IZLAGANJA UCESNIKA OKRUGLOG STOLA NA TEMU "SLABOSTI DEMOKRATSKE OPOZICIJE U SRBIJI" (7)

Demokratska opozicija ne treba da pravi nikakve kompromise sa rezimom jer on nikada nece dozvoliti da opozicija na izborima osvoji vlast, ali treba stalno da pritiska i prosto ceka da neko odradi posao uklanjanja cezara

Dr Slobodan Antonic

Kolegu Stojiljkovica ova nasa prica podseca na parastos, a mene podseca na jedan lekarski konzilijum koji treba da razgovara o jednom teskom bolesniku, da postavi dijagnozu i predlozi lekove, pri cemu je, prvo, taj bolesnik sam kriv sto je tako tesko bolestan, ne slusa lekare i ponasa se kako on hoce, a sa druge strane, ni sami lekari nisu potpuno saglasni sta je njemu, i koje lekove treba da uzima. Mada mislim da se oni mnogo vise slazu nego sto to izgleda.

Negde sredinom devedesetih godina vecina nasih sociologa i politikologa, kada je probao da klasifikuje ovaj rezim u Srbiji, nazivao ga je najcesce, tu i sebe ubrajam, cezaristickim. Zasto cezaristicki rezim? Zato sto imate istovremeno licnu vlast, dakle autoritarnu vlast jedne licnosti, a s druge strane, imate izvesnu zicu parlamentarizma, izvesnu poludemokratsku i gotovo demokratsku legitimaciju. Nisu u pitanju, dakle, samo licna vlast, samo totalitarizam, koliko neki elementi plebiscitarne podrske koji je taj rezim imao, a ona se ostvarivala na izborima koji su imali karakter plebiscita. Nikad se tu nije nesto posebno biralo, nego je uvek tu postojalo neko pitanje, na koje je narod plebiscitarno trebalo da kaze da ili ne.

Problem sa tim totalitaristickim rezimom, sa totalitaristickim rezimima, zapravo, u tome je sto je on, nacelno, nestabilan. Nestabilan je u tom smislu sto pociva na legitimaciji koja za svoju osnovu ima mobilizaciju masa, gradjana, a tu mobilizaciju ne mozete stalno drzati u tenziji. Mozete imati neku listu pitanja po kojoj cete da mobilisete gradjane, recimo socijalna ili nacionalna pitanja. Ali u nekom trenutku cete vi tu listu da iscrpite, i ta neka legitimacijska podrska bice toliko niska da cete drugacije morati da poduprete rezim. Zato se taj cezaristicki rezim najcesce prebacuje, transformise u dve moguce opcije. Jedna opcija je da se ojacaju ti postojeci poludemokratski elementi i da se onda s vremenom, pogotovo kada cezar ode sa vlasti, taj rezim posle toga postane demokratski rezim. Druga alternativa je da se pojacaju autoritarni elementi rezima, odnosno da se demokratski elementi, poludemokratski elementi koji jos uvek postoje, u potpunosti potisnu. I najcesce zapravo (kao sto imate kod Linca to lepo objasnjeno), takvi rezimi skliznu u (ono sto Linc naziva sledeci Vebera) takozvani sultanizam.

Da vratim sad pricu na slucaj Srbije. Meni se cini da do danas, 1998. godine, mi imamo upravo jednu kriticku vododelnicu. Na neki nacin treba da se opredelimo da li cemo ici u prodemokratskom pravcu, ili ovom sultanistickom pravcu. Ta prica o krizi podrske vladajuce stranke je vrlo znacajna. Profesor Slavujevic je na jednom naucnom skupu nedavno izracunao kako se kretala ta legitimacija o izborima, racunajuci i apstinenciju. Pokazalo se, recimo, da je 1990. godine 40 odsto izbornog tela, dakle racunajuci i apstinente, podrzavalo rezim, 1992. 26 posto, 1993. 23 posto, 1997. godine 20 procenata. Ne smemo zaboraviti da su i radikali i SPO u izborima nastupali kao izrazito antirezimske i antisistemske stranke, i da su njihove pristalice po ovim istrazivanjima, prof. Mihajlovic je to nedavno pokazao, prvo osnovno opoziciono orijentisani, pa cak i prodemokratski.

Dakle sad, opet u literaturi imate tu neku procenu da je 20 odsto birackog tela koje podrzava rezim neka granica za poludemokratske rezime. Posle toga, ako padne ispod 20 procenata, ne moze vise biti poludemokratski, mora da ojaca autoritarne elemente ili da prosto pojaca te demokratske elemente.

E sad, ako imamo tu pretpostavku da ce taj sultanizam (kako ga Linc naziva) jacati ovde u Srbiji, onda se postavlja pitanje uloge demokratske opozicije u tome. Dakle, ne govorimo samo o slabostima, subjektivnim slabostima demokratske opozicije, nego se radi o tome da je inace uloga ultrademokratske opozicije u totalitaristickom rezimu protivrecna i u osnovi nezavidna. Zasto? Zato sto su sultan, ta familija - profesor Goati je lepo rekao: 85 posto privrede kontrolise SPS - tu ekonomsku arteriju koja daje finansijsku podrsku opoziciji, prosto presekli. Zatvorena je. Nema vise profesora univerziteta koji bi usao u neku stranku, jer oni vise nisu na univerzitetu, a nema naravno ni slobodnih izbora tako da onda ta demokratska opozicija vegetira.

Ima jos jedna vazna stvar kod totalitaristickih rezima, bar kako ih Linc opisuje, a to je da oni gotovo po pravilu zavrsavaju nekim nasilnim putem - uklanjanjem sultana. Bilo da to uradi neka frakcija u vojsci, u policiji, neka frakcija u politici, potpomognuta nekom frakcijom iz policije, u njegovom okruzenju, i onda zapravo, u tom trenutku njegovog uklanjanja je vrlo bitno postojanje jasne demokratske alternative. Evo zasto. Zato sto demokratska opozicija, upravo zato sto je demokratska moze samo na demokratski nacin da dodje na vlast, ne moze da pravi neku zaverenicku ekipu.

Da zakljucim - moja ideja, moj recept je da demokratska opozicija mora jasno biti demokratska, cak i pod uslovom da ona u ovakvim okolnostima nema sanse da dodje na vlast. Ne treba praviti nikakve posebne kompromise sa tim autoritarnim delovima sistema, od toga zaista nema nista, jer taj autoritarni deo sistema nikada nece dozvoliti da vi na izborima osvojite vlast, ali treba stalno pritiskati, stalno raditi za tu demokratsku stranu i prosto cekati da neko odradi jedan deo posla da biste vi mogli da funkcionisete.

(Sutra dr Srbobran Brankovic: Kako vlast fingira opoziciju)