IZBEGLI DRVARCANI PONOVO KOD SVOJIH KUCA?

Povratnici su se vratili u prazne stanove. U nekima su samo stari kalendari. Iz medjunarodne pomoci dobili su krvete, sporete od lima i malo posudja. Za ostalo neka se pobrinu sami

Zeljka M. Jevtic

Sve ispocetka: Drvarcani ispred svojih stanova

- Dje niko tu poniko. Nemere to shvatiti onaj koji dozivio nije. Bude ti dobro, pa kazes more bit’ da je bolje u bijelom svijetu. Al’ to samo kazes. A i ako odes, znas, vratiti se mores. Kad goli ’oces. Ama legnes i razmisljas onako sam. Uvati me ovolikog, muka, tuga, jad. Pa, prevrci se po krevetu koji nije tvoj. A secas se iz zavicaja samo lijepog. Nidje ruzno na um da ti padne. Bar da more, bilo bi lakse. A jos ovo, sto jadni narod dozive. Nit je cio ici, nit je cio stici dje je prispio... Drvar se promijenio jest’, al’ sve ce to bit’ ko sto je bilo. Nidje ljepseg grada nema i bit’ ce opet. Al’ za navjek. To je prica iz konvoja Drvarcana izbeglih u Banjaluku koji su za Uskrs krenuli u svoj rodni grad.

I ne samo sto je u Drvaru sruseno i popaljeno na desetine kuca i zgrada, sto su nekada omiljeno mesto Sportski centar mladi Drvarcani prepoznali utoliko sto je “ono sto je od njega ostalo" na istom mestu, sto je unistena robna kuca “Beograd"... sto su namesto kafica prodavnice i obrnuto, sto su ulicama promenjena imena, sto su u privatnim kucama neki drugi ljudi, a ne vlasnici... Primera za tvrdnju da zaista nista nije kao sto je bilo, mogao bi da se nize i onaj koji je bar jednom pre rata bio u ovome gradu. Ali sve se prepoznati moze.

Drvarcani su i dalje spremni na salu, iako je svaku porodicu trajno obelezila ratna strahota, cineci od njih posebnu i podjednako tuznu pricu. Misli i osecanja ovih ljudi vrte se oko zadnjih sedam godina kao najmocnijeg stozera. Nakon vise od dve godine od kako je grad pao - ili kako Drvarcani izricito tvrde i navode argumente u prilog “od kako ga je Karadzic izdo, jer je reko da je ovo crvena dolina, a sa njim izdo i prodo narod drvarski" - najuzasnija cinjenica je da Srbina, povratnika u ovome gradu nije tesko prepoznati.

U grupi najvise njih pet, koracaju polako. Izmedju sebe pricaju tiho. Pokatkad zastanu, osmotre kucu rodjaka ili prijatelja, a onda iznova polako krenu duz ulice. Uz stalne poglede doseljenika, neprijatnu i napetu atmosferu pojacavaju mladici u dobrim kolima, obicno bez registarskog broja. Nije retko da u prolazu dobace po koju gnusnu psovku i pretnju. Ukoliko se, pak, odvaze da provociraju, prolaze po nekoliko puta, kruze oko ljudi i iznova se vracaju. Da bi do kraja izveli nameru koja izgleda da ima za cilj zastrasivanje i ponizavanje dobro im posluzi i po koja bara, ako se povratnik nadje pokraj nje. Najcesce se ovaj ritual koristi na starijima, za sada i najcescim povratnicima u zavicaj. Sa saznanjem da i bez nekog jaceg razloga moze izbiti incident, Drvarcani se za kolima ne okrecu, ne odgovaraju na dobacivanje.

Nekoliko minuta vrteli smo se oko kuce sesnaestogodisnjaka Mirka. “Uci cu lepo i zamoliti. Necu mu ja nista..."

- Dobar dan.

- Bok.

- Bratac smijem li ja, malo uci u dvoriste, da vidim. Ja sam ovdje nekada zivio.

- Mozes.

- Hvala ti puno, necu ja dugo.

