Kosovski model: mirovna ili ratna opcija
Stanje ni rata ni mira
Kolektivna interesovanja i sukobi etnonacionalnih grupacija na Kosovu vrte se uglavnom oko dilema: cije je
u stvari Kosovo? Ko ima veca moralna, istorijska, politicka prava nad njim?
Poslednje, proslogodisnje tenzije na Kosovu, koje su po svemu sudeci posledica povecanja represivnih mera
srpskih vlasti, i alarmantnog kolektivnog frustriranja mladih Albanaca, uprkos apela politickih snaga da se
sacuva rezignativna hladnokrvnost naznacena kao nenasilna, polako ali sigurno pocinju da poprimaju
konotacije direktnog (medjuetnickog?) sukoba, koji bi bio katastrofalan ne samo za obe etno-nacionalne
skupine, vec i za citav region Balkana, a i Evrope!
U tom kontekstu, kosovski model tenzija kao jedna realna opasnost proizvodi i neke dugorocne
konsekvence, koje u ovom trenutku kostaju veoma mnogo! Zbog toga bi ovo sociolosko dijagnosticiranje
kosovske stvarnosti, dakle kosovske kompetetivnosti trebalo da posluzi, pre svega, kao jedna ozbiljna
primedba medjunarodnom (a i unutrasnjem srpskom) faktoru, koji bi u ovom slucaju trebalo preventivno da
reaguje da se ne ponovi nova “Bosna". Drugo, ono treba da dokaze srpsko-albanskim vlastima na Kosovu
(koje paralelno “prezivljavaju"!) da je krajnje vreme da se nesto preduzme u cilju smirivanja “zlih" duhova,
koji ce, ako se ovako nastavi, ovaj region pretvori u ratno zariste.
Treba odmah potencirati, da poslednji (proslogodisnji) dogadjaji (demonstracije albanskih studenata: i pojava
novog socioloskog fenomena na politickoj sceni Kosova, koji misli, a bogami i deluje), malo radikalnije, od
aktuelnog politickog, jos dominantnog, mirovnog diskursa predsednika dr Rugove) samo potvrdjuju tezu, da
napeto i medjuetnicko stanje, jeste stanje opasnosti koja veoma lako moze buknuti ili eskalirati u neke
direktne konfrontacije izmedju dveju etnonacionalnih grupacija na Kosovu. Da li ovaj model vodi ka
jednom neminovnom uslovnom konfrontiranju izmedju “institucionalnih" instaliranih srpskih aktera (vojska,
policija i paravojnih formacija, koji su u izobilju koncentrisani ovde na Kosovu?!) i goloruke
etnoinacionalne grupe Albanaca, kao u Hrvatskoj i Bosni.
Bez “istorijskog greha"
Analiziran socioloskom dioptrijom, model kompleksa kompetetivnosti na Kosovu bi mogao da se
okarakterise kao specifican po tome sto se forma a i sadrzina njegove prirode naznacuju i prejudiciraju
uglavnom kao stanje: “ni mira, ni rata"! Ova specifikacija se ocituje pre svega kao posledica ne samo
tektonskih promena, koje je doneo rezon demokratske revolucije, gde Albanci medju prvima (odmah posle
Poljske “Solidarnosti") u Evropi, preko demonstracija 81-e, ulazi u kompetetivni odnos prema srpskim
komunistickim vlastima u bivsoj Jugoslaviji, uglavnom zbog nedovoljnog afirmisanja svojeg drzavnog
identiteta. Na drugoj strani, kao kontraodgovor na ovaj, polako artikulisani mirovni pokret, aktivirao se
srpski masovni pokret, poznat kao “jogurt revolucija", koji je kao jedan od najizazovnijih ciljeva imao
ultimativno resenje pitanja zajednicke drzave ili cvrscu centralizaciju ili prekrajanje granica u smeru
integracije svih srpskih manjina i teritorija na kojima one zive, u srpsku drzavu (kao negativan odgovor na
konfederalno resenje).
Da bi se shvatio sistem ovog tipicnog modela kompetetivnosti na Kosovu, koji se svakako moze koncipirati
kao veoma alarmantan zbog bojazni od eskalacije u medjuetnicki sukob, mislim da pre toga moramo
analizirati dimenzije dvaju naznacenih hipotetickih sadrzaja.
Da li ova oba etnonacionalna pokreta (stvarana otprilike u isto vreme!?), rezultiraju kao posledica
kompetetivnih istorijskih odnosa, ili je mozda ovaj kompetetivni prisutni odnos na Kosovu posledica nekog
istorijskog “greha", u smislu nekakve kolektivne osvete?
Ako se potvrdjuje, priroda jedne ili druge konstatacije u albansko-srpskim odnosima, postavlja se drugo
pitanje: naime, da li su sasvim dovoljne gore pomenute predispozicije (u trenutnim medjunarodnim
konstelacijama snaga) za izbijanje jednog takvog obimnog medjuetnickog oruzanog sukoba?
Gledajuci sa istorijsko-socioloskog stajalista, koji je veoma bitan za dalje sociolosko istrazivanje ovog
problema, istoriografija obe etnonacionalne grupacije, od aneksije, odnosno amputiranja Kosova (1912/13),
u okviru jugoslovenskog drzavnog identiteta, dokazuje da izmedju ovih etnonacionalnih skupina nikada nije
bilo nekog posebnog (vojnog) oruzanog konflikta!? Iako je u politickom estabilismentu i srpskoj
mitomanskoj istoriji i tradiciji uopste stalno bila prisutna tendencija iseljavanja, etnickih ciscenja,
diskriminacije, itd. drugih etnonacionalnih skupina. Sto znaci da je gore navedeno prejudiciranje o
nekakvom “istorijskom grehu", kao glavnom podstrekacu podizanja nivoa kompetetivnosti danas na Kosovu,
neodrziv i nepostojeci!
