Zasto (posle)ratni invalid Mirko Drljaca tuzi drzavu Srbiju

Policija je 13. juna ’95 prinudno mobilisala Mirka Drljacu, a kad je pokusao da pobegne i izbegne ratnu klanicu u Hrvatskoj “nepoznata uniformisana lica" su rafalom iz “kalasnjikova" od njega napravila dozivotnog invalida. Tri godine posle, zarobljen u drzavno-administrativnom i policijskom lavirintu, Mirko se bori za svoja prava, trazeci da drzava i MUP priznaju svoj doprinos u nesreci koju su naneli njemu i njegovoj porodici

Velimir Ilic

Mirkova “preporuka" za front bila je njegova krstenica - rodjen u okolini Virovitice, ziveo i radio u Pakracu do 1991, a posle prvih ratnih meseci u Hrvatskoj, pod stalnim pritiscima i pretnjama, zamenio je pakracki dvosoban stan za prizemnu kucu od cetrdesetak kvadrata i par ari okucnice u Hrtkovcima. Formalno- pravno, Drljaca je, dakle, postao drzavljanin Srbije i Jugoslavije. Svejedno, policajci su ga odveli naocigled supruge i dvojice maloletnih sinova. Istog dana policija je javila porodici da je Mirko “povredio zglob" i da se nalazi u sremskomitrovackoj bolnici. Istina je bila da su mu, prilikom pokusaja bekstva od prisilne regrutacije “dobrovoljaca" ispred Vatrogasnog doma u Sremskoj Mitrovici takozvana nepoznata uniformisana lica, s ledja, sasula rafal iz “kalasnjikova" (ocevici tvrde da su NN pocinioci bili krajiski policajci, zaduzeni za deportovanje privedenih boraca). Dijagnoza - teske prostrelne rane i frakture kolena obe noge i potkolenice. Posledice - visemesecno lecenje i stopostotni invaliditet druge kategorije, trajna nesposobnost za rad, plus ceo zivot na stakama. Cak i da je imao novca za rehabilitaciju, a nije, zdravstveno stanje se ne bi narocito popravilo. Psihicke traume Mirka Drljace i njegove porodice prinudjene da zivotari bez dinara prihoda niko nije ozbiljno ni uzeo u obzir.

U prvom birokratskom eselonu koji se oglusio o Mirkove zahteve za pomoc bio je Pokrajinski sekretarijat za rad, zdravstvo i socijalnu politiku u Novom Sadu. Ova institucija je, naime, vec tri puta ponistila resenje Odeljenja za drustvene delatnosti SO Ruma koje Mirku Drljaci, postujuci pozitivne propise, dodeljuje invalidninu u iznosu od 712 dinara (po prvom resenju to je bilo vise od dvesta, a danas nesto vise od stotinak maraka). Obrazlozenje pokrajinskih zastitnika drzavnih interesa i cuvara budzetske kase je da se Drljaci ne moze priznati pravo na ratni invaliditet, jer nije ranjen na frontu, a tome pride, nije utvrdjeno ni “koji je organ vrsio mobilizaciju"(?!)

Zongliranje sudbinom Mirka Drljace zapoceli su, zapravo, sremskomitrovacki policajci. Zvanicno, zapisnik sa uvidjaja posle krivicnog dela pokusaja ubistva i izazivanja opste opasnosti - kako se ovakve pucnjave kvalifikuju u mirnodopskim uslovima (jer Srbija, kao sto znamo, nije bila u ratu) - ne postoji. U potvrdi koju je potpisao istrazni sudija Okruznog suda u Sremskoj Mitrovici Branko Crnic doslovce pise: “Istrazni sudija obavesten je o ovom dogadjaju koji je glasio da je osteceni samo ranjen pa je sudija nasao da nije nadlezan da vrsi uvidjaj u vezi sa ovom povredom koja je u vezi sa mobilizacijom, sto je u nadleznosti vojnih vlasti". Policija u Sremskoj Mitrovici je, pak, izdala potvrdu u kojoj samo navodi da je Drljaca podneo krivicnu prijavu protiv NN lica i cinjenica da je ranjen. Vrhunac cinizma predstavlja recenica iz potrvrde da je “Mirko Drljaca PRIJAVIO (podvukao V. I.) ovom SUP tesko krivicno delo..." i napomena da se potvrda izdaje radi regulisanja lecenja “posto osteceni nema sredstava... i u druge svrhe se ne moze upotrebiti"! Policija je tako pokusala da se dugorocno ogradi od svog (sa)ucestvovanja u celom slucaju iako postoji na hiljade svedoka koji potvrdjuju direktno ucesce MUP Srbije (jun 1995) u prinudnoj mobilizaciji izbeglica, doseljenika iz Bosne i Hrvatske pa cak i onih koji su samo rodjeni ili su privremeno ziveli u jednoj od ove dve republike bivse SFRJ. Drzava, nesumnjivo, zeli da prikrije ovaj zlocin.

U medjuvremenu, cetvoroclana porodica Mirka Drljace i danas je, kao prethodne tri godine, zarobljena u surovom lavirintu drzavno-policijske i upravno-pravosudne birokratije, ali i sopstvenog beznadja, siromastva i nemastine. Trajno onesposobljen za rad i bez ikakvih prihoda, Mirko sa nezaposlenom suprugom i dvojicom sinova bukvalno prezivljava dan za danom. Tu i tamo, nadnicenjem na komsijskim njivama, Mirkovi ukucani zarade po neki dinar, ali je to prvenstveno namenjeno za placanje racuna Elektrodistribuciji. Ako nesto i pretekne nabavljaju se neophodne namirnice. Shvatajuci da je ljudsko dostojanstvo u ovoj zemlji potpuno obezvredjeno, Mirko s teskom mukom prevali preko usana da najcesce zive “od milostinje dobrih ljudi i pomoci familije - ako nesto posalju imamo, ako ne posalju..."