subota, 11. jul 1998.

IZLAGANJA UCESNIKA OKRUGLOG STOLA NA TEMU ôSLABOSTI DEMOKRATSKE OPOZICIJE U SRBIJI" (10)

Radikalne promene rezima nisu realne

Ne predstoje radikalne promene rezima niti su one realne pa ni demokratska opozicija ne treba da im tezi u smislu radikalnog preuzimanja vlasti, ali ona mora da preispita svoje delovanje

Aleksandar Simic

Mislim da mi je slagvort dao gospodin Cerovic koji je rekao da imamo situaciju da rezim nikada nije bio slabiji, ali da ni opozicija nikada nije bila slabija, odnosno da ona ne postoji. To samo govori o cinjenici da i rezim i opozicija polaze od iste materijalne, odnosno socijalne osnove i da opozicija ne moze biti drugacija od rezima. Prosto - ljudi koji cine opoziciju su obicni ljudi ovoga naroda, sa obicnim problemima koje imaju i jednostavno deset godina ovoga zivota tesko da te ljude moze kvalifikovati da budu na neki nacin drugaciji, moralniji, bolji nego sto su obicni ljudi iz Srbije i Crne Gore. Zeleo bih da polemisem sa dve Proticeve teze, a to je da je Srbiji neophodna radikalna promena rezima i sa tezom o rezimskim krticama.

Mislim da radikalne promene u Srbiji ne predstoje, da je sa padom koalicije ôZajedno" nakon zimskog protesta radikalna promena u Srbiji za duze vreme onemogucena i nerealna, mislim da predstoje neki drugi eventualni pomaci na rastakanju rezima i delimicnom osvajanju vlasti tzv. demokratske opozicije.

S druge strane, njegova teza o rezimskim krticama cini mi se da je i heuristicki i prakticno politicki neadekvatna. Heuristicki me podseca na teoriju zavere koja nam ne doprinosi da bolje saznamo sta se desava. To je u principu prica u kojoj krivac postoji na drugoj strani i mi ga trazimo i kad ga nadjemo onda na neki nacin imamo i alibi za nase neuspehe.

Prakticno politicki, ona je po meni kao stranackom coveku, kao coveku koji se politikom prakticno bavi i na neki nacin je posmatra i opservira, nemoguca. Da li je tu potrebno da mi pocnemo u strankama da vrsimo neku istragu krtica, neko policijsko ispitivanje ko je ciji covek. Tek takva akcija bi u stvari potpuno unistila stranke, jer bi dovela do toga da bi svako sumnjao u svakog i pogorsala bi vec vrlo lose medjuljudske odnose u strankama.

Slom zimskog protesta nije iznenadjenje

Kako je Cerovic rekao, neoprostiv slom zimskog protesta je bio tragicno razocaranje za gradjane Srbije, a verovatno i za neke od vas. Za nas koji smo u stranackoj strukturi godinama, koji znamo sta se desava u strankama, koji jako dobro poznajemo i svoju stranku i koalicione stranke, taj takozvani neoprostiv slom nije bio takvo iznenadjenje. Prema tome, oni ljudi koji ozbiljno posmatraju i ucestvuju u tom procesu to na neki nacin mogu da predvide i da ocekuju.

Ono na sta ja hocu vrlo kratko da ukazem, i to na primeru Demokratske stranke, to je kako unutrasnja organizacija stranke ocrtava demokratski karakter opozicije.

Krajnje pojednostavljeno, demokratiju shvatamo kao sistem u kojem vaze tri nacela, a to su - ostvarivanje ljudskih i gradjanskih prava, podela vlasti i vladavina prava, i mozemo videti da ta tri nacela unutar svake od opozicionih demokratskih stranaka nominalno vaze, ali su vrlo problematicna. Mislim da su na istom nivou kakva su i na nivou celokupnog drustva. Naravno, u svakoj stranci imate pravo da pokrecete slobodno inicijativu, da imate zagarantovano pravo na svoje misljenje, ali ljudi koji to rade, uglavnom lose prodju.

S druge s trane, podela vlasti unutar stranacke strukture organa je prilicno zanemarljiva, statuti stranaka ovih osam godina upravo idu ka koncentraciji i centralizaciji vlasti predsednika ili najuzeg rukovodstva, najuzih saradnika, a ne ka sustinskoj podeli vlasti. Sa trece strane, statuti se uglavnom postuju na recima, a na delu vrlo malo.

