IZ IZVESTAJA HELSINSKOG ODBORA ZA LJUDSKA PRAVA IZ SANDZAKA O POLOZAJU ROMA U SRJ

Zbog opsteg stanja siromastva, bede, nedostatka navika (i nemogucnosti) odrzavanja higijene, kao i jadnog stanja opste kulture, sto je posledica odnosa drustva prema njima, o Romima su u svim slojevima drustva i kod najveceg broja gradjana stvorene razne predrasude

Pocetkom 1996. godine Helsinski odbor za ljudska prava je preko svojih gradskih pododbora u Sandzaku i u nekim gradovima u Srbiji, informacija iz medija i drugih izvora, otpoceo sa pracenjem i terenskim istrazivanjima konkretnih slucajeva krsenja ljudskih prava Roma u Srbiji i Crnoj Gori.

Odbor je i tokom 1997. godine nastavio sa istrazivanjem opsteg stanja u romskim zajednicama i pracenjem, evidentiranjem i istrazivanjem pojedinih tezih nasilja prema Romima. U izvestaju su obradjena dva oblika krsenja ljudskih prava Roma, jedan o opstoj i kolektivnoj diskriminaciji Roma i drugi o individualnom nasilju nad Romima od strane pojedinih gradjana, policije i sudova.

Zbog opsteg stanja siromastva, bede, nedostatka navika (i nemogucnosti) odrzavanja higijene, kao i jadnog stanja opste kulture, sto je posledica odnosa drustva prema njima, o Romima su u svim slojevima drustva i kod najveceg broja gradjana stvorene razne predrasude. Posledica je zamenjena uzrokom, o cemu svedoci mnostvo podataka, pocev od onih koji se ticu opste kulture, pa do smanjene smrtnosti i skoro iskorenjene delinkvencije u sredinama gde je socijalni i drustveni status Roma na nivou ostalih gradjana.

Stvaranje predrasuda i animoziteta prema Romima pocinje sa prvim saznanjima dece. Skoro u svim sredinama majke u vaspitanju dece primenjuju jednu neobicnu ali standardnu pedagosku metodu zastrasivanja Romkinjama, na primer, “Ako places (ili, ako ne jedes), uzece te Ciganka". Masovna je i pojava da roditelji zabranjuju svojoj deci da se druze, pa i da u skolama sede u istim klupama sa romskom decom. U toku 1997. godine roditelji dece iz jednog obdanista u Leskovcu javno su protestovali i nisu hteli da svoju decu salju u obdaniste u koje su isla i romska deca.

Zato nije nista neobicno sto kasnije, kao odrasli ljudi, mnogi gradjani na razne nacine iskazuju svoju netrpeljivost prema Romima. U nekim kafanama u Raskoj, Romima i danas nije dozvoljen ulazak. U pojedinim sredinama se dogadja da se gradjani, ne zeleci da za komsije imaju Rome, samoorganizuju i samovoljno ruse “kuce" , sagradjene, naravno, bez odobrenja, na nicijem placu. Nekoliko takvih slucajeva bilo je u beogradskom naselju Krnjaca.

U nekim mestima u Srbiji gradjani su zabranili Romima da sahrane umrle na gradskom groblju. Takvi su slucajevi zabelezeni u Obrenovcu i Kragujevcu.

Pre svega zbog niskog obrazovanja, ali i zbog ukorenjenog nepoverenja i shvatanja da su neradni i nesposobni, Romi se vrlo tesko zaposljavaju, a i kad dobiju posao, uglavnom ih rasporedjuju na najteze, najprljavije i najmanje placene poslove. Procenjuje se da je svega pet odsto Roma zaposleno u drzavnim preduzecima. U privatnom sektoru taj procenat je neznatno veci.

Prema izjavama Roma, u skoro svim naseljima i gradovima, postoji opste pravilo da se policija prema njima ponasa, najblaze receno, krajnje nekorektno i prema njima ima generalan odnos kao prema nepopravljivim kriminalcima. Skoro da postoji nepisano pravilo da policija za svaku sitniju kradju u gradu najpre obidje i pretrese romska naselja. Policijske racije su, same po sebi, vrlo traumaticne, a cesto se dogodi da policija na licu mesta pred ostalima, pa i pred decom, tuce osumnjicene Rome, najcesce maloletne. Dogadja se i da policijska patrola, iz dosade, ponekad i pijana, navrati u romsko naselje da maltretira i za kojesta ispituje stanare. Ako im ne neko suprotstavi, policija zatrazi prijavu stana, koju oni u vecini slucajeva nemaju, jer najcesce zive u kucama koje su izgradili bez dozvole ili su se bespravno uselili u napustene objekte. U tim slucajevima Romi se razbeze, a one koje uhvati policija privodi kod sudije za prekrsaje. Sudija ih, standardno, bez obzira na razloge zasto nemaju prijavu stana, kaznjava sa po 15 dana zatvora.