Mrtvi mitovi i zivi interesi
Pre bismo rekli da se kolektivna interesovanja obeju etnonacionalnih grupacija sudaraju i vrte uglavnom oko
ovih dilema: Cije je u stvari Kosovo? Ko ima veca moralna, istorijska, etnicka, politicka, itd. prava nad
Kosovom? Srbi, sa svojim istorijskim pravom (sa puno mita i naucnih nejasnoca), ili, ipak Albanci sa
svojim etnicko-faktickim pravom? Dakle, koje pravo je jace? Ono, zivih (albanska), ili ipak ono mrtvih
(srpska)?! Sadrzine, ove koje kod oba kolektivna identiteta izazivaju more emocija i znacajnu frustriranu
snagu da se kolektivno stalno mogu “mobilisati" u svako istorijsko doba?! Ovo sadasnje “mobilisanje" koje
je poprimao konotacije alarmantnog stanja karakteristicno je i po tome sto se, sto, vise priblizava da tako
kazemo taj istorijski trenutak razresenja onog glavnog pitanja oko pripadanja ovih 10.000 km utoliko se vise
povecava nivo kompetetivnosti kod obe etnicke grupe?
Treba odmah reci, da ovo momentalno povecanje doze kompetetivnosti kod Albanaca, koji je okarakterisan
kao “permanentno mobilan", ima kao uzroke, takodje i svoje posledice, koje se daju ukratko uokviriti:
- U sistematicnom razocarenju skolastikom nenasilnog otpora, koji se personifikuje i dalje preko DSK-a,
koji se bazirao na vanjskom faktoru, izostavljajuci onaj (mozda glavni?) unutrasnji u svojoj strategiji
suprostavljanja srpskim vlastima.
- U sve vise prononciranju ovog (stranog) faktora za buduci status Kosova, koji je i dalje daleko od
kolektivnih stremljenja Albanaca.
- U standardnom povecanju represivnih srpskih drzavnih mera, koje svakim danom polako ali sigurno
proizvode prave simptome nesigurnosti, a ujedno i kompleks novog modela (ponasanja) nepodnosljivosti
medju etnickim mladim Albancima.
- U sve vise stecenim simpatijama nad novom realnoscu, nazvanim fenomen OVK-a (Oslobodilacka
Vojska Kosova), stvara skoro sve predispozicije vracanja (mozda definitivno?) Albanaca u svoj
identifikacioni violentski kod, koji se pomalo zna i pamti iz istorije".
Medju Srbima, ili bolje reci u srpskom represivnom rezimu, genezu diskursa “permanentnosti mobiliteta",
ili nivoa kompetetivnosti, treba uglavnom ispitati u referencijama sacuvanja “teritorijalnog" i “integralnog"
suvereniteta drzave nazvane SRJ-a, u sacuvanju postojeceg stanja, koji za aktuelni rezim ima smisao i
konotacije: ekonomske, politicke, pravne i moralne satisfakcije: ili u zadobijanju sto veceg birackog tela za
predsednicke izbore, a time i zadobijanje nekakvog prava nad ovom teritorijom, koja ce stalno imati
geostrateski znacaj za obe etnonacionalne grupacije.
Kao sto se i moze videti, obe etnicke grupacije imaju dovoljnih razloga a i motiva da se odrzi jedno
ovakvo morbidno kompetetivno stanje “ni rata, ni mira", koje, dok god se moze kontrolisati, ne predstavlja
permanentnu opasnost (a ta mogucnost ovde na Balkanu je veoma malo verovatna) ka nekakvom direktnom
oruzanom konfrontiranju izmedju dveju skupina.
Zato, mislimo da model kompetetivnosti na Kosovu u korelaciji sa institucionalnim srpskim akterima
(vojskom, policijom i paravojnim snagama) prejudicira i predstavlja svakako jednu permanentnu
predispoziciju opasnosti za decidivnu ratnu opciju i mirovnu opciju u odnosu sa etnonacionalnom
grupacijom Srba. Sto znaci da se priroda nekakvog buduceg ratnog sukoba ne moze prejudicirati kao
posledica krajnjih netolerantnih medjuetnickih odnosa (iako su medjugrupni odnosi, na Kosovu, jos
kastinskog tipa: 10 odsto stanovnistva vlada nad ostalim 90 odsto), vec pre svega kao posledica
eksploatisanja privrednih blagostanja i prirodnih resursa, a posebno teritorija, na kojima se nalaze sva ova
bogatstva.
Ali sve ove predispozicije, iako su veoma znacajne, nisu dovoljne za eskalaciju konflikta, a narocito ratnog
stanja, koji u slucaju izbijanja na ovim prostorima veoma, veoma tesko bi se mogao kontrolisati, kao u
slucaju Bosne, Cecenije, ili drugde. Dakle, da li ona konstatacija, da ratovi nisu samo “babice" revolucija,
nego i nacija (kako uostalom se potvrdilo i u slucaju Bosne i Hrvatske), vazi i za kosovske Albance, ili ce
ipak oni biti iskljuceni iz ove konstatacije, a uz to i postici da realizuju svoje istorijsko stremljenje za
drzavni identitet, ostaje da se vidi u medjuvremenu, a vreme je na izmaku...!?
Mr Fadil Maloku
sociolog iz Pristine
|
