Kosovo u predvecerje sukoba
Pod maskom “nacionalnih interesa"
Vremena za razresenje kosovskog problema je sve manje. Politika bi konacno morala da se suoci sa
cinjenicom da je to pitanje “internacionalizovano" i da je danas jedno od najaktuelnijih u svetskim centrima
moci
Iako je Srbima tesko, gotovo nemoguce, govoriti o Kosovu bez emocija, verujem da je vreme saznanja o
emocijama kao nepouzdanom savezniku, pogotovu u politici, pred nama. Istina, jos uvek se na pragu
dvadeset i prvog veka mogu cuti poneki umisljeni “nacionalni spacioci" i njihovi “etno-delirijumi" prepuni
mitova i legendi. Svakako, poznavanje bastine i istorije naseg naroda na ovim istorijskim i vetrovitim
prostorima, nije bez znacaja za razumevanje problema koji razmatramo u ovom tekstu, ali jedino ako imamo
u vidu i njegovu racionalnu, pragmaticnu dimenziju. Ona, pojednostavljeno, ukazuje na cinjenicu da na
Kosovu danas zive dva paralelna sveta olicena u dvema nacionalnim zajednicama: albanskoj, koja cini
dominantnu vecinu, i koja je deklarativno politicki opredeljena za nezavisnost od Srbije, i srpsku, koja je
iako maticna, na ovom delu teritorije Republike Srbije u dominantnoj manjini, i koja je, opet, politicki
opredeljena za zivot u Srbiji. Oba ta sveta, ma koliko bila realna, kao da egzistiraju na iluzijama: Albanci
na iluziji o nezavisnom Kosovu koje tek sto nije priznato, Srbi na iluziji da je sadasnje stanje na Kosovu
prirodno i trajno.
Previranja u kadrovskom loncu
Kao sto je poznato, nakon donosenja Ustava Srbije 1990. godine, najveci broj Albanaca prestao je da
ucestvuje u radu drzavnih, pokrajinskih i lokalnih organa vlasti, kao i u delu javnih sluzbi; rezultat je to
njihovog disciplinovanog odziva na poziv albanskog politickog vodjstva da se bojkotuju drzavni i lokalni
organi vlasti, ustanove i “institucije sistema" s jedne strane, ali delom i krajnje ekstenzivnog uvodjenja
privremenih mera u preduzecima i javnim sluzbama, i njihove zloupotrebe. Nesumnjivo je da ce se
dugogodisnji “presing" i tvrdoglavo drzanje ogromne vecine albanske populacije izvan javnih institucija,
krajnje pogubno odraziti pre svega na nju samu, ali i na drzavni okvir u kome egzistiraju najveca
odgovornost za te posledice lezi na dusi albanskog politickog vodjstva, mada je ni vlasti ne mogu izbeci. U
nedostatku delotvornih politickih ideja i akcija, vlast je nastojala da na ovim prostorima odrzi kakav-takav
sistem vlasti i javnih sluzbi sa preostalim lojalnim stanovnistvom. Vreme i neke suptilnije analize pokazace
da li su ovi, i mnogi drugi potezi vlasti, bili iznudjeni, ili je mogao postojati i neki drugi izbor. Tek, u tako
naglo stvorenom ogromnom “kadrovskom prostoru", u “kadrovskom loncu" isplivali su i mnogi
“komercijalni rodoljubi", neznalice i narocito korupciji i zloupotrebama skloni ljudi. Cutanje vlasti, a
ponekad i javno ili neformalno solidarisanje i podrska, dobrano je pomoglo ovim stetocinama da pod
maskom “nacionalnih interesa" nagrizu stablo i obraz sopstvene nacije i drzave. Naravno, (ne samo) to se i
te kako lepo uklapalo u “mozaik" o nedemokratskoj, nekompletnoj, diskriminatorskoj i policijskoj vlasti na
Kosovu, za kakvu je, s (ne)ocekivanom lakocom, sprska vlast prokazana u medijskom ratu o Kosovu.
Usamljeni i sporadicni glasovi razuma bivali su u korenu anatemisani, docekivani na noz i proglasavani
kukavickim, nedobronamernim cak i nepatriotskim. (Secam se hrabrih oglasavanja pokojnog Tomislava
Sekulica o potrebi da se ne ruse svi mostovi sa Albancima, da se ne potcenjuju njihovi nacionalni i
individualni potencijali i da se realno sagleda kosovski problem. Uzalud su opominjale reci coveka koji je “u
dusu" poznavao Kosovo i njegove ljude.) I danas, kada se zloslutni oblaci sukoba nadvijaju nad Kosovom,
zeleo bih da verujem da za reci razuma jos nije kasno; da se nacionalno dostojanstvo i patriotizam ne brane
nerazumnom silom, osionom i korumpiranom vlascu i ignorisanjem medjunarodne zajednice, vec realnom i
pragmaticnom politikom.
