STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

U prvim cestitkama majstoru koji je izveo ovo prilagodjavanje formata drzave navodnoj volji gradjana sto u njoj zive saznajemo da je majstorov doprinos ocuvanju i razvoju ove Jugoslavije - nemerljiv. To bi, cak, moglo da bude i tacno, iako zvuci nekako cinicno. Nije se, valjda, htelo reci da tog razvoja nema?

O Kraljevini Jugoslaviji se govorilo da je okruzena BRIGAMA. To je bio akronim, sastavljen od pocetnih slova zemalja u njenom susedstvu. Danasnja Jugoslavija je postala jedna, ali velika briga onih koji zive u njoj, ali i onih sto zive oko nje i s njom, u belome svetu. To je, valjda, taj razvoj koji se nekome cini nemerljivim.

Za sest godina svoga nemerljivog razvoja, danasnja Jugoslavija dosla je dotle da se i oni koji u njoj zive pitaju ne bi li ziveli bolje izvan nje. U republikama koje je cine, Jugoslavija je sve manje kod kuce, a izvan njih se pojavljuje samo na saslusanjima, i to u svojstvu okrivljenog. Srbiji se cini da je u Jugoslaviji mnogo Crne Gore, Crna Gora misli da je, tamo daleko, u Jugoslaviji, uopste nema. Coveku se ponekad ucini da ima samo jedan nacin da se Srbija i Crna Gora pomire: da ukinu drzavu koja ih je zavadila.

Srbi skromno priznaju da su sve dobre stvari oni izmislili, ali su ih napravili Nemci. Jugoslavija nije srpski izum, ali jeste srpski proizvod. Zato, valjda, slabo radi i stalno je na popravci. Medjutim, Jugoslaviji, koja je danas u upotrebi, pored greske u konstrukciji, fali, izgleda, i uputstvo za upotrebu. U njemu bi moralo pisati da se Jugoslavija najbolje odrzava, ako se prepusti Srbima. Cim drugi pocnu da je popravljaju, cak i ako su to srpska braca, Crnogorci, ona se raspadne. Ne podnosi tudju ruku, sto bi rekao njen glavni inzenjer.

Pre osamdeset godina, jedan od tvoraca Jugoslavije No.1, Nikola Pasic, pisao je svome poslaniku u Londonu da Srbija “nece da se utopi u more jedne Jugoslavije". Pasicev naslednik ostvario je ovaj nalog: Srbija je na ledini, smese joj se sankcije. More ostaje Crnoj Gori.

Kad se sabere osamdesetogodisnje srpsko iskustvo s razlicitim Jugoslavijama, izlazi da nijedna od njih nije bila po meri Srbije, ali i da Srbija sebe nikako ne moze da sagleda izvan nekakve Jugoslavije. Ta cudna potreba Srbije da se neumorno pojavljuje pod jugoslovenskim pseudonimom, koji ce, navodno, utvrditi i ojacati interese Srbije tako sto ce ih sakriti i od nje same, unapred diskredituje svaku nadu da ce neka sledeca Jugoslavija biti bolja od ove koja nas je zadesila. Od Jugoslavije, dakle, dici ruke. Ali, sta je sa Srbijom? Moze li ona postati bolja od dosadasnjih Srbija, koje su proizvodile pogresne Jugoslavije? Dosad se govorilo da samo jaka Srbija moze stvoriti jaku Jugoslaviju, zasto ne bismo nesto probali s civilizovanom, modernom, demokratskom Srbijom?

Reklo bi se da je to pitanje na koje se od Srbije ocekuje odresit odgovor. Ako takav odgovor izostane, nema vise te Jugoslavije u koju bi se Srbija mogla sakriti ili pobeci od same sebe. A ako se, pocem, nadje Srbija koja se nece kloniti same sebe, ni od Jugoslavije, s takvom Srbijom u njoj, nece, valjda, bas svi bezati, kao sto to sad cine.