Dnevnik

Odlazak iz usvojene porodice

Zelela bih da kazem svima koje sam ovde upoznala: veoma, veoma sam vam zahvalna za toplinu koju ste mi ukazali. Nikada se nisam osecala tako vezanom za neko mesto ili ljude. Ne mogu da docekam dan kada cu se vratiti. Trazicu farmu pataka

Suzan Manuel

Petak, 13. februar

Zavrsni dan boravka Luize Arbur (glavnog tuzioca Haskog tribunala) u Jugoslaviji: ona drzi konferenciju za stampu u “Hajatu". Ovoga puta bilo je mnogo bolje nego prosle godine zbog toga sto su novinari imali vise pitanja. Ili bih pre mogla da kazem da su izneli vise optuzbi...? Oni nastavljaju da postavljaju pitanja o politickoj korektnosti vise nego o pravnim problemima, sto je ono u cemu bi mogli da naprave vise poenti. Ali, nisu novinari jedino koji su je pritisli oko podizanja optuznica za zlocine pocinjene u Hrvatskoj na pocetku rata. Mnogi ljudi joj iskazuju zainteresovanost za to pitanje. Na konferenciji za stampu, gdja Arbur je bila ljubaznija u svojim ocenama jugoslovenskih vlasti nego sto sam ja mislila da ce biti. Mozda je nesto na pomolu...? Posto znam da uskoro odlazim, nalazim da sam u ovom trenutku vise zainteresovana za nju nego za pitanje ratnih zlocina. Ona pripada onoj vrsti zena kakva bih ja zelela da budem kad odrastem. (Za to nemam mnogo vremena: ona je samo dve godine starija od mene!) Pametna je, cvrsto stoji na zemlji, ostra je i zenstvena. Ima izvanredan smisao za humor na vlastiti racun. Ali, ipak, zapravo brine zbog starenja i lepote. Mozemo li mi zene ikako to izbeci?

Vece posle njenog odlaska, v.d. sefa nase kancelarije Calijan, sef kancelarije Haskog tribunala Mihov i ja provodimo u kancelariji uz lozu. Pricamo o buducnosti koja je za sve nas pomalo fluidna i nepoznata...

Po povratku kuci, odsetala sam do Caka i Ljiljane (americko-jugoslovenski par). Jeli smo kokice i gledali na videu sitkom (komedije situacije) “Fajnfeld", americki fenomen u poslednjih pet godina koji sam potopuno propustila, bivajuci odsecana od svoje kulture. Ljiljana je zena sa darom opazanja, koja, cini se, razume zasto odlazim, i zasto vise imam potrebu da budem negde korisna nego da udobno zivim.

Ovih dana budim se u pet ujutru sa uzasnim grcem u stomaku. Vrlo sam deprimirana zbog odlaska iz Jugoslavije. To je kao biti usred ljubavne afere za koju znate da ce se uskoro zavrsiti...

Subota, 14. feburar

Ovih dana budim se u pet ujutru sa uzasnim grcem u stomaku. Vrlo sam deprimirana zbog odlaska iz Jugoslavije. To je kao biti usred ljubavne afere za koju znate da ce se uskoro zavrsiti... Lezim u krevetu samooptuzujuci sebe zbog toga sto sam se dobrovoljno prijavila da napustim mesto koje volim, da bih otisla u mesto koje je, u najboljem slucaju, nepoznato i daleko, a u najgorem - opasno i neudobno za zenu.

Pokusavam da se protiv depresije borim akcijom i posle kafe uskacem u auto, noseci torbe odece i hrane koje sam prikupila za izbeglicki kamp. Pre nekoliko meseci, u jednoj ovdasnjoj bolnici srela sam starijeg invalida iz Krajine, koji sada zivi u Adranima kraj Kraljeva. Nerazumno sam mu rekla da cu ga, naravno, posetiti. Sada je vec poceo da me muci osecaj krivice sto sam to odlagala nekoliko sedmica.

Dan je bio siv dok sam vozila kroz Srbiju, a kada sam pronasla kolektivni centar neka tri sata kasnije, on nije mogao izgledati turobnije - trula drvena konstrukcija i oko nje ljudi bez izraza na licu. Petar, stariji covek koji je u toku rata izgubio nogu, i njegova zena, putovali su 13 dana traktorom iz Krajine u avgustu 1995. Njegova prica je jos uvek gotovo nepojmljiva, prica iz mracnih vremena. Pokrivena traktorska sedista oko centra, kao konji tegljaci izvedeni na ispasu. Traktori za mene vise nikada nece biti isto sto su bili. Ovde, oni stoje kao tragicni znak beskorisnosti, egzodusa i gubitka. Cela stvar me cini previse tuznom. Na brzinu ispijam kafu i odlazim.