Taktika kupovanja vremena
Takva politika podrazumevala bi da se pred problemom Kosova nojevski ne zabada glava, jer vremena za
njegovo politicko razresenje je sve manje. Ona bi, pored ostalog, morala konacno da se suoci sa cinjenicom da
je “kosovsko pitanje" internacionalizovano i da je danas jedno od najaktuelnijih pitanja u “svetskim centrima
moci". Ona bi takodje morala da odbaci taktiku besciljnog kupovanja vremena; klasican primer navedenog
predstavljao je “sporazum Milosevic-Rugova", koji je navodno trebalo (samo) da omoguci “povratak
albanske omladine u skolske i univerzitetske objekte"; ispostavilo se da je takav sporazum nesprovodiv, jer
je jasno da bilo kakav oblik njegovog sprovodjenja (onaj na kome insistira srpska, ili pak onaj na kome
insistira albanska strana), implicira politicka resenja o statusu Kosova; odgovor albanskih studenata na
pismo Njegove svetosti, Patrijarha srpskog Gospodina Pavla, jasno je ukazao da je zapravo rec (i) o
politickim zahtevima par excellence.
Izmedju politike ocuvanja status quo i spirale nasilja, stoji politika kompromisa izmedju legitimne potrebe za
ocuvanjem drzavnog jedinstva Srbije i evidentnog politickog subjektiviteta brojne albanske nacionalne
zajednice u nasoj zemlji. Taj kompromis dodatno komplikuju najmanje tri ozbiljna razloga. Prvi je pitanje
terorizma. Bez obzira na diskutabilnost uzroka, albanska strana tesko da moze izbeci gro odgovornosti za
njegovo manifestovanje, pogotovo za neduzne zrtve takvoga delovanja; bez jasne ograde i osude terorizma,
albanski politicki prvaci tesko da mogu nositi “oreol" nenasilja i demokratije. Mozda zvuci pateticno, ali
svaki normalan covek na kugli zemaljskoj zna da bilo koji cilj ostvaren stradanjem neduznih ljudi, nije
zaloga ljudskoj sreci. Albanski terorizam na Kosovu, olicen u delovanju “oslobodilacke vojske Kosova",
moze biti samo u funkciji radikalizacije ne samo zvanicne politike u Srbiji, vec i odgovora “istom merom"
oruzanih grupa s druge strane; kuda bi sve nas takav sled dogadjaja odveo, nije tesko odgonetnuti. Drugi
razlog je politicki zahtev albanskog politickog vodjstva za nezavisnoscu od Srbije i nepristajanje na bilo
kakvu drugu opciju; kompromisa tesko da moze biti kada jedna strana trazi sve, a svaku drugu eventualnu
ponudu definise kao nista, osim ako nije u pitanju utvrdjivanje pocetnih pozicija pred pocetak pregovora.
Polozaj “dominantne manjine"
Najzad, treca, ali po znacaju ne i poslednja okolnost, jeste nekadasnji i buduci polozaj srpskog naroda koji
je na Kosovu u dominantnoj manjini; naime, iskustva iz perioda “pune autonomije Kosova" nesporno
ukazuju na de facto neravnopravan polozaj srpske zajednice u odnosu na albansku, o cemu svedoce
evidentni primeri krsenja ljudskih prava nad pripadnicima te zajednice, kao i demografska kretanja u
Pokrajini unazad nekoliko decenija; ta iskustva ukazuju da bi eventualni povratak na kosovsku autonomiju
iz 1974. godine (makar i pod formalni okvir Srbije), po svojoj sadrzini bio corpus separatum - predvorje
nove albanske drzave u kojoj bi Srbi fakticki bili nacionalna manjina, sa perspektivom definitivnog nestanka
sa ovih prostora. Konacno, medjunacionalni odnosi (koji tesko da su ikada bili uzorni), dodatno su zaostreni
poslednje decenije nakon promene Ustava Srbije, i dijametralno suprotnim politickim i faktickim
rezultantama koje je taj cin izazvao u srpskom i albanskom nacionalnom korpusu.
Realni strahovi Srba i Crnogoraca na Kosovu ukazuju i na opasnost da se oni i dalje instrumentalizuju u
ocuvanju “pat pozicije", ili pak u daljem dramaticnom zaostravanju prilika na Kosovu. U uslovima njihove
politicke i stranacke razdrobljenosti, cak i suprotstavljenosti, ta opasnost je jos veca. Mada je polozaj
srpskog naroda na Kosovu vise nego delikatan a njegova perspektiva neizvesna, verujem da je upravo njegov
vitalni interes da se zalozi za mirno i politicko resenje. Pogotovo je to interes one ogromne vecine Srba koji
svoju srecu nisu gradili na tudjim nesrecama, koji se nisu zaklinjali u srpstvo i od toga “zaklinjanja" na
pristojnoj udaljenosti gradili i sticali alternativne domove. Mozda bi bas zbog toga srpski narod na Kosovu
i Metohiji mogao (ili trebao) biti onaj deo srpskog nacionalnog korpusa koji bi prvi “presao Rubikon",
apelujuci ali i delajuci za mirno, politicko resenje problema, ma kako stravicno oni bili teski. Jer, “valja
nama preko reke preci" i u miru (i na miru) ziveti.
Celic M. Dusko
Pristina
|