Nakon pada Drvara Mirko je sa roditeljima otisao u Banja Luku, a njegovu kucu naselio je hrvatski vojnik sa porodicom. “Ajte i vi sa mnom, da ne idem sam". Dok pogledom prelece preko kuce i tiho konstatuje da su neki delovi propali, ali se daju popraviti, najvise paznje ipak posvecuje kucici njegovog ljubimca Zeke koji je nestao u ratu. Saginje se i dodiruje unutrasnjost gde je pas lezao. Kada smo napustili njegovo dvoriste, u koje je prvi put usao nakon vise od dve godine, dugo je cutao. Psa nije prezalio, i o ljubimcu ne zeli ni da prica niti da ga neko u njegovoj blizini pominje. Dok se udaljavamo od njegove kuce, pevusi pesmu “Atomskog sklonista" koju je pustao i u autobusu dok smo putovali prema Drvaru. Posebno deo: “Necemo mi valjda biti ta nesrecna generacija, koju je zahvatila ta velika poslednja racija".

Prvi Srbi koji su se vratili u grad, vlasnici su stanova u zgradama iz kojih je pre dvadesetak dana iseljena Hrvatska vojska. Ovaj povratak tumace kao veliki uspeh koji nisu ni oni sami ocekivali, jer su se do tada Drvarcani vracali u svoje kuce koje su iskljucivo u okolnim selima. Prostor na kome su zgrade okruzen je zicanom ogradom i cuvaju ga vojnici SFOR-a iz Kanade. Tik uz ove zgrade su stanovi u kojima su doseljenici hrvatske nacionalnosti.

Povratnici su se vratili u prazne stanove. U nekim stanovima ostali su kalendari “10. oklopna bojovna". Na jednom od njih obelezeni datumi do petog jula, u kupatilu isecak iz “Arene" lepotica Srema i Baranje. Po dolasku, svima su dodeljeni kreveti, sporet od lima i nesto posudja. Porodica V. kada su odlazili iz doma, odneli su dva viskija, i rekli s tim ce se i vratiti i proslaviti. Jedino sto su zatekli, kazu, bio je strik za susenje vesa i dve stipaljke.

- Sada smo svi isti. Svi bez lustera, tepiha... Iz stanova kada se bjezalo nista nismo odneli. Vratili smo se u nista. Al’ neka. Samo nek je mira. Vrijedan je ovo narod. Stvorice opet, ko sto je i prosli put stvarao. Samo onda smo se vratili na zgarista, a sada bar neceg ima. Sta ces nije narod kriv - kaze Uros K. koji se sa suprugom vratio u zetov stan, jer je njegov u zgradi preko puta potpuno razrusen.

- Krenucu sa vama ako vi idete do nasega stana. Nisam smjela, ali sada hocu - kaze njegova supruga Danica. U dvoristu nailaze na unistenu masinu za pranje vesa i pitaju se da li je njihova. U stanu na podu razbacani papiri, neke stvari. Crveni pasos SFRJ bez slike. “Vadili smo to kada smo isli u Trst. Sto je nekada bilo lijepo."

Sve povratnike koje smo obisli, krasi vrlina dobrih domacina. Nude jedinu stolicu koju imaju, ono sto oni jedu, a bez kafe ili domace rakije nemoguce je napustiti bilo ciji dom. Dom Djuke P. jedini je od onih koje smo obisli, a u kome moze sedeti vise ljudi. U kuhinji metalni krevet, jer oni drveni koje su dobili nisu za krsnog Drvarcanina. Pored kreveta veliki sto i klupa. Komsije stalno ulaze, izlaze.

Pokazuje nam kafu, nudi rakiju koju je dobio iz Petrovca. I tada pocinje da prica.

- Nosio sam ja mojim prijateljima Fikretu i Mirzi dok je Petrovac bio pod opsadom hranu. Pomogo ja njima, a oni cim su culi da sam se ja vratio kuci, dosli kod prijatelja. Sto kila krompira, dve steke cigara... - nize Djuka sve po redu.

Medju njima, “njihova Muslimanka" Ajsa, udata za Srbina. “A, jel bogati Djuka, sta ti vele da je sa Ismetom, kako je?

- E, Ajsa. Ismet nije ziv. Kazu da je u kafani reko Muslimanima koji su dosli u Petrovac, da su Srbi bolji od njih. Ubili ga Muslimani iz Gradiske. Tako ti je to ispalo sa Ismetom. Djuka koga je ceo Drvar poznavao po recenici, koju je izgovarao i “kad valja i kad ne valja - po propisu", boravio je sa porodicom u Banjaluci u muslimanskoj kuci. Pokazuje nam papire koji svedoce o pozamasnoj imovini koju ima u Drvaru.