Uvece sam pozvana u “svoju porodicu" u Obrenovac, na slavu. Oca porodice, Dragana, upoznala sam kada sam ga kao autostopera povezla pre nesto vise od dve godine, za vreme sankcija. On i njegova zena pozvali su me na kafu u svoju kucu, i to je bio pocetak prijateljstva sa rodjacima, decom, unucima, bratancima, sestricinama, itd. Niko ovde ne moze da razume zasto volim da ih posecujem kada ne govorimo istim jezikom. I moje prve posete su iz tog razloga bile nesto ustogljene. Neprijatno mi je da posle tri i po godine u bivsoj Jugoslaviji kazem da nikada nisam naucila jezik, jer sam uvek mislila da cu uskoro otici. Ali sa ovom velikom porodicom nekako uspevam da se salim i pricam, i oni su mi postali veoma dragi. Bilo kako bilo, zavrsila sam pijuci i pricajuci i igrajuci u stanu Vojina i Mire (Draganove cerke) sve do tri ujutru. Rekla sam im da mi je ostalo jos samo 14 dana da mi pronadju jugoslovenskog muskarca i farmu pataka, kako bih mogla ovde da se skrasim.

Traktori za mene vise nikada nece biti isto sto su bili. Ovde, oni stoje kao tragicni znak beskorisnosti, egzodusa i gubitka

Nedelja, 15. februar

Slava me je potpuno unistila. Ukljucila sam Internet da potrazim informacije o Pakistanu, ali imam mentalni blok kada se suocim sa situacijom. Posto mi je ostalo jos nesto vremena da ustanovim ko je predsednik Pakistana, bezim dole da caskam sa svojim stanodavcima, i onda na veceru u dom novinara Ljiljane i Terija. LJiljana mi saopstava vesti o dvojici bosanskih Srba koji su se predali u Bosanskom Samcu. Mozda je zato Luiz Arbur bila blaga prema Jugoslovenima - dobrovoljna predaja postaje trend!

Pricamo o kontroverznom tekstu Dejvida Bajndera, koji se prvo pojavio u “Blicu", a potom u “Vasington tajmsu" a govori o izboru nove vlade Republike Srpske, “dogadjaju koji je jedinstven u analima americke politike prema izborima... stvaranju americke vlade od kandidata koji su izgubili na izborima... (i) americke vlade koja se sastoji od ljudi koji ne govore engleski, uglavnom Srba..." Koliko se lako demokratska sredstva mogu zrtvovati za vise ciljeve demokratije! Onda, tu je i tema Klinton-Levinski, jos jedna fantasticna prica o americkoj demokratiji, za koju se slazemo da je cudnija i od knjizevne fantastike.

Rekla sam im da im je ostalo jos samo 14 dana da mi pronadju jugoslovenskog muskarca i farmu pataka, kako bih mogla ovde da se skrasim

Ponedeljak, 16. februar

Ono sto moze da se vidi u mom susedstvu na Topciderskom brdu su drvece, zidovi, psi i ljudi koji rade za one koji zive iza zidova. Zato ja imam neku vrstu odnosa mahanja sa strazarima generala Perisica, bastovanom argentinskog ambasadora i vozacem ministra Milana Beka. U toku vise od godine dana, ja sam uvek odlazila na posao pre Beka. I svakog jutra, Bekov vozac i ja mahnuli bismo jedno drugom, dok je on stajao cekajuci pored limuzine. Ali ovih poslednjih nekoliko nedelja nikako mi ne uspeva da izadjem iz kuce pre nego sto Bekova limuzina otplovi, bez obzira koliko naporno to pokusavala. Mozda je to metafora - kao nesto o rastucoj vitalnosti pokreta privatizacije, i rastucoj irelevantnosti Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji...?

Na poslu, ne zelim da pricam ili mislim o odlasku. Treba da pozovem majku i razne prijatelje sirom bivse Jugoslavije, ali se plasim da cu zaplakati. Majka se protivila mom odlasku u Pakistan, ali ove veceri preko telefona zvuci podsticajno i pozitivno. “Kako je to uzbudljivo!", kaze. Tesko je znati sta stvarno misli.