Pocev od druge polovine 1996. pa skoro u toku cele 1997. godine, socijalna i rasna diskriminacija Roma eskalirala je u brutalne oruzane napade na Rome i njihova naselja u vise gradova u Srbiji.

Tokom leta 1996. godine grupa “obesnih mladica", neobicno i uniformno osisanih, u crnoj odeci, sa upadljivo primetnim nacistickim obelezjima, u vise navrata je, bez ikakvog povoda, maltretirala stanare romskog naselja Gradicka kosa u Kraljevu. “Skinhedsi" su svakodnevno, do kasno u noc, iz obliznjeg kafica, karakteristicnog naziva “Sismis", pustali preko razglasa nacisticke i nacionalisticke pesme i vrlo cesto pucali iz vatrenog oruzja u pravcu romskog naselja. U nekoliko navrata su, danju, u trojkama, prosetali kroz romsko naselje, tukli stanare koje su zatekli na ulicama, pretili im da ce ih sve pobiti, a kuce zapaliti. Na nekim fasadama pojavili su se grafiti “Smrt Romima", uokvireni crtezima kukastih krstova. Stanari naselja su vise puta pozivali policiju, ali je ona dolazila retko ili sa zakasnjenjem, “kada bi se sve zavrsilo", a dalje ne bi nista preduzimala.

U noci izmedju 22. i 23. septembra 1996. godine, jedna “trojka obesnih mladica" je u naselju Gradicka kosa najpre polomila prozore i vrata na kuci Roma Zivote Mitrovica a potom su unistavali namestaj i nemilosrdno, specijalnim lancima, tukli ukucane. Narocito su bili surovi prema Zivotinoj maloletnoj cerki, za sta ne postoje jasni motivi niti posebni razlozi, osim Zivotinog objasnjenja da su hteli da je siluju. Zivota je, u nameri da odbrani familiju, upotrebio vatreno oruzje (pistolj) i ranio dvojicu mladica. Romi su posle dugo vremena organizovali prave straze u naselju, ali su i pred kraj godine imali neku vrstu dezurnih koji su osmatrali kretanje lako prepoznatljivih “obesnih mladica". Policija je i na ovaj dramatican slucaj reagovala uobicajeno, bez zvanicnog saopstenja i konkretne istrage.

Mada su napadaci poznati javnosti, javno tuzilastvo u Kraljevu nije podiglo optuznicu protiv njih. Prilikom poslednjeg interesovanja Helsinskog odbora, dobijena je informacija da ce biti pokrenut sudski postupak i da ce se suditi napadacima, ali nije receno kada bi to moglo biti. Nazalost, ni do kraja 1997. protiv pocinilaca nasilja nije odrzano sudjenje, a javnosti nije poznato ni da je optuznica uopste podignuta.

U Pasinom selu kod Peci, Muhamed Veseljaj je 10. novembra 1997. godine silovao sedmogodisnjeg decaka V.V. romske nacionalnosti. Veseljaj je decaka, na prevaru, odveo do jedne nedovrsene kuce u selu i u njoj nasilno izvrsio bludnu radnju. Povrede nanete decaku utvrdili su i lekari iz Peci, a sam Veseljaj je priznao da je izvrsio silovanje. Protiv njega je pokrenut krivicni postupak.

Pisuci o jednom tragicnom dogadjaju i, uopste, o “skinhedsima", pojedini mediji su objavili podatak da se “skinhedsi" u Beogradu najcesce okupljaju u Beogradskoj ulici i ispred Studentskog kulturnog centra i da odatle, “posle popijene vece kolicine piva, krecu u lov na Rome".

Od tih akcija siroj javnosti je poznato da je jedna grupa “skinhedsa", pocetkom oktobra 1997. godine, izvrsila celovecernje premlacivanje Roma u Skadarskoj i okolnim ulicama u Beogradu. Tom prilikom su tesko povredjena dva romska mladica i jedna mlada zena, koja je bila u sedmom mesecu trudnoce. Mladici su prebaceni u Urgentni centar, a zena je, sa teskim povredama, smestena na Ginekolosku kliniku. Policija je evidentirala slucaj, ali nije otkrila pocinioce nasilja, niti je i tome objavila saopstenje.

Vrhunac terora koji su “skinhedsi" vrsili nad Romima u poslednje dve godine u Srbiji, dogodio se u Beogradu 18. oktobra 1997. godine, kada je jedna grupa, ispred dragstora “Maksim", prakticno u centru Beograda, u Beogradskoj ulici, na surov nacin ubila decaka Dusana Jovanovica, starog nepunih 14 godina. Ubistvo je pocinjeno bez ikakvog povoda i samo zato sto je nesretni Dusan bio romske nacionalnosti.

Pripremila: LJ. Gogic