optuzenima i njihovim braniocima moglo dobro da dodje u pripremi adekvatne odbrane, kontradokaza i kontrasvedoka. No, preduslov za to je da Karadzic (i-ili Mladic) budu te srece da zivi stignu do Haga.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /