Darko Asanin kao klasicna ikona srpske omladine

Zivot podzemlja sigurno postaje matrica bez kraja u izboru buducih zanimanja na siromasnoj srpskoj berzi rada. Bolje je, "brate", biti godinama "car" pa zavrsiti kao pas, nego biti i ostati pas. Tako misle losi matematicari

Dragoljub Petrovic

I pokojni Darko Asanin bio je (pod stare dane) covek izrazitog sarma, finansijske moci, prepravljanih novih zuba i osecaja da mu niko nista ne moze. Licio je na coveka koji "svoje novce nije stekao, vec je do njih na nekakav nacin dosao. Klasicna ikona srpske omladine devedesetih. Onda mu je preko visoke ograde, s ledja, sa automatskom puskom u ruci, prisao covek koga je policija identifikovala pod imenom "istraga u toku" i poslao ga u "vecna lovista". Pored Vinetua on ce tamo zateci poveliko drustvo srpskih "vitezova", sa poteza Majnhajm-Frankfurt na Rajni-Milano-Dimitrovgrad-Beograd, izlazice mu nekoliko dana citulje k'o oglas za "Koka-kolu", a onda ce ga, izuzev rodbine, i uzeg kruga prijatelja, svi zaboraviti. Ima, "brate", i drugih sponzora i "vitezova", ima i "majstora"....

Nije ni beli svet imun na pojave ljudi kakvi su bili Centa, Jusa, Asanin, Beli, Goran Majmun, Giska, Vlada Tref... Ovi "nasi" pokazali su zavidan nivo prezivljavanja do trenutka kada se nenadano iz nekog zbunja, haustora ili automobila pojavio obicno uvek zamaskirani ubica. Povezanost sa politikom i neispitanim terenom ratista neke od njih vinuo je medju legende opevane cak i u guslarskim pesmama i biografskim storijama gde smo saznavali da su kao mladici po Evropi branili slabije, "stitili" vlasnike restorana, voleli "fer" tuce i napokon se za svoju drzavu iz "cistog patriotizma" borili u formi tehnicki malo zaostajalih agenata 007.

Skrasili su se u svojoj zemlji i postali biznismeni "sa nadimcima" skrivajuci ispod dugackih rukava poneku staru lose odradjenu zatvorsku tetovazu. Medjusobno se nisu mnogo druzili, iako su ih za mladost vezivale uglavnom zajednicke uspomene. Neki su bili i u svadji. Sretali su se uglavnom na brojnim sahranama kada je vec institucionalizovana licnost poznatija kao "N. N. lice" bez posebnog redosleda krenula u ciscenje po uhodanom sistemu kasnije krstenom - "beogradski recept" (ubistva).

"Ciscenje" je mozda i ponajbolja rec za opis tih suludih smrti gde nema ni najave, ni mogucnosti za odbranu. Ni indicija ko je to narucio ili uradio. Zajednicko je jedino da su u tim ulicnim obracunima uvek ginuli ti "biznismeni sa nadimcima", amnestirani od drzave za sve sto su u zivotu uradili, uz nepisani kodeks da o svemu sto znaju moraju cutati. Jedan od njih je uoci svoje pogibije pricao uzem drustvu u pripitom stanju da je tri godine spavao u sedecem polozaju sa "koltom" ispod jastuka, cekajuci "osvetnike", onda je, ipak morao da prilegne, ali je revolver bio na istom mestu. Napokon je, ne svojom voljom, zauvek prilegao.

Pojedini su otvoreno za novine pricali da ne znaju "sta su oni Bogu zgresili", "da ih policija (pouzdano) juri ni krive ni duzne", "da ce i oni ako treba uzvratiti"... To uglavnom nisu stigli, jer su ubrzo postajali samo karika u nizu luksuznih grobnica i glavni junaci medijskih pompeznih sprovoda.

Kaze se, obicno - ko se pistolja lati od pistolja i umire. Smaknuca u Srbiji imaju i tu devizu u sebi, ali ih pre svega karakterise jedan cudni koloplet okolnosti, jer su svi ubijeni skoro po pravilu odavno drzali pistolj kao suvenir za pojasom. Za njih su drugi ubijali, ako je trebalo. Nasledje profesje ili ne, ali ako se ikada otkrije ko je sa matematickom preciznoscu planirao ubistva u sred bela dana, po prepunim ulicama, zamajavajuci policiju do besvesti se poigravajuci, verujemo da ce to biti neko sa debelim iskustvom u "poslu". Mogu se, naime, na prstima ruke izbrojati te moguce kategorije ljudi sa potezima specijalaca, drskoscu kriminalca, mozgom kriminaliste i govorom gluvonemog.

Nezgoda je sto taj zivot postaje "matrica" bez kraja u izboru buducih zanimanja na siromasnoj srpskoj berzi rada. Bolje je, "brate", biti godinama "car" pa zavrsiti kao pas, nego biti godinama pas pa zavrsiti k'o pas. "Klinci" koji tako misle, vecinom su losi matematicari, pa racunajuci da ce dogurati do Centinih ili Asketovih godina u varijanti "lajf storija" kakav su procitali u novinama ili videli na televiziji, zaboravljaju da je sada u modi otrcana sentenca "zivi brzo, umri mlad i budi lep les", to im svakako ne odgovara. Skola se zapravo sve brze uci, ali teze savladava praksa, jer ovi prethodni jesu znali da se pobiju, a da "krkaju, brate, Siptare i ustase za Jugu po Svabiji", pa da se transformisu u biznismene. Bili su "igraci" i nije im kao ovima predsednik bio jedan neinspirativni lik sa nenormalnom zenom i nesposobnim saradnicima. Onaj prethodni je bar imao tri zene i svi su mu dosli na sahranu. I moglo se, "brate", normalno ziveti.