Kupovina krave

Dragan Banjac

Da li neko zna tacan broj dolazaka u nasu zemlju, da zanemarimo razloge posete, gospodina iz Amerike s imenom Ricard Holbruk? Tog strogog Jenkija za koga dobri poznavaoci politickih prilika kod nas i u svetu kazu da je reziser samita u onoj vazduhoplovnoj bazi Rajt Paterson, a cela stvar je shvatljivija kao jedna rec - Dejton. Nesto nam cesto dolazi covek koji je uspeo da za isti astal privede, uz izvinjenje hrvatskom vrhovniku, balkanske poglavice, da se zakunu na mir i to garant(iraju)uju parafom za koji su mislili da ne obavezuje, ne samo njih, vec i “njihov" puk.

Zasto nas toliko cesto (nije to tesko izracunati, a neko mu je cak i kilometrazu zbrojio) pohodi Holbruk? Da li mozda zato sto je data rec, pa bila ona poduprta i potpisom, danas svugde u svetu sve manje vazna. Jer, ispada da se obecanja ne drzi niko, iako je to dugo bio sinonim za naseg predsednika koji je, kazu, spreman samo obecati, ne i ispuniti. Nije, dakle, vise vazno ko je sta i kome obecao vec ko i koliko ima strpljenja (i instrumenata) da natera drugu stranu da se drzi recenog. Bez obzira koliko taj bio slabiji, cak i pod hipotekom krivca.

Setimo se pocetaka rata. Najpre su poceli da se vidjaju, pa razgovaraju, potom su pali dogovori, potpisi, garancije, bilo je ponegde grljenja, cak i ljubljenja, ali dok bi se razisli - sve je ostajalo po starom. Knin, Vukovar, Mostar, Dubrovnik, Srebrenica, Zepa, Gorazde, Foca, kasnije Sarajevo, Zagreb, Pale, Banjaluka... sve do (preko Beograda) “Kosova i danasnjih dana". Veliki dolaze kod malih, malo ih ruze i navlace na gresku, ali slike u novinama i na TV, i reci koje izgovaraju cestitom svetu izvan njihove igre to nista ne govori. Samo produzava neizvesnost i betonira im potistenost zbog potpunog uverenja da su pred bezizlazom.

Jedan Krajisnik koji se, “nakon sto je Karadzic prodao partizanski deo zapadne Bosne", skrasio u Pristini to objasnjava krajnje slikovito, na svoj nacin. Narodski. Jasno. “Kad moj caca kupuje kravu", kaze ovaj Dinarac, “najprije se raspita i ode, recimo u selo Mokronoge kod Drvara. Najprije se uz sljivovicu i kavu izrazgovara sa domacinom, pogleda sarulju. Posto cuje cijenu, ako nije pri parama (a rad bi da kupi) vrati se kuci i - eto ga sutra. Opet malo proljudika sa covjekom i uzme kravu za uzicu. Vodi k nasoj kuci."

Mozda ova prica i nije za poredjenje sa ovovremenskim svetskim politickim relacijama, ali mozda, donekle, nesto govori o nama. O tome da ce nam svetski mocnici jos dugo dolaziti, cenkati se s nasim rukovodiocima, odnosno rukovodiocem, a krajnja faktura ce, svakako, da bude veoma velika, a placanje veoma bolno. U celoj krajnje teskoj i neprijatnoj situaciji u sali receno dobro je jedino sto je svet “slican nama", ali tu je i razlika koja nam ne ide u prilog, jer smo mi loptica.

Je li “nasa krava" mnogo skupa, precenjena, pita se Krajisnik, misleci nesto vise o Kosovu nego o svemu drugom. I, veli da nije, niti je Holbruk, i svet, “bez para". Sve mu, kao, jasno, ali nesto fali. Rec. Prava, tvrda, kojoj se moze verovati. Ono sto se nekad na ovim prostorima zvalo - obrazom.