Prve dve godine Demokratska stranka je imala statut u kojem je preovladjivloo kolektivno rukovodstvo, Izvrsni odbor je zaista bio politicko telo u kojem su donosene politicke odluke, medjutim on se pokazao kao krajnje neefikasan. To je bio skup intelektualaca koji pokusavaju sebe vise da opravdaju i da svoje stavove prikazu kao ispravne, a manje je donosio sprovodive i realne politicke odluke.

Kasnije se taj statut, u februaru 1993, menjao u smislu da je ojacao rukovodstvo stranke. Predsednik Izvrsnog odbora je postao covek koji je imao velika ovlascenja, onda je Izvrsni odbor on pravio i to vise nije bilo jako telo, to vise nisu bili strucni ljudi, to su vise bili politicki operativci. Kad se desila promena na celu Demokratske stranke, krajem 1993. i pocetkom1994. godine, statut je opet izmenjen u jos radikalnijem, cenrtalistickom smeru, pa je ukinuta institucija predsednika Izvrsnog odbora, a sam Izvrsni odbor je poceo da menja svoj karakter - nije bio politicko telo, vec vise organizaciono glomazno telo, na neki nacin mini glavni odbor koji nije mogao da donosi znacajne politicke odluke niti je bio neka vrsta protivteze predsedniku ili nekim drugim organima u stranci.

Sa neuspehom Demokratske stranke, kao i cele demokratske opozicije, unutar stranke se nuzno javlja snaga koja zeli da obnovi neku vrstu kontrole predsednika, koji na neki nacin zeli da unese neke elemente u unutarstranacku strukturu i prosle godine u maju mesecu na Skupstini stranke imamo opet uvodjenje predsednika Izvrsnog odbora kao nezavisnog coveka od predsednika stranke. Ta promena je isla ka tome da unese novu podelu ovlascenja i vlasti u Demokratskoj stranci.

Nazalost, to se pokazalo kao relativno neuspesan potez, pa se krajem prosle godine, desava smena predsednika Izvrsnog odbora od strane predsednika stranke, i dolazi opet do neke vrste trajne zategnutosti u odnosima u rukovodstvu stranke. Sada unutar Demokratske stranke postoji opet jedna akcija za promenu statuta, koji bi trebalo da se donese na sledecoj Skupstini i koja bi isla, na neki nacin, na povratak one varijante koja je bila na samom pocetku, a to je da se umesto Izvrsnog odbora formira jedno jako predsednistvo koje ne bi imalo mnogo ljudi, dvadesetak ljudi, i koje bi imalo jaku legitimacionu osnovu.

Mislim da je ovaj pokret koji se javio u Demokratskoj stranci na neki nacin prirodan, na neki nacin on jeste preuranjen, jer nece verovatno proci na skupstini koja predstoji, ali mislim da ovaj pokret govori o tome da opozicija u Srbiji mora da dobro promisli svoje iskustvo iz proslih godina i da na neki nacin izvuce pouke iz toga.

Da se vratim na pocetak, radikalne promene rezima, po meni, ne predstoje, nisu realne i mislim da demokratska opozicija ne treba njima da tezi. U smislu radikalnog preuzimanja vlasti, preuzimanja vlasti na ulici, nekim novim protestima, i slicno.

Pre sam za ovu opciju sto se desila u Crnoj Gori, mada moram da kazem da nisam siguran koliko se tamo izvrsila promena rezima i koliko je zaista tamo politicki sistem promenjen ili su se desile neke stvari za koje mi jos uvek ne znamo u kom smeru idu.

Crna Gora ne moze da povede Srbiju

To sto se desilo u Crnoj Gori moze biti na neki nacin primer za Srbiju, ali to ne mora nuzno da bude i Milo Djukanovic, ne mora da bude vodja ili primer za demokratske opozicije u Srbiji. Ipak je Crna Gora neopisivo manja od Srbije i ona zaista, ma koliko imala taj sveti primer, a jos uvek ne znamo koliko je to sveto, ne moze objektivno da povede Srbiju. Ja sam za opciju da se demokratske stranke reorganizuju i unutar sebe primene neka osnovna nacela demokratije i da pokusaju da rekapitulisu sta je bilo u proteklih osam godina.

(Kraj)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /