IZLAGANJA UCESNIKA OKRUGLOG STOLA "SLABOSTI DEMOKRATSKE OPOZICIJE U SRBIJI" (3)

Amalgam stvoren pobedonosnim pohodom populizma sa nacionalistickom ideologijom koji je povezao i ono sto je vlast i ono sto je pretendovalo da bude opozicija, pre deset godina, jos je delotvoran

Dr Nebojsa Popov

Nasa zemlja nije prosla ni kroz jednu izbornu smenu vlasti, da ovde postoji partijska drzava u jednom kontinuitetu, sa izvesnim modifikacijama. Mislim da je to jedna od glavnih tema nase rasprave - koje su to modifikacije partijske drzave i kakav je njihov realan znacaj. Dakle, u toj produkciji koju iznenada imamo, raznih analiza, clanaka, simpozijuma, okruglih stolova, imam utisak da se ponekad stvara pojmovna zbrka a merila na osnovu kojih prosudjujemo o tome sta se dogadja nisu dovoljno jasna.

Pokusao bih da se sporim sa jednom tezom Vladimira Goatija u uvodnom izlaganju gde kaze da je, po njegovom uverenju, izvor moci vladajuce partije u odlaganju privatizacije. Ja mislim da je to jedan pristup koji ne bih sasvim osporavao, pristup koji polazi od norme kako bi bilo dobro kada bi se jedna postena, valjana privatizacija obavila. I moze se na takav nacin rezonovati, medjutim, meni je blize analiziranje onoga sto je trenutno u toku, a u toku je nesto sto su sami ucesnici procesa ovakve privatizacije kakva se kod nas desava nazvali - burazerskom privatizacijom.

Zaista je vec dugo na delu jedna privatizacija u skladu sa mestom u hijerarniji moci, od kojeg, zavisi koliko ce ko zahvatiti u toj privatizaciji koja je u toku. I taj tip privatizacije je izuzetno vazan, zbog toga sto nas upucuje na specificne odnose izmedju onoga sto se uobicajeno naziva vladajucom strankom i onoga sto nazivaju mnogi opozicionim strankama.

Ako je, naime, u toj burazerskoj privatizaciji pripusten i znatan deo pripadnika tzv. opozicionih stranaka, i u tome ucestvuju srazmerno moci koju imaju, i pristali su na tu srazmeru, onda je u toku ne samo jedna privatizacija odredjenog tipa, nego, je u toku jedna vrsta revolucije, nacionalne revolucije, koja je omogucila nevidjeni uspon najnizih drustvenih slojeva, uz ocuvanje moci i bogatstva jedne vrlo suzene politicke elite koja ima korene u starom rezimu.

Meni se cini da je rec o nacionalnoj revoluciji koja se sprovodi pored ostalog, i pre svega, i kroz tu burazersku privatizaciju, a sve to je zaklonjeno necim sto takodje mozemo zvati - burazerskim pluralizmom. Jer, kako je vrlo lepo, kristalno jasno rekao vojvoda Seselj, jedno je kad se mi borimo na izborima, pa jedni drugima kazemo - najveci kriminalac, najveci lopov, dzelat, zlotvor, itd, ili - podelicemo penzije, a drugo je, kaze, kad dodjemo na vlast.

Dakle, oni se lepo dogovore i o tome kako ce se rasporedjivati u izbornoj kampanji, lako se dogovore i u pogledu raspodele resora, i jednostavno funkcionisu kao jedna svadjalacka druzina, ali ipak druzina koja dokazuje da ima vitalne trajne interese, koje je jako tesko ugroziti.

Takav stepen povezanosti, cak sraslosti vladajuce partije sa nekim strankama koje se predstavljaju kao opozicione, tu ne mislim samo na raniju igru izmedju SPS, JUL i ND, kad se nije znalo jesu li u vlasti ili su opozcija, u stvari, mnogi su tvrdili da su i na vlasti i u opoziciji, nego mislim i na Radikalnu stranku, naravno i na SPO, koji je, uzgred budi receno, sticao ogroman kapital u pohodima za rusenje "Bastilje", a cim se dokopao neke male vlasti, napravio je svoje "Bastiljce".