Ljudi ovde imaju taj stoicizam, ili mozda pre fatalizam, koji omogucava nekome sa strane da ostane po strani od zaista bolne srzi tragedije. Mi stranci, u stvari, samo prolazimo kroz ovu scenu, naravno pogodjeni, ali s mogucnoscu da je napustimo

Utorak, 17. februar

Posle posla, Aida i ja idemo do hipodroma sa Savom Strpcem iz “Veritasa", da se sa vlasnikom restorana dogovorimo o mojoj oprostajnoj zurki. Cuvar parkinga, stariji covek, dovikuje mi: “Hej, Suzan! Kako to da te niko do sada nije prevario? Da sam samo mladji..." Sada mi je zao sto sam za “Blic" govorila o srpskim muskarcima. Neke od nas, americkih zena, imaju neprestanu sklonost ka “ispovedanju", vise nego ka tome da neke stvari ostavimo neizgovorenim. Mi mislimo da je iskrenost sarmantna, dok druge kulture vise vole tajnovitost.

Uz dalmatinsku jagnjetinu, razgovaramo o gubicima - od Savinog malog sina, koji je stradao u automobilskoj nesreci, do krajinskih Srba, koji pokusavaju da pronadju svoje prijatelje i rodjake nestale u opercijama “Bljesak" i “Oluja". To su strasni tereti sa kojima treba ziveti. Ipak, ljudi ovde imaju taj stoicizam, ili mozda pre fatalizam, koji omogucava nekom sa strane da ostane po strani od zaista bolne srzi tragedije. Mi stranci, u stvari, samo prolazimo kroz ovu scenu, naravno pogodjeni, ali s mogucnoscu da je napustimo.

Sreda, 18. februar

Dan je redovne sednice konferencije za novinare, a ja gotovo nemam sta da kazem. Mons Niberg iz UNHCR-a objasnjava da ce jadni Srbi iz istocne Slavonije, ukoliko pokusaju da traze azil u nekoj trecoj zemlji, morati da dokazu da su “progonjeni". Ponekad je ovaj nas posao vise ’baziran’ nego birokratski! Posle posla, odlazim u gimnasticku salu i pokusavam da isteram demone i malo se stesem. U nekoj vrsti odsutnosti, ponavljam iste pokrete, kad evo ti ulazi niko drugi do “Milan", ili srpski ’junak’ iz filma “Lepa sela lepo gore"!!! Za trenutak zaboravljam da li sam u filmu (videla sam ga tri puta), u Bosni, u Paksitanu ili u Ohaju. Iznenada imam 16 godina i uzasno sam stidljiva. Vrzmam se po spravi, dok mi se “Ko to kaze, ko to laze" vrzma po glavi. (Svidja mi se refren “Nije mala! Nije mala!! Promenite ga u “Nije mali! Nije mali!" i zvuci kao tema za pesmu o Klintonu.) Posto napustam Beograd, pustam sav oprez niz vodu i pitam osoblje da li je to zaista onaj koji mislim da je. Jeste, i oni se nude da me upoznaju. Kratko sanjam o ozbiljnom razgovoru, barem, kada se Dragan Bjelogrlic pojavljuje obucen u bade-mantil, ocito prekinut u svom parnom kupanju, tako da jedva razmenjujemo nekoliko reci. Moj bliski susret sa zvezdom!

Vozim u grad da se sretnem sa svojim prijateljem Drazenom. On, kao i mnogi drugi ljudi koje ovde poznajem, pokusava da ode, privremeno, i da studira u Engleskoj. Ali biti Jugosloven na drugom tasu vage od onog na kojem je Dragan Bjelogrlic moze da bude veoma komplikovana stvar. Ali ako zelite da uradite bilo sta drugo osim da ujutru ustanete iz kreveta, potrebni su vam papiri, potpisi, potvrde, pecati, veze... I novac. Toliko je posla oko toga da se dobije telefon, pronadje posao, poseduje automobil, da to iscrpljuje ljude. Zato oni i ne mogu da misle o tome kako da ovo mesto ucine lepsim, a kamoli da teze specijalizovanom obrazovanju u inostranstvu. Shvatam da za to sto sam ovde bila srecna treba zahvaliti i tome sta sam bila oslobodjena tih komplikovanosti zivota u Jugoslaviji. UN birokratija? To je druga prica, ona se nastavlja.

Konacno, zelela bih da kazem svima koje sam ovde upoznala: veoma, veoma sam vam zahvalna za toplinu koju ste mi ukazali. Nikada se nisam osecala tako vezanom za neko mesto ili ljude. Ne mogu da docekam dan kada cu se vratiti. Trazicu farmu pataka.

(Autor je portparol Kancelarije za vezu UN u Beogradu i Haskog tribunala)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995-1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /