Nevoljena himna

Mihal Ramac

Jugoslavije zaista vise nema. Ko dosad nije hteo da se pomiri s tom cinjenicom, valjda su ga uverili fudbaleri. Uoci sve cetiri utakmice u Francuskoj izvodjena je zvanicna himna nove Jugoslavije, koja je jedan od simbola njenog kontinuiteta. Sva cetiri puta Santracevi izabranici su slozno cutali, dajuci do znanja da ih ta melodija niti uzbudjuje niti zanima.

Ne treba kvariti fudbalere i zamerati im sto pesmu “Hej Sloveni" nisu pevali s onakvim zarom kao Iranci, Koreanci, Japanci, ali i oni iz zapadnih zemalja. Uostalom, na domacim stadionima i ostalim mestima se himna bivse drzave prima kao nuzno zlo. Uoci utakmica joj se ponekad i zvizdi, tako da holandski navijaci u utorak uvece nisu cinili nista sto nasi vec nisu. Danasnjim dvadesetogodisnjacima ova himna znaci isto toliko kao i trobojka s petokrakom, tunel ispod Karavanki ili, da se ostane u sportu, imena Miroslava Cerara i Bernarda Vukasa.

Svidjalo se to nekom (starijem) ili ne, mladez ove drzave gotovo nista ne vezuje za zlosrecnu domovinu njenih roditelja. Voleo to neko da prizna ili ne, vecina roditelja je pre desetak godina svesrdno prihvatila politiku koja je porucivala da se moze i bez Slovenije i bez Hrvatske, potom i bez ostalih delova Jugoslavije. Deca su pre roditelja shvatila da zemlja u kojoj zive nije Jugoslavija, iako nosi to ime. Price o kontinuitetu zanimaju ih kao i svecana pesma u cast Slovena, ma gde bili i ma kako se zvali, koja sa ostatkom Jugoslavije zaista nikakve veze nema.

Pitanje himne svakako nije najvaznije u trenutku kad nije izvesno ni gde ce sutra biti drzavne granice. Nije najbitniji ni naziv drzave, mada nije jasno zasto bi se Jugoslavijom zvala drzava u kojoj zivi samo manji deo Juznih Slovena. Kolektivno cutanje u cast himne samo je znak da su i fudbaleri, kojima politika nije jaca strana, shvatili da su sve price o kontinuitetu jos jedna laz i i da ova drzava - kakva je da je, dok je, da ne cuje zlo, i ovakva - dobije ime i ostala obelezja koja ce vecini njenih zitelja nesto znaciti.

Zbog bulaznjenja o kontinuitetu ova drzava nije priznata gotovo nigde u svetu, njen glas ne uvazava niko ozbiljan, jer ovdasnja vlast ni svetu ne ume da kaze nista suvislo i ozbiljno. Zato njenog toboznjeg premijera pustaju jedino na neke sajmove i ostale neobavezujuce skupove, a ni po cemu dobrom poznati Minsk je jedna od retkih prestonica gde se njeni ministri tretiraju kao takvi.

Nipodastavanje sopstvene himne pred ocima stotina miliona ljudi nije izum nesrecnih loptasa, ali jeste ozbiljna poruka onima koji razmisljaju o buducnosti ove zemlje. Bolje ista nego nista, a bivsa Jugoslavija i njena himna, bez obzira na osecanja koja pobudjuju kod brojnih bivsih Jugoslovena, danas ne znace nista.