- Spavo sam ja u kamionu sa zenom kad smo stigli u Banjaluku. Ne treba meni nista tudje. Ama bas nista. Samo moje. U svoju kucu nisam ni ulazio. Uci cu kada iz nje odu. Ovi papiri su meni garant. Ako se nemerem ja vratiti. Imam ja djecu. Pa za sto godina za sto, al’ moj ce se neko vratiti dje pripada.

- A sledeci put kad dodjes, dace Bog bicu ja u kuci svojoj. E tad ces vidjet, kako je nekada ovdje bilo. Nema kod nas, kokoske na raznju, pa da nizemo redenik. Nije to hrana kad ih covjek moze nekoliko pojest’ a ne najesti se. A vala nakrivi se i ti - kaze domacin Djuka, a mi mu obecavamo da cemo se “nakriviti" (poneti rakiju iz naseg kraja).

Puni optimizma da ce sve biti kao sto je nekada bilo, ovi ljudi su poprilicno svesni da ce zivot u Drvaru, “cak i ukoliko se Hrvati vrate svojim domovima" biti izuzetno tezak. U ovom gradu cene proizvoda su izuzetno visoke, pa cak i duplo vise od beogradskih.

- Penzija mi je dvesto dinara, a ovdje marke i kune, kojih ja nemam. Mozda cemo tu malo posustati, al’ samo da se vrati i nasa mladost, omladina. Bogme bi to najvise voljela. E onda ce i baki biti ravno - kaze sedamdesetogodisnja K. Z.

Ne zalazeci dublje u pricu koju smo culi od mlade zene hrvatske nacionalnosti koja je zelela da ostane anonimna, a koja se zeli vratiti u Vares odakle je izbegla, i koja je, kako kaze, slala dopise za povratak ali joj jos niko nije odgovorio kakva su njena prava, situaciju cini jos komplikovanijom cinjenica da se ni mnogi doseljenici Hrvati nemaju gde vratiti.

- Iz sela sam pored Kaknja. Muslimani su nam sve popalili. Ja se nemam gde vratiti. Kud cu. Dolazio je gazda kuce, pricali smo. Ja mu kazem, ne zelim nikome nista ruzno, al’ mene mogu samo ubiti ili da se sama ubijem. Nemam gde - prica Ana, a oci joj se pune suzama. “Nemam ja nista protiv Srba. Oni su nas spasavali kada smo bjezali, vodili nas preko Pala. Nikome ja ne zelim zlo. Evo i ovde je postalo tesko za zivot. Poslednju pomoc dobili smo za nas Bozic, od tada nista. Niti imam koga da zaradi... ", prica Ana, dok pokazuje unucice i prica kako su sva deca ma cija - lepa.

Do sada se prema zvanicnim podacima u Drvar vratilo vise od 2.000 Srba. Kao sto su izbegli sa njima, tako se i vracaju, “njihovi Muslimani i Hrvati", pricaju Drvarcani. Kao i pre dve godine, kada su pricali sa potpisnikom ovih redova i sada tvrde da ce se kad-tad na ognjista vratiti. Zbog zelje da se vrate, pricali su i onda a i sada, da ih posmatraju kao rasturace Republike Srpske. “U gradovima u koje smo izbegli svrstavani smo u jos jednu od manjina koje tamo zive. Nidje sem za zavicaj nismo prispeli. Do sada smo bili Srbi, sada smo Srbi i bicemo opet ako zatreba. Al’ mora se nesto uraditi i za se i porodicu. Na nasoj strani su Dejton, i ljubav prema nasem gradu", cesta je prica Drvarcana.

Nakon tri dana provedena u Drvaru, cekamo autobus za Banjaluku sa jos dvadesetak Drvarcana. Pojavljuje se crni mercedes sa oznakom LJ. 902 BH (LJubusko). U njemu nekoliko mladica. Svi putnici sklanjaju se na trotoar. Automobil prolazi, zaokrece, vraca se. I tako nekoliko puta. Nakon minut odlazi i ubrzo se vraca. Vozac je sam. Pravi krugove. Povratnik pored nas tiho kaze, neka ga nek’ trosi benzin. U tom prolaze jos jedna kola, dobacuje se psovka sa pretnjom. “Samo nek se oni vozaju, samo nek je mira."

Z. M. Jevtic