Sve je to moguce, zbog toga sto je ovde pre vise od desetak godina zapoceo pobedonosni pohod jednog populizma sa setnom nacionalistickom ideologijom, koji je povezivao u tzv. organsko jedinstvo i ono sto je vlast, i ono sto je pretendovalo da bude opozicija. I to je prosto stvaralo jedan amalgam koji je jos uvek delotvoran, jos uvek efikasan, i ziv, i onemogucuje da se jasna merila definisu, rasciste pojmovi sta je vlast, a sta je opozicija, sta je parlamentarizam, sta je kvaziparlamentarizam, i u tom sklopu tih rasciscavanja i merila i pojmova bice mnogo lakse da se odgovori na pitanje o slabostima opozicije, jer o njenim slabostima mozemo govoriti samo ako imamo taj opsti okvir jasno definisan.

Za mene nije zagonetno toliko ono o cemu ste nekolicina vas govorili - o tome kako je Savez komunista Srbije narocito, a potom i Socijalisticka partija Srbije zloupotrebila jedan naboj raznih nezadovoljstava kao osnovu za predstavljanje te iste partije kao vrela i glavnog oslonca opozicije. Pobogu ljudi, oni su to napravili tako sto su za sve frustracije nasli zajednicki imenitelj - nacionalizam. Srbi su ugrozeni po svim osnovama po kojima se mnogi gradjani ove zemlje osecaju uskraceni u raznim stvarima. Iz proslosti i iz sadasnjosti. I postignut je vecinski konsenzus koji jos uvek traje, vecinski konsenzus oko toga da treba prvo spasti Srbe od propasti, pa cemo onda videti sta cemo sa demokratijom. Taj vecinski konsenzus do dana danasnjeg postoji

Setimo se samo pokusaja da se neke informacije razmotre u Skupstini Srbije dok je trajao rat, a Srbija nije bila u ratu. O tome nikavih problema nije bilo, primane su te informacije o ratnim ciljevima politike Srbije. Samo se jednom desilo, i to treba zapamtiti - dva poslanika opozicije, i to je za mene znacilo opozicija, ostali su u Skupstini, Vesna Pesic i Zarko Korac, kada se raspravljalo o ratu. I pokazali su da imaju sustinski drukciji stav i od kvaziopozicije i od rezima.

Dakle, taj bazicni konsenzus je omogucio da nacionalna revolucija tece svih ovih godina, da bi se kao u teatru zabune smatrali cas opozicionima cas na vlasti, pokazalo se to nakon neuspeha ovog pokreta gradjana, neuspeha da dovrsi proces demokratskih promena.

Jedna od tema o kojoj se jako pausalno govori, je problem liderstva, odnosno autoriteta, problem sujeta lidera. Nisu lideri u funkcionisanju tog principa nimalo jednaki. Nije isto kada kaze Arkan: Patrijarh je moj komandant, ili kad studenti kazu: Patrijarh nas vodi da probijemo kordon. Nije isto kada Vuk Draskovic kaze: Ja necu da zakazem sastanak, prema tome, nema Koalicije "Zajedno" ako ja ne zakazem sastanak, i ako Djindjic ide na neke pregovore i razgovore koje nije prijavio.

To su prosto razliciti nacini funkcionisanja autoriteta i time se po pravilu nasi analiticari ne bave nego samo apstraktno, onako odseku i stvar je gotova. Po mom misljenju, sve vreme je postojala principijelna demokratska opozicija, ona je bila slaba, a ako je bila slaba ne znaci da je nije bilo. Ona nije bila spremna za revolucionarne promene na ulicama i trgovima, mada je i sama cesto u tome ucestvovala ocekujuci da ce etnonacionalizam da preraste u politicke nacionalizme, jer se stvari resavaju politickim a ne nasilnim sredstvima.

(Sutra: Dr Ognjen Pribicevic: Sta da se radi)